SMEH JE TRIJUMF SLOBODE
Nekada se prvog aprila slavio početak godine. Kad je datum promenjen svi su počeli da ismevaju one konzervativne i da smišljaju fazone na taj račun i tako ostade do danas. A danas, kako bi rekao Nobelovac Mahfuz:”Od kako je naš život postao neslana šala, nema više viceva”.Živimo li u okruženju sa “deficitom smeha”?
Zašto ljudi vole komedije? Pa zato što se u njima na najprikladniji način govori o svemu vidljivom i nevidljivom u društvu. To je način da se ukaže na glupost, neotesanost, tupost, pakost, lopovluk, zlobu, pohlepu, gramzivost, primitivizam, malograđanštinu. I u situacijama zbunjenosti, stida, žalosti, gorčine, očajanja- osmeh objavljuje svoju nadmoć. Zato se i kaže – smeh je trijumf svesne i vesele slobode. Pronašla sam jednu interesantnu belešku o smehu iz 1947. godine, koju je napisao Francuz Marsel Panjol. On kaže da je smeh izraz trenutne superiornosti koju smejač naglo otkriva nad onima kojima se smeje.
Smeh je i intelektualno uživanje u otkrivanju kontrasta, u razotkrivanju suštine ispod privida, prirodnog iza patvorenog, istinitog iza lažnog.
U „Filosofiji palanke“ Radomir Konstantinović veli da se „ismejani smeje istim smehom kojim se njemu smeju“. Taj palanački duh odlikuje spremnost da iz kukavičluka, neznanja i zavisti ismejava ono što ne razume, što je izvan ili iznad uobičajenih navika, rutine i svakodnevnog prihvatljivog ponašanja čije ponavljanje uliva sigurnost palančanima. Ogovaranje i ismevanje iz zabave su odraz prizemnog palanačkog duha koji sam sebe održava. Duh palanke je sitničav, pakostan, dominiraju neostvareni pojedinci, sa viškom ambicije, grozničavi, preozbiljni, primitivni, zaplašeni i umorni, često opasni konzervativci koji se užasavaju promene i spremni su da agresivno atakuju na svakog ko se usudi da ponudi promenu.
Jurij Borjev kaže:“Smeh je radostan strah, radosno čuđenje. Smeh je poigravanje sa strahom koje se završava blaženim spokojem i slobodom, srdačnom veselošću“. Smejačeva sigurnost dolazi otuda što se on oseća slobodnim od shvatanja stvarnosti kao neke obaveze. Smejati se znači biti opušten i to na jedana poseban, estetski način.
Neko će se ovde zapitati: šta je estetsko u onom kliberenju na glupe i masne viceve, jer smo svesni da se ljudi često smeju i kad ništa nije smešno. Ljudi se smeju na prvi pogled i bez nekog povoda, da bi sakrili kako se stvarno osećaju. Ali i definicije vele da je „humor sredstvo za smanjenje napetosti. To je ravnoteža između ozbiljnog i neozbiljnog dela života. To je borba protiv svake izolazicije“.
Ljudi se najčešće smeju ili ismevaju ono čega se najviše boje. Otuda mnogo viceva o vlasti, državnicima, smrti, ženama, braku, seksu ali i drugima i drugačijim. Englezi imaju specifičan humor jer umeju da se podsmevaju upravo onom do čega najviše drže, a to je tradicija. Zato je fantastični Monti Pajton i mogao da nastane samo u takvoj zemlji koja prevazilazi svoje sopstvene slabosti smejući im se, a time ih, na naki način i glorifikujući.
Ljudi su veoma skloni i takozvanom crnom humoru. Takav humor je prisutan u delima Džonatana Svifta ili recimo kroz strip Alan Ford. Svift, slikajući život mladog čoveka, veli:“Pitao sam mladog čoveka kako živi, a on mi odgovori – kao sapun! Svakoga dana sve sam manji“. Čuvene su sentence iz stripa„Alan Ford“: “Otimati siromašnim da bi se davalo bogatim“ ili:“Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo – stranka istine“. I tako je Alan Ford postao naša svakodnevica.
Gorki humor u delu Viljema Foknera „Dok ležah na samrti“ samo je pedalj od užasa. Možemo govoriti i o satiri kao posebnoj vrti humora. Na žalost, čini se da satiru previše dugo na ovim prostorima živimo, da je ona postala naša svakodnevica. Da je to tako, potvrdiće još uvek neprevaziđeno delo Radoja Domanovića koje treba čitati svakodnevno.
Da li mi živimo u okruženju koje je „samoniklo carstvo ozbiljnosti, sa dramatičnim deficitom bilo kakvog smeha“? Ovde su mladi od ranog jutra starmali, a stariji nepromenjeno namršteni po ceo dan. Da li je nemoguće smejati se u turobnom vremenu? Kako se smejati u trenutku kad pritiska od svuda sveopšta devastacija i devalvacija svega što znamo i vidimo, svega što smo voleli i do čega nam je bilo stalo?! A možda smo dovde i stigli jer smo pristali da postanemo marionete onog pogleda na svet koji pati od fatalnog pomanjkanja duhovitosti? Kada je govorio kako istočnoevropski narodi shvataju svoju istoriju i gledaju u budućnost Vitold Gombrovič, poljski pisac, uočio je da oni pate od samoprecenjivanja. Zato je Gombrovičeva literatura duhovita i on veli da je „u čoveku neusahlo samo ono što je prividno nezrelo, spremno na duhovnu igru i bufoneriju“. Teoretičari smatraju da ima šest povoda za smeh: golicanje, igra, komično kao takvo, vic, zbunjenost i očajanje. Uostalom, i aforizam kaže:“ Smeh je samo specifičan plač čovekov“. Ljermontov bi rekao da kad “trezveno pogledaš okolo sve, život je prazna i gupava šala”.
Pesnik Vladimir Hlebnjikov se „zaklinjao u smeh“, pa je pevao:„Nasmejte se, o smejači. Ne smejte se podsmehom, ne smejančite smehovno. Zasmejte se nasmejano. Osmej, nasmej, smehom, smeškom , smejunčićem, osmeščićem…“.
A ako se kaže da je “vrag odneo šalu”, zapitamo li se ko je taj “vrag” u našim životima i ko nam je “ukrao” smeh?!
Čarli Čaplin je sinonim za “smeh”. Malo se zna da je upravo Čaplin autor pesme “Osmeh” jedne od najpopularnijih svih vremena. Originalna instrumentalna verzija iz njegovog poslednjeg nemog filma, neprevaziđenih “Modernih vremena” bila je veliki uspeh, ali nikada nije planirano da ta muzika postane pesma. To se dogodilo skoro dve decenije kasnije, kada je napisan tekst, kako bi se novoj publici, posle Drugog svetskog rata, oživeo lik i duh Čarlijeve skitnice, poznate po osmehu koji nije skidao sa lica ni u najtežim i najtužnijim trenucima. Tako je nastao ovaj muzički standard i klasik za sva vremena. Prvu vokalnu verziju pesme je otpevao besmrtni Net King Kol. Posle su je pevali mnogi, čak i Majkl Džekson, pa sve do najnovije verzije iz filma “Džoker” Toda Filipsa. A Čarli Čaplin je rekao:”Šta će vam smisao? Život je želja, a ne smisao. Život je tragedija izbliza ali na duge staze je komedija. Na kraju krajeva, sve je samo šala”.
Indira Hadžagić
