Уместо да их приволи, да их заголица, инспирише да лиизбор лектира и текстова младе трајно удаљи од читања?
Деца школског узраста не могу без интернета, а без прозе и поезије могу. Из руку не испуштају мобилне телефоне. Не друже се више с књигом, зуре у екран, листају сторије, размењују мимове и гифове, емотиконе и емоџије, дужи текстови им не држе пажњу. Школску лектиру углавном доживљавају као наметнуто штиво, напорно и досадно. Да јуре знање ђаци не би масовно посезали за дајџест верзијама књижевних дела онлајн.
Стиче се утисак да списак лектира састављају највећи „мрзитељи књижевности”, иако знамо да није тако. Проблем је што смо заточеници имагинарног књижевног канона, па пошто и сами робујемо, онда и неимагинарну децу заробимо. Да би било осетних помака набоље у развијању и неговању ваљаних читалачких навика, неопходно је да практичари из учионица више учествују у раду комисија које праве и одобравају програме наставе и учења.
Када би требало да се развија читалачка мотивација, књиге које деци нудимо бивају за њих досадне својом формом, тематиком, оптерећујуће обимом, некомуникативне с тренутком у којем деца одрастају, све су учесталија мишљења.
До књиге се не долази само у библиотеци или књижари него и на игралишту, у парку, шетњи с родитељима, кроз разговор , а то значи укидањем или свођењем на најмању меру различитих форми симулација стварности којима су деца окружена путем мобилних телефона, рачунара, телевизијских екрана. Као један од начина да се књига приближи деци, повезивањем књижевности с другим уметничким формама: филмом, позориштем, музиком, стрипом… Плодоносно би било и повећање фонда часова српског језика унутар кога се боре граматика и књижевност, а претрпаност градива наставника приморава да неке наставне јединице прелети.
Читање књижевног дела од почетка до краја и тумачење на часовима било би најделотворније за развијање мотивације за читање код сваког ученика без изузетка.
Треба суштински реформисати програме наставе тако што ће сви они који их састављају испитивати читалачке навике и интересовања ученика, разговарати с наставницима, писцима за децу и младе и тек затим саставити програме. Треба инсистирати на читалачкој писмености која се не стиче само на часовима књижевности већ на часовима свих предмета. Онакве какве су читалачке навике одраслих, такве су и читалачке навике деце. Будућност књиге, а и деце, не зависи од деце, већ од одраслих. Кад ово друштво схвати да се од читања расте, онда ћемо приволети и ђаке да читају.
Приредила:Е.Х.
