Malo je toga u Prijepolju što može da posvedoči o trajanju. Porodica Džandžanović ceo vek „hrani“ Prijepoljce, putnike i namernike. A sve je počelo sa aščinicom i pekarom Abdurahmana Manja Džandžanovića čija je životna priča „za filma“.
Malo je porodica koje se mogu podičiti takvom „arhivom“ i takvim tapijama koje su deo onih „muzeja ličnih priča“ iz porodične sehare od neprocenjive vrednosti. Baš takav jedan arhiv otkrivaju mi Abud i Suad Džandžanović, unuci koji nastavljaju porodičnu priču sa glavne prijepoljske ulice. Pa, neka priča i počne od početka. Od đeda im, čuvenog Abdurahmana Džandžanovića koga i danas pamte po nadimku Manjo.
Rodio se 1888.godine, gore na Potoku, što bi rekli Prijepoljci, učio školu, pomagao ocu koji je imao trgovačku radnju taman gde je sad zgrada Zavod za zdravstveno osiguranje na glavnoj, Valterovoj ulici.Preko puta beše pekara Mustafe Hadžihasanovića i Salka Bećirbašića, te radoznali Manjo, kad poodraste,zajedno sa bratom Dedom poče šegrtovati u pekari koja je tu bila već 25 godina. Kad stasa, valjalo tri godine služiti vojsku osmanlijsku kako je tada bio zakon, te se obreo u Kumanovu. Pošto je bio pismen, kapetan ga uze za posilnog, što je podrazumevalo da se stara i o potrebama kapetanove porodice. To će mu promeniti, verovatno i život, jer blizu beše reka, a deca kapetanova ko deca, te upadoše i bili bi se udavili da ih vešti limski plivač Manjo nije spasio. Iz ogromne zahvalnosti kapetan mu „prišapnu“ tada da se sprema veliki rat i da je najbolje da „nestane“. Biće da je bila 1910.godina. I tako se Manjo nađe u sred Beograda i zaposli u neku pekaru u kojoj provede celu deceniju, postade majstor i dobi „majstorsko pismo“. Završiše se velike vojne i Manjo se 1920.godine vrati u Prijepolje. Tada odluči da kupi baš onu pekaru u kojoj je šegrtovao jer se vlasnici spremaše da idu za Tursku. I kako kaže kupoprodajni ugovor iz porodične sehare, za tu pekaru majstor Muju plati 5000 dinara u srebru, a majstor Salku 125 dinara u zlatu. U julu te godine Manjo Džandžanović otvori aščinicu, a u njoj počeše raditi i brat mu Dedo i drugovi Salko Sokolović i Raif Hadžimusić, a 21.marta 1924. poče raditi i pekara koja će na tom istom mestu biti ceo jedan vek.
Razne somune pravili, jer nije svaki za sve, pa bio aščijski i ćevabdžijski somun, pa pitaljke za ramazanskih dana ali se Manjova pekara pročula nadaleko zato što je unela neke novitete u tradicionalno pekarstvo koje se ovde nije menjalo decenijama. Behu to čuvene „pletenice“ i „slavski kolač“ koji je majstor Manjo naučio da pravi u Beogradu. Čitave familije, kaže priča, naručivale su i dolazile po „slavski kolač“ a uz to bi kupili i po desetke hlebova za celo selo. Majstor Manjo je umeo s ljudima, pomagao kad je i gde god je trebalo. Kaže priča da je odmah iza pekare kućicu imala udovica Soka i da je na dan otvaranja došla da zatraži jedan somun. Majstor Manjo joj kazao:“Soko, neka danas bude sefte neko ko će doći da kupi, a tebe će od danas uvek čekati tvoj somun“. I Gurbeti, kako su ih Prijepoljci zvali, imali su svoje „hise“ u pekari, a kad propade i odade se alkoholu viđeni komšija trgovac, za njegovu nejač uvek se moralo naći. Majstor Manjo, kad ono zatreba, kupi i zvono za crkvu. Od oca je nasledio lokal preko puta pekare, pa je u njemu bila magaza, a drugi do njega je kupio da bi imao mlin za pekaru. Ulagao majstor i u zemlju, pa kupio imanje u Šehovića Polju (gde je danas zgrada). Porodična priča veli dalje da se oženio kad je već zašao u zrelu dob. Bila to rodica Halila Grbe od koga kupi malu kuću i baštu pored džamije. Halil radio kod njega u pekari i spremao se i on da krene za Tursku kao mnogi prijepoljski muslimani u to vreme posle agrara. Manjo ga odgovarao te on obeća da će „ostati“ ako se ovaj oženi. Pokazao mu sliku svoje rodice Zejne iz Gacka i kad ju je video, dalje ništa nije trebalo.U narednih jedanaest godina izrodiše petoro dece. U posetu Zejni dolazila iz Gacka sestra Šaćira i najbolja joj drugarica Draga, pa će se obe ovde i udati, prva za Ahma Šehovića, a duga za popa Panta Bulatovića. Kuća pored pekare koju je majstor Manjo kupio beše velika, u njoj bila Pošta, a