Obrazovanje i briga o deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom prošli su kroz istoriju, kako u svetu tako i u Srbiji, kroz nekoliko različitih procesa i faza, od stigmatizacije, diskriminacije i odbacivanja, preko sažaljenja i milosrdnog pristupa, do priznavanja i donošenja propisa u obrazovanju.
Najsveobuhvatnija definicija, u skladu sa definicijom iz Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i socijalnim modelom invalidnosti, data je u Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom:
„Izraz „osobe sa invaliditetom“ označava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške.“
Inkluzivno obrazovanje predstavlja pristup obrazovanju koji se zasniva na ideji da svi učenici, bez obzira na svoje sposobnosti, potrebe i okolnosti, treba da učestvuju u zajedničkom obrazovnom okruženju. Ovaj pristup obrazovanju ima za cilj da obezbedi jednak pristup kvalitetnom obrazovanju za sve učenike, uključujući one sa invaliditetom, sa posebnim obrazovnim potrebama ili iz socijalno ugroženih sredina. To je važan aspekt savremenog obrazovnog sistema koji ima za cilj da obezbedi jednak pristup kvalitetnom obrazovanju za sve učenike. Kroz različite strategije podrške, uključujući korišćenje tehnologije i saradnju sa roditeljima, lokalnom zajednicom i humanitarnim fondacijama, škole mogu postati inkluzivnije sredine u kojima svi učenici mogu uspešno učiti i razvijati se.
Raniji oblici školovanja dece ometene u razvoju podrazumevali su školovanje u specijalnim školama ili specijalno oformljenim razredima u okviru re- dovnih škola. Ovi modeli obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju znatno isključuju najbitniju stavku rehabilitacije dece ometene u razvoju, odnosno socijalizaciju. Shvatanjem značaja pripreme dece sa smetnjama u razvoju za funkcionisanje u okviru društvene zajednice, pojavila se potreba za izmenom načina školovanja dece ometene u razvoju. Kao sveobuhvatno rešenje problema, pristupa se primeni inkluzivnog obrazovanja. Ovaj savremeni model obrazovanja i vaspitanja dece sa smetnjama u razvoju, u praksi nailazi na mnoge probleme koji otežavaju sprovođenje procesa. Počevši od zakonske regulative inkluziv- nog obrazovanja, preko ciljeva vaspitno-obrazovnog rada za decu sa smetnjama, do stavova nastavnika redovnih škola i same prisupačnosti, primenjena inkluzija u Republici Srbiji ne ispunjava osnovne kriterijume obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju. Cilj rada je da se prikažu najučestaliji problemi praktične primene inkluzivnog obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju.
Pre svega se mora poći od edukacije roditelja i njihovog razumevanja problema koje ima dete. Osim toga, od izuzetne je važnosti da u obrazovno-vaspitnom radu deteta budu uključena stručna lica, kako bi se mladima pružio najbolji mogući tretman.
Kada govorimo o edukaciji dece sa smetnjama, tome se mora pristupiti sveobuhvatno i vrlo je važan timski rad. Pod tim se podrazumeva saradnja roditelja, defektologa, nastavnika, lekara i svih lica koja se nalaze u okruženju deteta sa određenim problemom. Takođe, izradom individualnih obrazovnih planova (IOP) i njihovom stalnom evaluacijom predviđeni nastavni sadržaji realizuju se u optimalnim uslovima koji prate razvojni tempo učenika. Od važnosti je i samo školsko okruženje.
Neophodno je da učionice budu organizovane tako da ima što manje stvari koje bi deci odvlačile pažnju, a da broj učenika u razredu bude formiran u skladu sa potrebama, što znači da je potrebno imati manji broj đaka po odeljenju. Na taj način će nastavnici moći da posvete dovoljno pažnje svakom detetu i da prilagode tempo nastave.
Potrebno je ograničiti količinu informacija i instrukcija koje se plasiraju deci, a zadatke podeliti na manje celine radi lakšeg savladavanja. Za nastavnike je od velike važnosti da umeju da se prilagode potrebama svakog đaka pojedinačno, čime se postiže to da nijedan učenik ne bude zapostavljen. Bitno je da časovi budu što interaktivniji i zabavniji kako bi se deca podstakla da što bolje prate nastavu. Edukacija mladih nije nimalo lak zadatak, te iziskuje velike napore i mnogo strpljenja za sve one koji učestvuju u procesu.
Tehnologija igra ključnu ulogu u inkluzivnom obrazovanju, jer omogućava učenicima sa posebnim potrebama da učestvuju u nastavi na način koji najbolje odgovara njihovim sposobnostima i potrebama. Asistivne tehnologije poput govornih generatora, specijalnih tastatura pomažu učenicima sa invaliditetom da komuniciraju, uče i izražavaju sebe. Pored toga, postoje i adaptivni softveri koji se prilagođavaju individualnim potrebama učenika, omogućavajući im da uče na njima prilagođenom tempu i načinu. Tu su i edukativne aplikacije i igre i digitalni udžbenici i materijali.
Sagledavajući sve aspekte inkluzivnog modela obrazovanja, koji obuhvata i realizaciju programa dodatne podrške, postavljaju se sledeća pitanja: koliki je uticaj i značaj programa dodatne podrške učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom iz vrtića/škola, da li su pozitivne promene uočljivije kod učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom koja su duži vremenski period uključena u program koliki je značaj međusektorske saradnje u realizaciji programa dodatne podrške između predškolskih ustanova i redovnih osnovnih škola.
Sistem dodatne podrške deci sa smetnjama u razvoju još uvek je u fazi uspostavljanja, sa mnogo nedoumica, izazova i otpora. Praksa pokazuje da je potrebno unaprediti participacije roditelja u procesu potreba deteta, kako tokom izrade tako i tokom realizacije i praćenja IOP-a. Potrebno je ispitati značaj programa dodatne podrške deci/učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom iz ugla stručnih lica različitih ustanova, te utvrditi nedostatke i slabosti u realizaciji programa podrške, te ih otkloniti, poboljšati i razvijati.
Postoji nekoliko načina na koje škole mogu podržati inkluzivno obrazovanje među kojima je razvijanje inkluzivne školske kulture i politike, obuka nastavnog i nenastavnog osoblja, individualizacija nastavnih planova i programa, saradnja sa roditeljima i lokalnom zajednicom kao i pristup savetodavnim i stručnim uslugama.
17.6% stanovništva Srbije čine deca, ali broj dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nije poznat. U Srbiji u zakonima i javnim politikama ne postoji ujednačena definicija i klasifikacija invaliditeta i smetnji u razvoju, što otežava sakupljanje preciznih podataka.
U Srbiji se sve više ulaže u inkluzivno obrazovanje i postoje brojni primeri uspešne inkluzije. Na primer, škole su počele da zapošljavaju stručnjake za inkluziju, koji rade sa nastavnicima i učenicima kako bi im pružili podršku i savete. Takođe, mnoge škole sprovode projekte i programe koji imaju za cilj promociju inkluzivnog obrazovanja i senzibilizaciju šire zajednice.
Ono što je potrebno jeste da se što pre uspostavi sistem identifikacije dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihovih potreba kao i raditi na smanjenju predrasuda i stereotipa prema deci sa smetnjama u razvoju, kroz javne kampanje, ali i edukaciju zaposlenih u državnoj upravi i institucijama. Takođe, potrebno je stvoriti uslove za adekvatno i pravovremeno prepoznavanje neophodne podrške za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihove porodice.
Sofija Ćebedžić
