Веома је популаран аутор. То доказује и број рецитатора који на такмичењима рецитују управо песме Виолете Јовић. Упознале смо се у жирију Општинске смотре рецитатора. Својим наступом и обраћањем публици којој је представила свој ауторски рад, пленила је непосредношћу. Вероватно то деца и млади препознају у њеним књигама.
У дефициту управо те непосредности, отворености и погледа на свет из „дечјег угла“ који се све више сужава, да отворимо изузетно динамичан свет једног аутора као што је Виолета Јовић.
– Процес који свакако претходи писању (никако не ваља да је обрнуто) јесте читање. Врло рано сам научила да читам и борила се за сваку нову књигу коју бих радосно прочитала. Рођена сам у Нишу, али сам детињство, на моју велику срећу и привилегију, провела на селу, у великој, вредној и сложној породици са неколико генерација, у којој је свако имао своју улогу, а улога свих била је да им деца израсту у срећне људе. У селу нико није читао књиге те је на моје интересовање за књиге сумњичаво гледано. Чак су долазиле тетке, ујне, стрине и комшинице које су ме, враћајући се из башти низ реку виђале како читам сакривена у врбаку, док су ме деца са којима сам играла жмурке упорно тражила. Говориле су мојој мајци да је дете виђено са књигом, ко зна шта има у тим књигама, књиге могу покварити дете… Мама ме је одвела код ујака који је лекар и питала га шта да ради са мном тим поводом. Ујак јој је, кроз смех, рекао да ми купује што више књига. Кад сакупите толико речи које станују у књигама ваш говор постаје богатији, имате више речи на располагању којима можете описати оно што видите или осећате чулима, оно што мислите и желите.Схватила сам да речи могу лепо да се друже, играју и надмудрују, а да се речи одређене мере могу искористити да се каже нешто мени важно са најмање могуће речи, песмом. Речи се могу и римовати. Потрага за таквим речима била је посебан изазов. Тако су настајале моје прве песме. Рано сам отишла из родитељске куће на школовање, сама становала код неких људи у изнајмљеној собици, али сам време проводила у библиотеци, музичкој школи (хармоника), на спортским теренима… Преласком у већи град, пред средњошколком се отварало много више могућности, већа библиотека, већа понуда спортских и уметничких активности. Одабрала сам фудбал зато што сматрам да је фудбал игра размишљања и комбиновања, да се кроз фудбал учи организација игре и живота, геометрија, калкулација располагања сопственом снагом и заједништво са другима у остваривању заједничког циља. Али, врло брзо сам почела да личим на дечака и мајка је то приметила. После једног озбиљног разговора из кога су избачене „копачке“ уписала сам се у КУД „Абрашевић“ у Нишу, постала корепетитор на хармоници фолклорном ансамблу и играчица (кец), гардеробер и члан управе. Вешта у рукама, завршила сам неколико заната, између осталог и опанчарски и израђивала народну ношњу, обнављала старе оригинале и учила о елементима народне традиције која ме занима и у књижевности. Учећи о игри, начину облачења и понашања, обичајима свих поднебља чији смо део фолклора неговали, научила сам о ризници богатства народа који живи на подручју бивше Југославије, научила да поштујем то богатство и све његове нијансе и различитости, стекла пријатеље свих вера и нација. Будући речита и широких интересовања, нашла сам себе на Правном факултету који сам успешно завршила и тим послом се бавим више деценија у многим областима, а најдуже (од 2001) у високом образовању. Радећи у академској заједници уверила сам се у то колико шире од основне вокације треба да се гледа, а за ширину тог погледа потребно је и широко неформално образовање.
Како бити читан писац за децу и младе?
–Писати за децу и младе је дивно, али веома озбиљно и педагошки одговорно. Ми својим књигама уграђујемо свој начин размишљања у нечије одрастање и немамо права да профилишемо девијантне личности пуне комплекса и предрасуда. Да ли ће наши читаоци прихватити нашу књигу или не, на то можемо утицати само занимљивим и актуелним штивом написаним на занимљив начин који буди радозналост, близак је читаоцима, врцав, повремено духовит, интелигентан. Не смемо занемарити да су деца боља од нас, да имају у данашње време много информација, да владају савременим технологијама и изворима сазнања, да се одраста на другачији начин од онога на који смо ми одрастали. Не смемо подилазити деци ни на који начин. Морамо искористити све оно што они имају, приде мудрост и искуство које ми имамо и понудити им књигу која ће их покренути на размишљање, а у коначном и на конструктивно стварање. Аутор мора бити активан и агилан и допрети до што већег броја будућих читалаца, али књига најбоље путује из руке у руке задовољних читалаца. Моја „књижевна лутања“ и посете различитим градовима и селима, школама и библиотекама, фестивалима за децу и младе довела су ме у уверење да нисам само из Ниша, већ да сам одасвуд, да је мој дом свуда где су моје књиге и моји читаоци.
Зашто је важно читати у дечјем узрасту?
–Читањем у детињству стиче се читалачка навика и профилише читалачки укус који ствара критичко мишљење. Стално говорим деци и младима, нарочито студентима, да је знање једини капитал који је неисцрпан знање, да вам то богатство нико не може одузети нити знати његове димензије и потенцијале. Деца не слушају превише шта ми говоримо, али попут радара снимају шта радимо и како се понашамо. Ако говоримо деци да читају а притом сами нисмо узели књигу откако нас деца виде својим очима, неће нам веровати да је потребно и важно читати. Ми смо ти који децу уводе у свет читања, кад постану читаоци пуштамо их и очекујемо да нас касније и посаветују шта је вредно читати. Деца вам не верују да и сами читате ако не умете да говорите на језгровит, јасан, духовит, занимљив начин који их подстиче да и сами узму књигу у шаке и постану речитији од вас и кадри да вас надмудре врцавим досеткама, а онда и аргументима који вас каткад натерају и да промените своје ставове. Свако време има своје специфичности и обележја и ту се намећу актуелне теме. Друштвене мреже су посебна опасност. Говоре стари људи да док није било друштвених мрежа само је породица знала колико смо „шашави“ или какви год, а сада сви имају могућност да то сазнају. Мислим да је домаће васпитање, које упорно покушавају да нам као кваран зуб ишчупају и породица коју настоје са свих страна да разбијају као љуску јејета, кључ који мора да се закључа и сачува нашу бит. Да би се научило да се разликује добро од зла, што је питање свих питања, мора много да се зна, а да би се знало мора много да се чита, учи, разговара са родитељима и ауторитетима у одговарајућој области… Формирање здраве личности је најозбиљнији посао на свету који пре ње саме започињу они који су је донели на свет, уз учешће свих оних којима је посао и животна мисија стварање здравих покољења која треба да граде свет који долазе и не дозволе да се сруши као кула од карата само зато што је неко у својој доколици наумио да се поигра са неразумом и поквари све оно што је разум вековима стварао. Деца никада нису крива ни зашта. На сваком кораку је одговорност свих нас да деци пружимо услове у којима ће моћи да се разбијају и израстају у људе. Кад постанемо тога свесни престаћемо да кажњавамо и осуђујемо децу што су оваква или онаква и узећемо огледало да погледамо какви смо ми излози у које се та иста деца огледају.
Индира Хаџагић
