Почетна ДРУШТВО Пријепоље у 2023. години: СВАК’ ИДЕ ЂЕ МУ ЈЕ БОЉЕ, АКО ИМА...

Пријепоље у 2023. години: СВАК’ ИДЕ ЂЕ МУ ЈЕ БОЉЕ, АКО ИМА ИЂЕ БОЉЕ

77
0

 „НАДА“ се вратила као „АДАН“. Да додамо „Ј“?

Овако сам завршила текст о 2022.години:“ Шта је нада? Латини би рекли „Dum spiro speri“ или „Док дишем надам се“. Да ли се заиста сва људска мудрост може свести на две речи: чекање и нада? Ипак, једно је извесно: кад нестане зависности засноване на нади, тада обично нестаје и поштовања“.

Да нешто „не штима“ у Скупштини општине показала је јануарска седница. Имали смо „ситуацију“ која је убрзо добила „лице“. Покренута иницијатива да се смени председник општине Владимир Бабић, те је разрешен, а именован је нови, Драго Попадић. Шта су рекли?

Бабић:“ Правио сам грешке али сам радио пуним срцем, без личног интереса. Нисам спреман да каљам образ, ни предака, ни потомака.  Кажете да су резултати лоши. Али престали смо да плаћамо неурађене послове, нисам хтео да потписујем очишћене лањске снегове, да додајем сате рада на путевима. Био сам непремостив проблем за све оне који су желели да дестабилизују општину, да сами себе уједају, да себе уграђују и своје личне интересе. Некоме одговара да се ради како је неко наредио. А никога, осим нас самих, није брига за Пријепоље“.  Попадић за „Полимље“:“Нисам ни замишљао да будем ту али су ме људи који воде ову државу  ка просперитету препоручили сматрајући да својим знањем, амбицијом и вољом  за радом  могу  имплементирати у ову општину управо оно што је у складу са државним плановима, а то значи да се иде напред, а никако да стојимо и тапкамо у месту. Сматрам се способним да одговорим  задацима. Познајем функционисање ствари али сам сада у позицији да могу да утичем  да се ради брже и боље“. Председник општине почео да одмах да потписује уговоре. Очекивало нас је до краја године:пројекат за заштиту од поплава, насип у Бродареву, нови вртић, нова шанса да добијемо топлану, завршетак кружног тока на Коловрату, стављање у функцију Трансфер станице Бањица јер се градио прилазни пут, Трафо станица у Великој Жупи. Ипак, оно што је све Пријепољце изненадило је „једноставност“ решења којим је после више година уклоњено језеро с магистралног пута у Великој Жупи. „Само“ је требало очистити колекторе пуне муља и блата! Просечне плате Пријепоље држе упорно на дну Златиборског округа, али и међу двадесетак општина у Србији које су на дну по примањима. Међутим, оно што брине Пријепољце су доктори. После шест година опет имамо очног лекара. Али изгледа да невоље тек долазе. Наиме, за две године право на пензију стиче чак 13 лекара специјалиста у Болници и 10 у Дому здравља. Од 2017. на специјализацији у Болници је 21 лекар, а у Дому здравља 5 је тек почело. Специјализације трају од 4-6 година, а лекари немају обавезу према матичној установи. Каква је онда судбина здравствених установа у провинцији?

