Нису Роми лењи, радили би они да могу, али је тешко свима. Има доста и старих који не могу да раде.
Највећи проблеми Рома су егзистенцијалне природе јер велики број њих живи испод линије сиромаштва са веома ниским степеном образовања које се уско преплиће са запошљавањем и њиховом неконкурентношћу на тржишту рада. Послови „намењени“ Ромима су слабо плаћени, углавном су кратког даха, везани су за сезону или за оно што други одбијају да раде, депоније, сакупљање секундарних сировина… Уз све то, или због свега тога, Роми живе у нехигијенским условима, неусловним стамбеним објектима и често су изложени разним видовима дискриминације, зазирања, неповерења, предрасудама… Због свега имају најкраћи животни век, чак за 25 година краћи од републичког просека који износи 74 године.
Пријепоље ни по чему не одудара од осталих средина када је реч о запошљавању Рома али због специфичности сваке варошице или паланке, уочљиво је када се неко од Рома или Ромкиња запосли. У Пријепољу су се Роми повремено могли видети у пратњи возила за одвожење смећа, били би краткотрајно ангажовани у оквиру јавних радова а ретко се дешавало да неко од њих добије стално запослење или стекне пензију радећи као смећар. На евиденцији Националне службе за запошљавање Филијале Пријепоље, која покрива 4 општине, закључно са 31.05.2021. године налазило се 50 лица ромске националности, од чега 24 жене. Конкретно, само у Пријепољу се на евиденцији НСЗ прошле године налазило укупно 11 Рома, од којих 7 Ромкиња. У погледу квалификационе структуре Роми из Пријепоља имају први степен, што значи сви необразовани. На нивоу Филијале, 46 лица су без занимања и стручне спреме док су 3 лица са трећим степеном а једно са четвртим степеном стручне спреме.
„Корона је много тога променила. На горе. Људи који раде сезонске послове, сакупљају секундарне сировине, углавном метал, били су посебно погођени када је на снази била забрана кретања. Иначе, за мале паре наши Роми праве казане, канте за смеће, крпе лонце, остали цепају дрва, уносе угаљ, беру малине, помажу по кућама… Сналазимо се, како знамо“ каже Елма Илић, Бошњакиња која је свој живот везала за једног Рома са којим већ двадесетак година живи у ромском насељу на Јездовој Коси. Њен супруг Бобан је, додаје, добар рибиловац, лови и продаје рибу али прошле године године људи су слабо куповали.
Оно што Роме са Јездове косе највише брине то је управо стално запослење. Нико од њих, нема стални посао. За ових двадесетак година колико је у насељу зна да је троје успело да се пензионише као радници на одржавању чистоће у Комуналном предузећу. Остали се сналазе или живе искључиво од социјалне помоћи. Као она и њен супруг. Тај недостатак прилива редовних средстава не оставља много могућности за миран живот.
Неки су се боље снашли. Радили су у Немачкој, средили су своје куће и уложили у посао и сада само то одржавају да би имали редован прилив средстава за живот.
„Они купују половну робу, препродају на пијаци и живе боље од осталих. Неки се нису снашли јер више ни у Немачкој није као некада. Протерују их ако их ухвате у илегалном боравку, они после мењају име и презиме да би опет могли да оду. Пошаљу нешто пара породици и тако се животари. Нису Роми лењи, радили би они овде да могу, али је тешко“, наводи Елма и објашњава.
„Нисмо ми фокусирани на то да просимо већ да зарадимо, али има доста и старих који не могу да раде. Неки изађу да пруже руку, треба им за лекове. Кад немаш, није срамота запросити. Срамота је красти и проституисати се, и злоупотребљавати децу у сврху прошења, скидати их по мразу показивати болесне, само да би испросили динар. Е то ми с Јездове косе не радимо. Грозимо се тога“.
Истина је, каже, и да има породица којима је стално радно место депонија. Код њих се већина Рома обува и облачи:
„Раде на прбојској депонији. Купујемо код њих мајице, фармерке по 100, 200 динара, патике 300,400, оперемо и носимо. Нисмо баш ни голи ни боси“ каже поносно Елма.
Кумрија Бајрамовић са мужем продаје на пијаци половну робу. Она нуди све, од завеса, преко одеће до обуће, супруг, половну техничку робу, транзисторе, звучнике, каблове понеки апарат или нешто од алата. И живот иде. Кумрија каже да повремено одлазе у набавку у Нови Пазар, тамо купују и препродају.Немају тезгу већ робу каче по зидовима и огради пијаце или је уредно поређју на тротоару. Сваког пијачног дана, то се понавља. Мало им је дојадило да сву робу пакују и излажу а после пакују и враћају уз врлетне улице ромског насеља на Јездовој коси. Понекад зараде више, некад мање а некада половину зарађеног дају за такси јер пешке се не може…
И тако, живот је једно а акциони планови њиховог запошљавања, нешто сасвим друго. То Роме из Пријепоља заобилази у широком кругу. Реализација Националног акционог плана за запошљавање Рома за 2020. годину, који су дефинисани као теже запошљива категорија, битно је условљена и њиховом неповољом образовном структуром. На нивоу Србије чак 89,4% су лица без квалификација или са ниским нивоом квалификација, док је удео лица са вишим и високим нивоом квалификација свега 0,6%. У Пријепољу пак, сви Роми који су на евиденцији НСЗ, а само их је 11, су у 100 одсто необразовани или имају први, најнижи степен стручне спреме.
Сакиб Бајрамовић коменатише ситуацију на свој начин:
„ Ја сам 30 година на бироу и никад ништа. Можда би било другачије да сам био образован, али сад је касно за мене. Јесте важно то школовање али још је важније васпитање. Али и код нас Рома је као код вас осталих. Родитељи тегле и вуку за децу а она спавају до подне, девојчице се разголитиле, на телевизији немају шта да виде, ма нећу да причам…
М.Ц.