odmah zatim kupio je i plac na početku Šećer sokaka, onde pored Velike džamije i počeo graditi veliku kuću „kakve nemađaše“ u kasabi prijepoljskoj. Savremena, od kamena i cigle i sa toaletom u kući koji je imao tučanu klozetsku šolju, jedino nešto takvo u celom Prijepolju. Imala je prva i struju i rasvetu u svim sobama jer je Sklenar baš u to vreme, poniže bašte te kuće, izgradio prvu Električnu centralu. Bila je 1936.godina. Sve išlo kako je trebalo, a onda rat. Dođe okupatorska italijanska vojska. Ali grad nastavi da živi, svi su radili svoje poslove, deca su naučila italijanski, a baš 1943. u posetu Prijepolju stiže Pircio Biroli, guverner tadašnje Albanije, Crne Gore i Prijepolja(jer to beše jedini grad u Srbiji pod Italijanima tada). Italijanska vlast odredi da guverner bude smešten u „najbolju kuću“ jer je imala „svu udobnost“ . Iseliše gornji sprat, deca u komšiluk, a za goste najbolja jela o čemu se postarala i domaćica, koja dariva guvernera i velikim ćilimom. Marta Sklenar je prevodila razgovore, ali Zejna je imala jedan veliki naum. Naime, zet joj Ahmo beše uhapšen kao komunista i osuđen na „99 godina“ zatvora i odveden u Cetinje. Priča veli da je Zejna zamolila lično guvernera da ga puste jer je on samo jedan „običan brico“. I da vidiš, zapisa guverner ime na kutiji od cigara. Zejna se sva bila najedila jer mislila:“Ispališ cigare, kutiju zgužvaš i…“. Ali ni mesec dana ne prođe, zet Zejnin se vrati u Prijepolje. Malo zatim otići će Ahmo Šehović s partizanima. Kad Italija kapitulira, u Prijepolje stigoše Nemci. I oni „odabraše“ kuću majstor Manja Džandžanovića za glavnog komandanta, a porodica u komšiluk. Pedantni kakvi jesu, ispisali potanko sve što su oštetili (ćilim) i ostalo i dali majstor Manju da može to naplatiti. I četnici su bili. Kratko. Ložili prozore pa se i danas u kući vide tragovi vatre po pragovima soba. Oni nisu davali nikakve papire. Ali partizani 1945. jesu. Doneli rešenje da se „Manjo Džandžanović iseli iz svoje kuće za smeštaj kancelarije Odseka unutrašnjih poslova sreza mileševskog pošto podesnije zgrade za smeštaj istih nema u Prijepolju“. Te cela familija opet kod komšija Henjaša se smestila, a policija će ostati u kući dok nije izgrađena zgrada preko Lima. Nije ni to bilo sve. Bila je 1955. kad je država donela zakon da se može nacionalizovati „višak imovine“, pa je majstor Manju Džandžanoviću nacionalizovana kuća na glavnoj ulici odmah pored pekare(koja je i dans na istom mestu), dva lokala preko puta pekare gde je i sada zgrada Zavoda za zdravstveno osiguranje, a nekad bila Zubna ambulanta, imanje u Šehovća Polju.
A pekara s glavne ulice? Nije prestala nikada raditi. I ona je bila na „popisu“ za nacionalizaciju ali je vlast odustala. Valjda zato što se od nečaga familija morala prehraniti u ta oskudna vremena. Možda je sve to bilo sevep da majstor Manjo umre 1961.godine. No, to nije bio kraj pekari. Sin Sejo vratiće se iz Nemačke gde je kao vrstan majstor koji je znao nekoliko zanata, radio, da bi nastavio babov posao. Držaće jedno vreme i aščinicu i pekaru zajedno, sa suprugom Mensurom koju svi znaju po nadimku Sura. Majstor Sejo radiće u pekari do kraja života, a posao će potom preuzeti Sura do penzije. I sve mi ovo pričaju njihovi sinovi Abud i Suad otkrivajući sva ta „tajanstva“ iz porodične „sehare“. Suad je taj koji je nastavio posao i tu je već 24 godine. Bila ta pekara nepromenjena na istom mestu sve do skoro, kad su unuci rešili da daju svemu „moderniji“ izgled.
Sad je „samo“ ćevabdžinica ali „za sada“jer se od pekare teško odvojiti i od tog neverovatnog nasleđa. Kako rekoše:“Manjo je pravio somun sa maslom i jajetom kao specijalitet pre sto godina, a sada je to brend celog područja“. Mnogih će se majstora pekara setiti koji su prošli kroz Manjovu pekaru. Spomenuće i Jusa Lončarevića i Mustafu Jakupovića i Husa Bajramovića i Hajra Brbovića. Spomenuće se i neki Prijepoljci koji su voleli svraćati u pekaru. Pa, se mezilo, akšamlučilo, pomalo azginjalo. Šta sve stane u vek pekare na glavnoj ulici jednog malog grada, koliko znanih i neznanih lica, koliko anegdota… Koliko uspomena koje čuva porodična sehara Džandžanovića.