У фокусу је било постављање слова која „граде“ име Пријепоље са све „срдашцем“. Већина градова има један такав натпис, ми, наравно, два. Али остаје отворено питање: зашто нема Шарампов? Можда негде код ОРСИЈА, оних спортских терена намењених „радничкој омладини“? Нико још није одговорио ко је крив што је Лим поткопао овај спортски објекат после „ревитализације“ моста?! Наиме, овај објекат је ту пола века неоштећен, док нису стигли„стручњаци“. Зашто је ОРСИ још једна срамота Пријепоља? Сахат кула је, сви веле, један од симбола Пријепоља. „Више слабо ко и памти када се огласио сат са Сахат куле, једног од најзначајнијих споменика архитектонског наслеђа на ширим просторима. Остављена чељустима времена, већ десетак година Сахат кула је руина, сат нико не навија, кров прокишњава, фасада је у фронцлама. После упорног писања и указивања на ову чињеницу, Извршни одбор Скупштине општине је дао у закуп Сахат кулу под условом да закупац прихвати комплетно одржавање. Тако је на пет година закуп припао Друштву за науку и културу Бошњака „Икре“. Реновирање, према првим проценама, коштаће преко 6.000 немачких марака“. Тако било написано пре нешто више од 20 година, да би само годину дана касније, уследило званично отварање обновљене Сахат куле, у децембру 2002.године. Пред мноштвом окупљених грађана, на тргу на Мејдану, та ноћ, необично топла, била је у знаку првих откуцаја сата са Сахат куле после целе деценије, док је свој ауторски текст  као причу о Сахат кули  казивала Индира Хаџагић у својству председника Програмског савета Друштва „Икре“:„Време је садржано у нама и ми смо ти који дајемо смисао времену“. Од тада, сат откуцава, Сахат кула је у фокусу свих „мобилних“ фотографа. Али време опомиње увек на време да је време.  А време је да се поново „пригледа“  та елегантна „вертикала у силуети града“. Попис је показао да је у Пријепољу становника као пре 75 година. Што би рекли стари Пријепољци:“Инсан сила јада види док себи не дохака“. Између два пописа, за једну деценију „отишло“ је још пет хиљада Пријепољаца. А опет би стари Пријепољци рекли:“Свак иде ђе му је боље, ако има иђе боље“. Преко 4.000 стамбених објеката овде је – празно.

АЛИ  све у 2023. остаје у сенци трагедијe која се догодила у Србији у мају. Ученик је ушетао у своју школу у центру Београда, са пиштољима и десетинама метака и убио 9 својих другова и домара школе, а ранио шесторо ученика и наставницу. Има 13 година и неће кривично одговарати. Отац, угледни лекар је ухапшен. У Србији је проглашена тродневна жалост. Сви су данима у шоку. Пљуште питања:Како је то могло да се догоди?! Заиста, како? Ко су родитељи који нас окружују? Шта су им приоритети? Које вредности промовишу? Колико проводе времена с децом, а колико на друштвеним мрежема? Шта промовишу телевизије? Ко су новинари који се тако представљају? Шта су школе данас? Ко не санкционише ученичко снимање и објављивање фотографија и видео записа наставника на часовима? Ко је и како реаговао на све учесталије физичке нападе ученика на своје наставнике? Како реагују родитељи, школе и надлежна министарства на све то годинама? Која је цена притисака да се поклањају оцене? Какви су наслови серија које се емитују у 20 сати или по цео дан репризирају на свим телевизијама? Шта су им садржаји? Ко се хвали гледаношћу таквих модела насиља? Где су дечје емисије? Ко су родитељи који воде децу у стрељану? За шта их обучавају? Ко су посланици који вређају и поносе се својом бахатошћу? Колика количина агресије се негује годинама а перјанице су политичари? Коме требају школе ако се јавно говори о купљеним дипломама а да нико није ухапшен и осуђен? Ако се запошљава са истим тим преконоћним дипломама на важна места где се одлучује о судбини друштва и свих сегмената тога друштва? Зар је неко опоменуо родитеље у ресторану који се свако за себе забавља на друштвеним мрежама, а детету у колицима су тутнули дуду у уста да не плаче и телефон са агресивним звуковима који имитирају, зар, људске гласове? Ко??? Ко је упозорио да енергетска пића нису за децу, да озбиљно утичу на ментално и физичко здравље, а деца их пију неограничено, на одморима, уносе на часове?Чује се да смо „сведоци проблема са менталним здрављем“. Која је дијагноза и коме је дата? Социјална патологија се негује деценијама на овим просторима. И још? Има још. Од свадбарских пијанки и музике која се слуша и уз коју се шенлучи, преко непримереног одевања, шминкања, понашања које указује да се губи свест о реалности, а тиме и свака лична одговорност и свест о другоме и самом себи у односу са другима. Има још. Али нико не прича а ако и прича то је невидљиво јер није медијски исплативо, није за рејтинг „гледаности“.

