Пољопривреда, туризам, инфраструктура, водовод, канализација, заштита животне средине, економски просперитет са новим привредним капацитетима. То су „амбиције“ за будућност која гледа у 2029.годину.

Један од стратешких циљева ове општине је развој пољопривреде , на којој се базира привредни опстанак становништва. Статистика поново не иде у прилог планским документима до краја ове деценије. Наиме, У пријепољској општини укупно је пописано 17.677 станова, а 11.365 је стално настањених, док је 4.140  привремено ненастањених или напуштених. Привремено ненастањена су 3.032 стана, а напуштених је 1.108. Укупан број станова у граду је 4.983, а  489 је привремено ненастањених, а 134 су напуштена стана.

 Шта говоре бројеви  кад је реч о поједним насељима?

Према коначним резултатима пописа из 2022.године, може се сагледати и слика појединих насеља, односно број стално настањених кућа у њима. Тако, на пример, у Доњим Бабинама од 155 пописаних станова, 85 је стално настањених. У Дренови, од 170, стално настањених је само 44. У Ђурашићима број станова је 135 али је стално настањених 58, а у Забрдњим Тоцима од 114 пописаних станова живи се стално у само 23. Слично је и у Црквеним Тоцима где има 120 станова али се живот стално одвија у само 13. Сличну причу прича и Џурово са 90 станова  од којих је стално настањених само 30. У Звијезду од 192 стана, 47 је стално настањених. 

Према подацима Републичког завода за статистику, у Каменој Гори  пописана су 122 стана али је стално настањено 56. Каћево има 133 стана, а стално настањених је само 38. У Мијанима има 22 стана али само 2 су стално настањена, док се у Милаковићима од 55, свакодневно живот одвија тек у 9.  У Орашцу од 123 стана, 30 је стално настањених, а у Правошеви од 69, стално настањених је само 13.  Сопотница има 95 станова, а 27 је стално настаљених.  У Хртима је 68 станова а 27 стално настањених. На Јабуци је евидентирано 226 станова, а стално настањених је 95, док се у Косатици  од 232 пописана стана, свакодневни живот одвија у 81. У Хисарџику је пописано 159 станова, а 63 су стално настањена. Настањени станови су станови који су у време пописа коришћени за стално становање најмање једног уобичајеног становника.„У уобичајено становништво одређеног места укључују се лица која у том месту живе непрекидно најмање 12 месеци пре критичног момента пописа, као и лица која у том месту живе краће од 12 месеци, али с намером да у њему остану најмање годину дана“, појашњава РЗС.

Негативни природни прираштај становништва се наставља, односно већи је број умрлих од  рођених( стопа наталитета је 9,4, а морталитета 16,9 одсто). Неповољној демографској слици  додатно доприносе  и унутрашње миграције. Само у 2020.години  одселило се 562 Пријепољаца. Просек зарада је далеко испод просека државе али и Златиборског округа, јер се општина по зарадама налази на самом дну иако је по броју становника  друга највећа општина. И пензије су испод државног просека. Индустрије је све мање, чак и прерађивачке.

Друга привредна грана на којој се базирају развојни планови је туризам. Какво је реално стање? Како се то наводи и у званичном документу, током последњих пет година број запослених у сектору услуга смештаја и исхране опада и далеко је испод просека Злативорског округа и државе. Присутан је пад у доласцима и ноћењима туриста у Пријепољу и тај удео на нивоу туристичке регија Западна Србија је испод 1 одсто. Да ли се у овој области нешто драстично може изменити и да она постане битнија у све мршавијем привредном билансу Пријепоља? Колико је то реално за преосталих 6 година? Изазов је огроман јер Пријепоље нема хотел, нема смештајне капацитета које би прихватили све захтевнији туристи, а путна инфраструктира је лоша.

На ред долази и комунална инфраструктура. Воду из јавних водовода о којима брине ЈКП“Лим“ користи само 48 одсто домаћинстава. Издвајања за управљање и снабдевањем водом за пиће у 2021.години износила су око 34 милиона динара или само 2,55 одсто буџетских средстава. Број домаћинстава која користе  канализациону мрежу се не мења већ шест година и износи свега 25 одсто што је далеко испод државног просека (62 одсто).

Све су ово подаци који могу дати реалну слику стања и отворити бројна питања за оне који руководе општином, предузећима, јавним установама из свих области. Основно је: да ли ће План развоја општине моћи да се реализује  и у ком обиму? Наиме, Пријепоље је била прва општина у Србији која је 2004.године усвојила један такав стратешки рaзвојни документ. Доношени су годишњи акциони програми, обавезујући за све ресоре. Касније ће се све то назвати „списак лепих жеља“ или „утопија“.

