Први број Листа за друштвена и политичка питања штампан је 1марта 1952.Прошлe су 72 године и упркос недаћама штампаних медија „Полимље“ је најважнији документ који сведочи о историји овог краја. И људима који остављају трагове.
И кад само кажеш:“ТРИ ХИЉАДЕ БРОЈЕВА НОВИНА“ већ је респектабилно. Већ звучи. Колико је то страна?! Кад је из штампе изашао хиљадити број „Полимља“ то је била свечаност. О томе сведочи и велики пано који се чува у редакцији „Полимља“ с поносом. Те године, а била је 1977. „Полимље“ је одликовао председник СФР Југославије Јосип Броз Тито и то Орденом братства и јединства са сребрним венцем. Кад је из штампе изашао двехиљадити број „Полимља“ 2002.године насловна страна сугерисала је да су новине „стуб“ сваке заједнице, па и ове, који се уздиже али и који уздиже. Ето, данас је изашао трихиљадити број „Полимља“. Без славља. Без званичних пријема.
Што није записано у новинама, није се ни догодило. Истина. Све остало може се премонтирати и избрисати. Могу се и новине поцепати. Али увек неко има оригинални примерак. Тако остаје траг иза људи. Неизбрисив. У мраку санџачког вилајета у коме је, како је остало забележено на страницама “Полимља”, још увек било ”камење свезано, а пашчад пуштена” појава новина била је историјски догађај. Наиме, излажење једне од најстаријих, локалних новина у Србији потрајало је, ето, до нас садашњих овдашњих. Подвиг? Свакако.
На традицији тих новина које су се 1932. појавиле под називом “Санџак”, 1.марта 1952. у Пријепољу је изашао први број “Гласа Полимља”. Штампан је у штампарији Народне банке у Пријепољу, а потписао га је професор пријепољске гимназије Славко Пенца. И народна власт у порушеној, незнатној, сиромашној и гладној варошици, у своје прве планске „петолетке“ уврстила је оснивање новина. И преко„Гласа Полимља“ учило се о победама, фабрикама, радницима, требљењу вашки, купању, чишћењу, градњи, стандарду, води, путевима, школама. Градило се ново друштво. А „Глас Полимља“ је оглашавао сва друштвена и политичка питања. Седамдесетих година прошлог века формирана је Радиодифузна и новинско-издавачка Радна организација “Глас Полимља” у оквиру које је дуже од 30 година био и Радио “Полимље”.
Да ли је ова средина протеклих деценија била наклоњена новинама? Ретки су били појединци који су разумели и подржавали мисију какву новина и новинарство има у једној таквој неразвијеној општини каква је била и остала пријепољска. Структуре, што би казала песма увек су добро “фурале”. И кад је било једино “средство информисања”, реч “штампана” у “Полимљу” имала је тежину коју су процењивали “градски оци”, политичке очи су увек биле широм отворене. Било је “гарнитура” које би се баш окомиле на новине и новинаре, а то је значило”завртање славине”. Било је тешких тренутака, година кризе, година када новинари нису примали плате месецима. Па, ипак, најважније је било “Полимље” и опстанак новина. Посебно деведесетих година минулог века, када због санкција и инфлације није било ни папира да се ваљано новине “штампају”.
Онда је стигло “ново време”.
Јавно информативно предузеће Полимље приватизовано је међу првим медијима у Србији јула 2007. Већ наредне године Радио Полимље остаје без фреквенције и у складу са тадашњим прописима нестало из етра. Целокупна имовина предузећа са преко двадесет запослених, продата је у Агенцији за приватизацију 2007.године за почетну цену: хиљаду еура! У ту цену “стало” је све, најсавременија и најквалитетнија опрема два студија Радио Полимља, вредни грамофони, неколико хиљада грамофонских плоча и разних “носача звука”. Али “Проценитељи” нису узели у обзир непроцењивост “интелектуалне имовине” смештене у “метални сеф” који “чува” све бројеви новина овдашњих од 1. фебруара 1932. до данас. То је најдрагоценија имовина “Полимља”. То је непроцењива драгоценост целог града јер је ту исписана и сачувана историја. А да је “Полимље” значајно, процењују и они који га већ трећу годину препродају. Али важно је да има оних који “купују” јер “Полимље” је “бренд” Пријепоља. Цивилизацијска тековина једне од најнеразвијенијих општина у Србији и данас, као и пре једног века или седам деценија кад су новине почеле да излазе.
