Nema ovde nevinih!
„Iz iskustva je znao kako štetni, i po društvo i pojedinca opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoju pamet i pronicjivost i u tačnost svakog svog suda i zaključka“.
Kakvo samo uzbudljivo, fantastično, tvrdo, precizno i pravo ime:”Prokeleta avlija”.Ne tamnica, ne hapsana, ne kazamat, ne zatvor već-avlija. U njoj “cveća” raznog, kao što su i duše razne. U njoj grad u gradu, a da grad ne moraš ni videti. U njoj tajanstvo, u njoj skrivanje od sveta, da svet ne vidiš i da te svet ne vidi. A onda ispred te zatvorene i omeđene tajanstvene avlije stane “prokleta”. Varoš od zatvorenika i stražara. U njoj Karađoz obilazi, nastavlja svoju igru, sebe radi, viče da sve odjekuje, ne može da se zaustavi. “Neka mi samo niko ne kaže za nekog:nevine je !Samo to ne!Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Jeli prošao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Svaki kaže da nije kriv ali za toliko godina koliko sam ovde ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe taj je kriv ili se maker očešao o krivca. PHI! Pustio sam ih dosta i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće doći jer kad bi svi krivci dospeleli ovamno, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede”.Bezbeli!
Ja! Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenjivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i izvan naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.
Sve bi se u „Prokletoj avliji“ moglo posmatrati kao nova, a zapravo „drevna priča koja se neprestano ponavlja i obnavlja u svetu“. Sve se menja, ali je sve isto. Ljudske sudbine se ponavljaju. To je priča o utamničenosti čoveka, o čoveku „koji je, nesrećan kao niko, došao u tesnac bez izlaza, a koji nije hteo, nije mogao da se odrekne sebe, da ne bude ono što je“. Ipak je najbolje “pustiti čoveka da priča slobodno”. Zašto? “Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalima. A pri tom ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli ili čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i upoređujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.“
“Prokleta avlija”, knjiga koju je Ivo Andrić objavio 1954.godine. Ima li “izać”?! Nema. Pa, ipak?! “Dok god ima mraka, biće i svanuća”.
Indira Hadžagić