Стигло је лето и после неколико деценија пропадања на очиглед свих, напуштености и запуштености, окречена је Железничка станица и „уличен“ тај простор. Некада је била „станица лепотица“ на прузи Београд-Бар. Сада по неко још чека по неки воз без возног реда. У Бродареву је десет година после завршетка новог објекта у који је уложено 20 милиона динара, а потом још 11милиона за нови трафо који је изграђен недавно, отворен Ватрогасни дом.  Делегација дошла и ошла. Ништа свечано. И Парк хероја је отворен. Свечано. Реновирање је потрајало али Пријепољци сад имају барем хасул клупе на које могу поседати.  Настављени радови на путу према Милешеви. Коначно је почела ревитализација пута до Камене Горе. „Уличен“ је пут кроз центар Јабуке. Али Јабука…

Био Планинарски дом“Бошко Буха“ грађен од добровољних прилога пионира Југославије, а потом од радничких плата Текстилног комбината. Био ресторан и депаданси. Био Меморијални центар. Био Музеј пионира. Био мини зоолошки врт. Биле љуљашке и тобогани. Било једном на Јабуци. Нема никога. Баш туга нека стегне. Дочекасмо да видимо како пропада оно у чему смо уживали и што смо волели и за шта нас вежу најлепша сећања. Тишина. Тишина је била и када је требало обележити 80 година од погибије народног хероја Бошка Бухе на Јабуци где су му подигнута спомен-обележја. Актуелан је Орвел, писац који нас је „прочитао“. Да ли заиста „постаје све теже препознати ко је свиња, а ко човек“?! Лето је донело низ лимску долину „друмске камиказе“. Све је више саобраћајних несрећа, стајања у колонама по неколико сати. Да ли бахати мисле да су друмови „видео игрице“?!

Да ли су Пријепољци знали да имају споменик Светске културне баштине под заштитом УНЕСК-а?!Могуће да јесу. Када сам отишла на лице места нисам нашла „заштићени локалитет“. Све су прекрили папрат и шаш и све сакривено од очију макар случајних посетилаца. Десет година је требало да неко оде и покоси зарасли локалитет средњовековних стећака који је уписан као Грчко гробље у селу Хрта. Најгоре је кад не знаш и не умеш. Али је најбоље када се новинарски рад „види“ и да конкретне резултате, па макар се после сви који су били „надлежни“ да брину, сликају како су покосили! Тако је било и са „шикарама“ на које смо указали и које све више чине Пријепоље „зараслом“, запуштеном, селендром. Срећом, одмах су надлежни реаговали и „уличили“ да барем саобраћајнице буду безбедне. По неко се и сликао да се пофали.

Фолклорни ансамбл Дома културе био је на фестивалу у Грчкој. На пијаци је све мање света. Сена нема довољно. Косатица је постала“туристички потенцијал“. Поново су субвенције  подељене пољопривредницима. За бебе аутоседалице. А онда је председник општине Драго Попадић, дао оставку „из личних разлога“ баш кад и још 64 председника и градоначелника у Србији, у којој су расписани ванредни парламентарни и локални избори. У чему је прошла година? У „намештању, премештању, именовањима и разрешењима“ директора, заменика, помоћника, чланова свега и свачега, у складу са „коалиционим споразумом“ који постаде најзначајнији акт у општини иако га закон не познаје. Али ту(л)мачи  ту(л)маче да баш тако то треба. Ако треба, нека хим га, а и нама га, тако. Извршење буџета за девет месеци  било је 47 одсто, а прошле године у истом периоду 70 одсто. Али како то рекоше на Привременом органу “извршење је на вишем нивоу“.

„Елан“, једино „прекостало“ предузеће из социјалистичког времена које је имало успешну власничку трансформацију у Пријепољу, обележило је 65 година. „Еланови“ производи и сада су синоним за квалитет, а освајају стално  нова тржишта. „Успешна, стабилна фирма, способна да испуни сваки захтев купаца, финансијски самостална“, како је то казао дугогодишњи директор Горан Секулић. Општина купила од Војске зграду Војног одсека која стоји закључана већ петнаестак година и пропада. Сада треба уложити у ревитализацију. Општина је купила  приватно земљиште за ЈКП“Лим“ да се коначно негде „скраси“ возни парк. Биће урађен и Програм развоја туризма до 2029.године. Пре коју годину, кад оно држава дели ваучере грађанима за домаће дестинације, за Пријепоље нико није био заинтересован.

