Međunarodni praznik rada je praznik kojim pripadnici i simpatizeri radničkog pokreta obeležavaju sećanje na žrtve koje su njihovi predhodnici podneli kako bi se izborili za veća radna prava. Posle skoro dve i po decenije 21.veka zvuči pomalo arhaično, pa i ironično.Pretvoren je u dan „roštilja“,a radnici su NEVIDLJIVI
Prvi značajan organizovan radnički pokret u Evropi bili su britanski čartisti, koji su delovali u periodu od 1838. do 1850. godine, kada je Britanija bila u fazi ekonomskog rasta, industrijalizacije i demokratizacije. Sve će to dovesti do jačanja radničkog pokreta i osnivanja Prve internacionale 1864.godine u Londonu, kao prvog međunarodnog udruženja radnika u istoriji. Otuda poziv da se radnici ujedine i traže svoja prava. Ipak, najveći datum u istoriji radništva bila je Pariška komuna 1871.godine. Iako u krvi ugušena, ona će doprineti da se položaj radnika zauvek promeni. Prvi put je radnička klasa istupila kao vodeća snaga jednog društva. Ali istorija Prvog maja počinje zapravo u Čikagu, kada je 1886.godine policija, posle insceniranog nereda od strane štrajkbrehera, nasrnula na okupljene radnike, bilo je mrtvih i ranjenih, a petorica radnika osuđena su na smrt. Pokolj u Čikagu odjeknuo je širom sveta. Uspomena na ovaj događaj očuvana je u praznovanju Prvog maja, dana borbe svih radnika sveta protiv kapitalističkog ugnjetavanja. Na Prvom kongresu Druge internacionale u Parizu 1889. godine odlučeno je da se svake godine, počev od Prvog maja 1890. godine, sprovode masovne demonstracije i štrajkovi za zaštitu interesa radničke klase. Na taj način je utemeljen Prvi maj kao Međunarodni praznik radnih ljudi. Kao univerzalni simbol radničkog bunta prihvaćen je crveni karanfil.
PRVI MAJ U SRBIJI
Kada je zapadna Evropa bila suočena sa zahtevima radnika, Srbija radništva nije ni imala. Bila je izrazito agrarna zemlja, sa naturalnom privredom seoskog stanovništva. Način života tekao je u patrijarhalnim zadrugama, uz malo sitnog zanatstva i trgovine. Gradskog stanovništvo čak i polovinom 19.veka bilo je manje od 10 odsto. Živelo se u bedi i nepismenosti. Bio je kraj 19.veka, a Srbija je imala ukupno 45 industrijskih preduzeća. U takvim prilikama Srbija dočekuje Prvu internacionalu, radničke organizacije, demonstracije i štajkove radništva u Evropi i svetu, a da sam radnika praktično i nema. Ipak, veliki pobornik radničke internacionale bio je Svetozar Marković, umna ličnost, svestrano obrazovan, koji je umeo da nađe odgovore na neka krupna pitanja svoga vremena, a koja su ostala aktuelna. U svom kratkom životu, u neverovatno teškim uslovima, učinio je mnogo za radnički pokret u Srbiji. Bio je most između zaostalosti i napretka. Kada su u Kragujevcu 1876.godine organizovane demonstarcije, a na crvenoj zastavi bila napisana reč “Samouprava”, Svetozar Marković više nije bio živ. Taj događaj nazvan je “crveni barjak” i postaće simbol proleterske borbe na ovim prostorima.Osnivač modernog radničkog pokreta, na čijem čelu je bio početkom 20.veka u Srbiji, bio je Dimitrije Tucović. On zahteva uvođenje socijalnog osiguranja radnika, da se radnici okrenu protiv svakog militarizma i šovinizma u sopstvenom narodu.
Godine 1893. održana je prva prvomajska proslava u Srbiji. Toga dana, već ujutru, beogradska kafana »Radnička kasina« bila je krcata ljudima. Crvenele su se trake s parolom: »Proleteri svih zemalja, ujedinite se.