“Полимље” је хроничар и сведок свих друштвених промена овог подручја. Упорно излази и тако ће бити све док је и “послењег” новинара у њему, јер бити новинар у “Полимљу” значи носити “етикету” професионалца, спремног да се одупре перманентним политичким притисцима који се “правдају” увек “вишим циљевима” а то су најчешће тек пуки интереси малене групе (пре)амбициозних, који никад нису ради да им неко “чита трагове” које остављају.
Много шта се мењало у овој средини, али ако је нешто готово па константа јесте ниско место “Полимља” на листи приоритета власти која се потпуно окреће електронским медијима, без обзира што огромна већина тих новонасталих медија, уз ретке изузетке, познају само два “новинарска израза”: вест и изјаву! Вест је најчешће до “тачке” преписано саопштење, а “изјава” се као производ на медијском тржишту легализовала појавом телевизијског и порталског информисања. Све популарније је и “преписивање” од идеја до текстова. Можда се зато све ређе чује обраћање “новинарима” јер их замењују “медијски радници”. Коме причати сада о вишесатним састанцима на којима су седели новинари , бележили, снимали, а потом писали извештаје, цитирали или сатима монтирали радијске прилоге како би разне учеснике и актере учинили “писменијим” и “паметнијим”?
У мрачним временима слово и реч. У тешким временима слово и реч. У радости слово и реч. У тугама слово и реч. Само је важно да траје. Да новине излазе. Као сведок времена. Као траг у времену. И о времену. Речи и слова. Шта, уосталом, остаје осим речи и слова?! Зар није мудровање овдашње стало у речено да се „човек држи за реч, а во за рогове“?
„Полимље“ је од „Санџака“ научило да припада свима, а највише читаоцима. Упорним, баш као што упорно опстаје и „Полимље“ и у условима који изврћу руглу и саму суштину професије и јавне речи. Они ненавикнути на слово и реч олако пређу преко тога. Они други „сахрањују“ одавно „штампану реч“ и „штампане медије“. Ти би да ламентирају. Кад због недостатка знања, не маре за традицију и не препознају вредности, они који би требало да истичу такве вредности као симболе овога града, наслеђе са којим се може „пред свијет“, а један од сибола су новине и „Полимље“, то је онда скоројевићка ћифтинска, паланачка ускогрудост. Не ретко то је и она паланачка злоба и пакост збратимљена са недостатком просвећености. Скоројевићи се никад не осврћу јер могу видети само себе и оно око себе пошто за њих постоји време мерено само њиховим аршином.
Данас, ја, доле потписана, последњи сам новинар из ОНЕ редакције Радија и Листа “Полимље”. Остали су у пензији. Ипак, мало их је “издржало” да ту пензију стекну баш до краја радећи у “Полимљу”. Претежак је то изазов. Кад сам дипломирала на журналистици, тада модерном и веома популарном факултету, који је примао само 40 студената са простора Југославије, била сам један од најбољих студената генерације и своје знање и ентузијазам, свој дар, све ставове, унела сам у ту редакцију локалних новина и радија мога града. Од тада, до данас, исписала сам половину од тих 72 године “Полимља”, водећи се искључиво једним, никад и ни под каквим условима пољуљаним убеђењем и принципом, а то је професионална етика. Тиме се гради ауторитет у свакој професији, а посебно кад је она толико изложена јавности на чије мишљење и даље пресудно утиче.
Индира Хаџагић
УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ
„Данас је у току убиство новинарства, и то убиство са предумишљајем. Објашњење ове тезе је крајње просто и једноставно: интернетски портали полако убијају штампу, кликабилни наслови и таблоидни текстови убијају елементарну професионалност, интереси политике и власничког капитала убијају слободу медија, при чему цензура, аутоцензура и страх сатиру и убијају личност, морал и достојанство новинара“(В. Илић)
ЧИН
“Ако слобда уопште нешто значи она значи право да кажеш људима нешто што они не желе чути. Зато је говорити истину у времену обмане револуционарни чин”(Орвел).