У Музеју је била несвакидашња промоција књиге „Шећер сокаком“ Индире Хаџагић.То је „прилог сентименталној историји Пријепоља“. На промоцији су Пријепољци причали, певали, евоцирали успомене на Пријепоље какво је било, на људе и догађаје. Јединствена књига, рекоше зналци и ауторитети. Плод „вишедеценијског ауторкиног бављења градом и људима свога града“. Није било позивница. Пријепољци су се „препознали“ па дошли у броју који се ретко кад забележио. А књижевник Енес Халиловић је овако представио књигу на једном порталу:“ Несебично је и племенито давати знање. Као што је ауторка поменула да је Сретен Вукосављевић у новоформираној читаоници ширио своје идеје, читао неписменом народу новине и подучавао их, тако и она данас, књигом која је важно свједочанство, чува прошлост, језик, идентитете, описује истине и заблуде и осликава пролазност свијета, неумитност миграција и чаролију мултикултуралности. Ауторка има брилијантна запажања, говори о дућанима, именима, називима, обичајима, породицама, сокацима, чесмама, махалама, све приче прате фотографије, а кроз текст лебди дух Пријепоља. У основи овог подухвата леже две ауторкине одлике: љубав према људима и родном крају и њено осећање да ће само систематичност помоћи будућим научницима да дешифрују кодове прошлости.Надајмо се да ће житељи Пријепоља знати и поштовати труд Индире Хаџагић Дураковић која је дала значајан допринос за разумијевање и проучавање културе овог краја“. A ja бих цитирала Сернуду: “Увек је био у библиотеци пишући дневне чланке кроз које је бацао на улицу свој таленат. Прошао је кроз живот као да је привремен, све ишчекујући боља времена. Како је могла његова љубав за поезију, за музику, да коегзистира са људима који су га окруживали, заклонили га пред публиком, управо ти који су имали мање талента и културе, неупоредиво ниже духовне квалитете? Зашто је пристајао да живи подсечених крила, у ћошку провинције, да буде душа једне котерије од неколико пајташа? Уверен сам да је свему узрок једна погрешна љубав, љубав према граду чији је дух он сам желео да васкрсне. Маћадо није издржао у том граду. Хосе Марија Искиердо никад га није напустио“.

А онда је неко вратио скулптуру коју је холандска уметница поклонила граду, а чија слова граде реч „НАДА“. Али, као у неком смешном огледалу, неко је слова „окренуо“ па смо добили „АДАН“. Да додамо сами Ј испред?!

У децембру били избори. То су били шести локални за 20 година. Многи су се питали чему ванредни избори у Пријепољу. Да би се превазишло „лицитирање“? Убедљиво је победила коалиција око СНС(СПС, ПУПС, СРС) и освојила дупло више гласова од коалиције „Заједно за Пријепоље“(СДП, СДПС, ДПС). Следе договори и преговори и подела утицаја.  Дакле „коалициони споразум“. Иста мета, исто одстојање?  

 Година је била у којој су умрли неки људи који су обележили наше животе и утицали на наше мишљење или наше афинитете. Џевад Карахасан, велики европски писац. Казао је:“Зашто су на овим просторима савези увек против неког, а никада за нешто? Зато што ми градимо и радимо да би неком напакостили, а не да урадимо нешто добро. Нас покреће инат, бијес, мржња, а не жеља да оставимо честит траг и доказ свог знања. Сад је ваљда јасно да одсуство стида  у нашим јужнославенским културама објашњава  инфантилност наших народа. Стид је темељ сваке културе јер је стид темељ  свијести о себи”. Ратко Божовић, универзитетски професор. Уместо збогом, мисао Господина Професора:“ Основни увјет за настанак нарцисоидности једног друштва јесте стварање савеза између великих и малих нарциса, да се већина оних малих идентифицира с вођом и вођама. Тако се ствара савез који омогућује да се дијели слава вође, памет и потенцијали. У нашој новијој и поражавајућој историји тешко је рећи ко је кога више подстицао на остваривање деструктивне политичке представе…“. Читајте „Лудост ума“ да би разумели ово око себе (усахлу креативност, културу сиромаштва, посрнуле интелектуалце, магнетизам кича, крхкост укуса, тиранију досаде, паланку као судбину и кругове мржње“.

Индира Хаџагић

Podelite tekst:

ОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите Ваш коментар
Молимо унесите Ваше име