„Када бих могла, променила бих свест мог народа, а то је јако тешко без образовања, каже Емина Илић, будући техничар за компјутерско конструисање.
Према неким подацима Роми у нашој земљи проведу у образовању далеко мање вемена од друге деце настањене у истим местима. Они најчешће напуштају школу на преласку из четвртог у пети разред, кад почиње предметна настава. Према разним истраживањима, од десеторо ромске деце која упишу први разред основне школе само једно ће ,можда, завршити основну школу.
Да је образовање виза за излазак из сиромаштва и улазак на тржиште рада схватили су само малобројни припадници ромске националности. У Пријепољу се такви могу избројати на прсте једне руке . Књигом се, против стереотипа и предрасуда, за сада “боре” четири Ромкиње које су након завршетка основне школе наставиле школовање. Један од њих је осамнаестогодишња Емина Илић, која је ове године стекла диплома машинског техничара за компјутерско конструисање.
Признала је и да је било „баријера“ током њеног основног, па и средњошколског образовања и да се није било лако борити са стереотипима и предрасудама.
“Још у најранијем детињству родитељи су покушавали да ме укључе у друштво. Била сам једино ромско дете које је ишло у вртић. Тада нисам знала шта је дискриминација, нити су то знали моји другари. Тек када сам уписала основну школу, приметила сам то „упирање прста“ у нас који смо различити. Било је на почетку школовања доста уписане деце ромске националности, али су многи већ до петог разреда одустали. И мада су сви у мом окружењу веровали да ћу се одмах по завршетку основне школе удати, ја сам наставила школовање. Иначе, мени се склапање бракова између деце од 14, 15 година никад није допадало. Оно што би требало да дође на крају и после завршетка школовања, дешава се у најранијој младости, када и почињу проблеми.
Ја сам дете из мешовитог брака. Наиме, моја мајка је муслиманка и то ми је на почетку школовања била „олакшавајућа околност“, јер ме деца која су то знала нису дирала. Остали су ме називали циганком, игнорисали или наговарали другу децу да се не друже са мном. То ме јако, јако болело. Некако сам „прегрмела“ прве четири године, а у петом сам упознала девојчицу српске националности која ме је прихватила као најрођенију и постале смо нераздвојне. Чини ми да сам због тога постала занимљива и другој деци. На сличну баријеру наишла сам и у средњој школи али од деце старијих разреда. Зато је моје одељење било уз мене од првог дана а мени је било свеједно, јер сам једном кроз то прошла и „очврсла“.Сматрам да ме то што сам друге националности чини посебном и не дозвољавам ником да ми пољуља самопоуздање које имам. Верујем да су то и други приметили и да је то један од разлога што су ме прихватили. Не видим више ону баријеру која нас је раздвајала и имам један заиста искрен и пријатељски однос са мојим другарима“.
Емина Илић тврди да је свесна колико је образовање важно за бољи и квалитетнији живот ромске попуилације и верује да ће након средње школе наставити школовање.
„ Родитељи ми стално понављају да треба да будем другачија, да пратим своје снове, да не смем занемарити књигу јер је она до циља моја одскочна даска. Јако сам свесна ситуације, средине у којој живим, позитивних и негативних појава у друштву, као и чињеница да је за мене образовање једини начин да изађем из оквира моје заједнице“, откирва Емина Илић.
Родитељи ове девојке су незапослени а породица углавном живи од сезонских послова и социјалне помоћи. Школа је каже, помагала колико је могла а подршка њеној интеграцији је стизала и од Дома културе где је учествовала у позоришној представи у којој је играла и група ромске деце и са којом су гостовали и у Београду.
Оно што Емина види као проблем ромске заједнице је раскорак између жеља могућности али још много тога:
„ Смета ми то што људи хоће да имају а не желе да раде. Нема слоге нити договора па се зато не решавају кључни проблеми као што су хигијена и поправка пута. Када бих могла, променила бих свест мог народа, а то је јако тешко без образовања. Зато бих волела кад би пустили децу да се школују. Јако ме боли њихов однос према женској деци. Не радују се њиховом рођењу а мој утисак је да их „трпе“ због новца који за њих узимају. Када се са 15, 16 година удају као да се кидају све везе између родитеља и женске деце.
Зато је каже, завршила школу и жели да дође до посла јер, верује, то један од начина којим би покушала пробудити свест својих сународника:
„Хоћу личним примером да докажем да се може лепше и боље живети…Да је одустајање од образовања попут одустајања од самог себе, свог бића и идентитета. Мислим да сам на правом путу ка остварењу циља и заиста се надам да на њему неће бити пуно препрека“.
Ј. Бегановић