Na kraju Drugog svetskog rata, zahvaljujući uspehu Narodnooslobodilačke borbe i socijalističke revolucije, Beogradom je Prvog maja 1945. godine povorka od 250.000 ljudi demonstrirala solidarnost sa završnim borbama protiv fašizma i spremnost radništva da svoj rad uloži u obnovu i izgradnju ratom razorene zemlje, očekujući da će radnička klasa imati vodeću ulogu u stvaranju slobodnijeg društva. Jugoslavija je bila jedina zemlja u kojoj su fabrike predate na upravljanje radnicima. Bilo je to 1952.godine.
Na početku novog, 21.veka radnici više nisu klasa. Podeljeni po raznim osnovama, oni više nisu pokretačka snaga, niti su istinska pretnja svakoj vrsti zloupotreba na temelju rada i odnosa među ljudima. Globalizacija je učinila radnike nevidljivim, a sigurnost koju je nekada rad omogućavao,na čemu se temeljila egzistencija, izgubio je vrednost. Radnici više nisu proleteri koje ujedinjuje jedna ideja, a vrednost rada je cinično devalvirana. Sve je više nezaposlenih, zatvorenih fabrika, mladi ljudi nemaju ni šansu da počnu da rade. Virtuelni svet zamenjuje realni svet u kome više nema klasnih podela, već podela na izuzetno bogate, njima podređene političare i gomilu sve siromašnije svetine. Zato je sve prisutniji straha za sopstveni opstanak u sve divljijem svetu kapitala. Na prostorima koji su nekada činili Jugoslaviju, gde su radnici imali privilegije koje proističu iz rada, nestalo je radništva, koje je i bukvalno opljačkano tokom ratova, njihove fabrike su im i bukvalno otete. Fabrike su ili uništene ili su prodate novim kapitalistima. Hiljade radnika “vrtelo se” oko zahrdjalih kapija svojih preduzeća tražeći plate, boreći se da barem penziju steknu. Celi kompleksi fabričkih hala koji su zapošljavali hiljade radnike, zarasli su ili su postali ruševine. Pred očima nekadašnjih radnika nestaje cela industrija jedne zemlje. Nema više radnika koji su se ponosili produktima svoga rada. Sada su to ucenjeni bez prava, koji rade za nadnice, kao na početku 17.veka u zemljama gde je počinjala priča o industriji. Svetske kompanije svoje hale sele tamo gde je najjeftinija radna snaga. Nema više radničkih demonstracija, ostao je samo prvomajski kolorit. Možda će neko inventivan smisliti video igricu sa tom temom, pa će se putem pametnih telefona tipkati po virtuelnom svetu rada. Uostalom virtuelni svet je i smišljen kao hipnoza kojom se onemogućava svaka akcija i svako delovanje. Ostalo je samo nezadovoljstvo koje kada dostigne kritičnu masu biva prikazano kao grubo nasilje jer nezadovoljnici koji rade ili koji nemaju posla ili su bez njega ostali više nisu klasa ujedinjena kroz zajeničke interese, više nisu snaga koja izaziva strah onih koji ih čine bednicima, već rulja koja se definiše kroz nasilno ponašanje. Radnici su najveći gubitnici, a gubitnici nisu poželjni u vremenu koje realnost ne prihvata već se hrani izmišljotinama, lažima, prevarama i bahatim pljačkama. Tako je Prvi maj upravo na ovim prostorima gde su radnici opljačkani, poniženi, ismejani i zatrti, pretvoren u paradu krkanluka i pijančenja na otvorenom i to tih istih koji su nekada bili ranici, a sad su besprizorni besposličari, nadničari, socijalni slučajevi, snalazači na crnom tržištu radne snage, irgati. Jednom rečju – nevidljivi.
Indira Hadžagić
