Nisam deo ove gungule. Ja samo posmatram“.
“Žena je hodala kad je trebalo da trči, sedela kad je valjalo da hoda, ležala kad je trebalo da sedi. To stvorenje je smotano svojim suknjama, pridavljeno je steznikom, spetljano rukavima tako da su njena najprikladnija znamenja postala nešto kao uvezana ćurka ili nadevena guska”.
Ženama se osporavao razum, pa time i vrlina. To je bio “glavni problem”, a ne to da “nemaju moć”. Moći one imaju na pretek ali na “nerazuman način”. Kako bi to žena napisala, a ima tome i dva veka:”Žene koriste svoju tobožnju nemoć, osećajnosti i seksualnost kako bi pribavile privilegije i nelegitimnu moć. Zato su robinje u političkom i građanskom smislu. Te nelegitimne moći ih ponižavaju. One treba da imaju moć nad sobom, a ne nad muškarcima”.
Šta je žena? Pitao je to još 200-te godine Tertulijan. Toma Akvinski je rekao:”Promašeni ili nezavršeni muškarac”. Postavljalo se i pitanje:”Da li su žene ljudi”? A odgovaralo odrečno. Iako je Kristina de Pizan, napisala u 14. veku najbolju knjigu o veštini ratovanja i živela dovoljno dugo da opeva i Jovanku Orleanku, dva veka kasnije govori se ovako:”Žena je slaba, lenja, nesposobna za javnu službu, ni od kakve koristi u ratu jer služi za dokolicu”. Ali ako piše, ako misli i iznosi mišljenje?! E, to je već”muškaračka oholost”. Ta, zar nije “nerazumno drska”?! Tako žena postaje-muškarac!Ne možemo zaobići osobu koja je stvorila karakterologiju kao nauku. To je Oto Vajninger i on je napisao jedno od najznačajnijih dela 20. veka – Pol i karakter. Mlađahni Oto je zapisao:”Žene nemaju ni potrebu, ni sposobnosti za emancipacijom kojom bi dosegle muškarce. Lažovi imaju rđavo pamćenje baš kao i žena jer žive u trenucima. A svako zaboravljanje je nemoralno. Ženi nedosataju ličnost, volja i karakter. Istina, priznaje Oto, ima žena sa genijalnim crtama ali ženskog genija nikad nije bilo. Da na samoj ženi ima iole lepote, da u njoj postoji izvorno merilo lepote, ne bi tražila od muškaraca da je neprestano uveravaju kako je lepa”!
Da li bi žene drugačije pisale istoriju? Dugo posle Drugog svetskog rata istoriju nisu studirale žene. To je bila “muška stvar”. Još se kniževnica Džejn Ostin žalila kako su istorijske knjige “dosadne jer u njima nema gotovo ni reči o ženama”. Da li žene uopšte imaju istoriju?
Promenila je književnost ali je zaronila u vodu džepova punih kamenja, Virdžinija Vulf:“Nemam smisla da se dodvoravam ljudima, pa onda da barem budem iskrena, da izvrgnem ruglu taj blebetavi, sitničavi, samozadovoljni, uštogljeni, mediokritetski svet. Svako odstupanje od njihovih normi je uzaludno. Takvi su malogradjani. Nisam deo ove gungule. Ja samo posmatram“.
Elfride Jelinek tvrdi:“Ako neko ima sudbinu, onda je to sigurno muškarci. Ako nekog snađe sudbina onda je to žena. Narod voli da zbija šale koje se svode na to da su žene glupe, ali su baš zato i simpatične. Te šale, s druge strane, tvrde da muškarci jesu brutalni i pokvareni, lukavi i prevejani ali su baš zato simpatični“.
Vraćamo li se Tartulijanovom pitanju:”Quid est mulier”?
Indira Hadžagić
