Почетна ДРУШТВО Датуми: НОВИНЕ У ПРИЈЕПОЉУ

Датуми: НОВИНЕ У ПРИЈЕПОЉУ

36
0

1.фебруара 1932.године изашао је први број „Санџака“, првих новина које су почеле да излазе на овим просторима. И док су се многе новине „угасиле“, „Полимље“ је наставило традицију и још држи високо светиљку и осветљава и даље све оно што је вредно али и све оно што би да се скрије од јавности. То је у околностима у којима живимо прави подвиг

Није „Полимље“ дозволило да буде тек „носталгично присећање“ и музејски примерак. Још се стварност и свакодневица одражавају веродостојно на његовим страницама да би једном постали део историје овога града. „Полимље“ је бележило и бележи и она чувена реченица:“Што није било у новинама, није се ни догодило“ добија своје пуно значење јер је мало тога остало записаног о овом граду . Али од те 1932. до данас, новине су те на основу којих се може писати историја града, његових људи, навика, обичаја, нада, заблуда, визија, настајања и нестајања. Само на основу тих записа могу се реконструисати ваљано и веродостојно периоди овога града и ове средине али и друштва у целини.

Зато је респект најмање што заслужује, a финансијску подршке  локалне заједнице свакако.

20240201 064632

 У времену када је у овим крајевима  писмених било једва, кад су се на прсте могли набројати државни службеници и учитељи, кад су се вести преносиле хаберима, у Пријепољу је те 1932.године било снаге, па и интелектуалног капацитета да се покрену новине. Учинио је то храбри Миливоје Жугић, свакако уз подршку оних који су видели далеко, чије мисли, мисије и визије нису заустављале тарабе, ни дебело блато крај плотова. Није било, а није ни сада лако имати храбрости и писати, имати визију али и одговорност. Беше то онда беспутни вилајет Ђуре Звјероте, онај вилајет у коме је „камење везано, а пашчад пуштена“. По пашчадима би се рекло да се много није променило. У мрачним временима слово и реч. У тешким временима слово и реч. У радости слово и реч. У тугама слово и реч.А кад би га покушали уловити, господин Жугић би своје новине бранио мењајући само име. Може и „Нови Санџак“, може и „Рашка“. Само је важно да траје. Да новине излазе. Као сведок времена. Као траг у времену. И о времену.  Речи и слова. Шта, уосталом, остаје осим речи и слова?!  Зар није мудровање овдашње стало у речено да се „човек држи за реч, а во за рогове“?

„Полимље“ је од „Санџака“ научило да припада свима, а највише читаоцима. Упорним, баш као што упорно опстаје и „Полимље“ и у условима који изврћу руглу и саму суштину професије и јавне речи. Они ненавикнути на слово и реч олако пређу преко тога. Они други „сахрањују“ одавно „штампану реч“ и „штампане медије“. Ти би да ламентирају. Но, некрофилија је болест. Али  кад због недостатка знања, не маре за традицију и не препознају вредности,  они који би требало да истичу такве вредности као симболе овога града, наслеђе са којим се може „пред свијет“, а један од сибола су новине и „Полимље“, то је онда скоројевићка ћифтинска, паланачка ускогрудост.  Не ретко то је и она  паланачка злоба  и пакост збратимљена са недостатком просвећености. Скоројевићи се никад не осврћу јер могу видети само себе и оно око себе пошто за њих постоји време мерено само њиховим аршином.

 Име и традицију тешко је узети. Тешко је и затворити очи пред чињеницама. Све је то остало записано. Где? Па од „Санџака“ до „Полимља“. А то је 92 године.

Индира Хаџагић

Podelite tekst:

ОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите Ваш коментар
Молимо унесите Ваше име