Усвајајући извештај  за период од 2005. до 2009.године, Скупштина општине  је тада констатовала да се резултати Стратегије могу сматрати „релативно успешним“. Велики пад запослености  у овом периоду анулирао је готово сваки други  иоле солиднији економски показатељ. Још је 2004.године у привреди радило преко 6.000 радника, тако да је пад био драстичних 34 одсто. Мала и средња предузећа нису успела да амортизују армију незапослених радника који су изгубили посао у предузећима која су прошла кроз систем власничке трансформација која је за разултат имала гашење готово свих значајнијих привредних капацитета општине. Не треба занемарити податке који су наведени у првој Стратегији одрживог развоја, а то је да  су локална предузећа „умела“ да од Фонда за развој добију од 2005. до 2009.године око 350 милиона динара, што је значило да су власници били у обавези да запосле 430 радника.  За „унапређење живота и рада на селу“ тада је уложено 32 милиона динара која су стигла из Министарства за пољопривреду, шумарство и водопривреду  и то је довело пријепољску општину на прво место у Србији  по обиму реализованих пројеката  у овим областима.  Реч је била о сточним пијацама у Ивању, Бабинама и Бродареву,  развоју воћарства и сточарства, почела је да ради Туристичка организација, формирана су пољопривредна удружења.У инфраструктуру је уложено 645 милиона динара. Највише пара отишло је за реконструкцију зграда Болнице и Музеја, али и за уређење улица Санџачких бригада и улице у Залугу, као и канализације у овом насељу. У том периоду Пријепоље је реконструисало и део главне улице, која је требало да постане Зона унапређеног пословања. Шта је заиста остало од обавеза власника објеката и од „унапређеног пословања“?!

Од 2011. до 2015. године кренули смо у сусрет „мисија“ која је наведена у овом стратешком документу, а то је „елиминација пријепољске општине из статуса неразвијеног подручја“ како би се приближило визији која Пријепоље „види“ као „здраву, за живот привлачну и добро организовану заједницу са створеним условима  за равномеран  социо-економски напредак…“. Да ли?! Стартегију одрживог развоја до 2020. усвојио је  скупштински сазив на почетку 2016.године. Кад је усвајана, одборници тада опозиције (који су били на власти од августа 2020.до распуштања Скупштине општине у октобру ове године), казали су да је ова „стратегија“ предизборни „списак жеља“. Легитимно је имати жеље али под условом да се оне реално могу остварити и то јесте суштина одговорности оних који руководе свим ресурсима једне општине. Драстичан је одлив становништа и то се наставља. Становништво Пријепоља је старо, како то демографска статистика дефинише, просечна старост стално се повећава. Просечна старост Пријепољаца је 43,13 година. Према последњем попису, у Пријепољу живе  10.284 особе млађе од 30 година. До границе “трећег доба”, односно 65 година је укупно 15.081 становника и још  преко 65 година има 7.479 Пријепољаца.  Више од половине становништва у Пријепољу  има средњошколско образовање, 22 одсто има завршену само основну школу,  док је око 13 одсто Пријепољаца са дипломом више или високе школе.  То је дупло више  него што је показивао пређашњи попис. Али као компјутерски писмено изјаснило се свега 37 одсто Пријепољаца.

Кад је реч о  стварном броју запослених врло је тешко доћи до података. У индустријској зони на Коловрату радила је пре 4 године  тек једна трећина људи  од предвиђеног броја, мада изостаје комплетна информација. Много је потрошено донаторских пара, али није мало пара ни из буџета уложено у целу ту причу која није дала ни приближне резултате, те се ваља озбиљно позабавити анализом свих тих уговора и делатности, броја запослених и будућности тих „привредних капацитета“. Посебно зато што су се и у Стратегији до 2020. године планира  улагање у индустријску зону 2. Баш као и у  Плану развоја до 2029.  Показало се и више него амбициозно јер ништа није урађено од тога, а причу је наставила и власт током претходне три године. Како подићи локалне економске капацитете? Речено је:“… активним укључивањем привредника  у доношење докумената“. Зар до сада нису били активно укључени? По именима оних који су учествовали у доношењу претходних  стратегија развоја ове општине, све су сами угледни и утицајни привредници, те истакнути партијски кадрови и директори. И у претходној стратегији све очи су биле  упрте су у пољопривреду  и очекивало се да ћемо се просто „избечити“ од упирања очију у ову област до 2020.године. Можда се бечимо, али су разлози сасвим други.  И, како се каже у стручној анализи: „кључна слабост за економски развој је „недостатак  финансијских средстава“.  Па онда и: спора администрација, нерешени имовинско правни односи, лоша квалификациона структура запослених. Визија је остала иста: да Пријепоље буде „модерна локална заједница која следи европске трендове са конкурентном привредом и препознатљивом пољопривредом, очуваном животном средином, богатом културном и туристичком понудом.“ Нико никада није направио анализу ове стратегији, нити је била предмет расправе. Једноставно је „заборављена“.  Шта је урађено од 2016.године? А пише да ће се „спровођење Стратегије заснивати на акционим плановима који ће се припремати на годишњем нивоу. Овај стратешки документ треба да подлеже оцени  једном годишње“.  Никада није. Нови План развоја општине, по новим прописима, донет је 2022.године. Током целе 2023.године није донет  нити разматран ни један акциони план, ни у једној области.

Визионари су махом оманули.  Нит смо мање неразвијени, нити су нам се перспективе помериле.  Само се драстично и даље смањује број становника. Две године смо већ потрошили. Није анализирано шта је од зацртаног у Плану развоја  заиста  и реализовано за две године. Дакле, нова власт, чије се конституисање очекује после ванредних децембарских избора има шансу да нешто драстично промени у приступу и  одреди приоритете који ће бити усклађени са стварним могућностима и потенцијалима ове општине, барем за оно становника што ће прекостати. Асфалтирање по неколико метара или километара путева до села није ни приближно довољан начин да се реализују постављени циљеви. Има сентенца.“Ми смо ишли путем, пут је био дуг, прекасно опазисмо да је тај пут круг“. Много година је потрошено, а помаци у овако исцрпљеној средини заиста су били премали током минуле скоро две деценије „стратегија, мисија и визија“.

Индира Хаџагић

Podelite tekst: