Бројни су били грађани који су предложили да управо Сенада Садиковић, анестезиолог у пријепољској Болници, добије награду општине за свој вишегодишњи рад. А једнa од најскромнијих и најнеусиљенијих особа које познајем једноставно каже да ради по етици Хипократове заклетве.
Колико подржавају рад, однос према пацијентима, лице лекара какво уздиже ову професију, казао је много и дуготрајни алауз када је др Сенада Садиковић примала награду за Дан општине. Само речи хвале. Не воли да прича о себи. Сматрам привилегијом што смо одрасле у комшилуку и што ми каже да „не може мени да каже не“. Да причу почнемо овако:
-Рођена сам 1963. у Пријепољу, у дивној и складној породици, уз родитеље, тетку, сестру и два брата. Била сам „вуковац“ и у основној и у средњој школи. Уписала сам Медицински фекултет у Београду 1982.и шест месеци после завршетка запослила сам се 1988.у Медицинском центру у Пријепољу, кратка је и сажета Сенада али нећемо баш тако брзо…Смешка се.
Добро, овако:
-Па, моја интересовања су била различита. Веома сам волела спорт, посебно кошарку, тренирала сам у КК „Елан“. Нисам била истакнути играч али ја сам волела тренинге, дружења, такмичења. Волела сам да читам, упијала сам и та навика је остала. Да препоручим? Па, некако ми је остала та књига „Птице умиру певајући“.
Да се вратимо одабиру професије…
-Па, седам нас из разреда је уписало медицину јер смо доста разговарали, дружили се. Били смо тај научни смер, брат је већ студирао медицину, знала сам шта могу очекивати, имали смо идеале да треба помоћи другима. Осећала сам се спремном да одем на пријемни без стреса. Како сам се упознавала са медицином, све ми је веће било задовољство. Мораш стално изнова учити, свему приступати с пуно пажње. Та динамика ми се баш свиђала.
А Београд осамдесетих био је…
-Моја сећања на Београд су предивна. Студенти су били из свих крајева СФР Југославије али и света, осећао се тај дух космополитизма. Живела сам у Студентском дому, дружења су била изванредна, професори су били изузетни и велики ауторитети, максимално посвећени. Стекала сам много правих пријатеља и поносна сам што смо то остали до данас. Учили смо много, били добри студенти али смо ишли и у позориште, биoскоп, на концерте, утакмице. Осећали смо се слободно и сигурно. Дух града је постојао и студенти су заиста били авангарда друштва, били смо заинтересовани за све што се дешава.
Није било дилеме остати или вратити се у Пријепоље?
-Не. Ја сам се радовала повратку. Сматрала сам да свој посао могу да радим овде као у било ком другом месту. Наравно да зависи од услова али ако је човек спреман да да више, све од себе, онда ни услови нису пресудни. Били су солидни услови када сам дошла, добила сам специјализацију. Зашто анестезиолог? Хтела сам да идем даље, нисам много знала о анестезиологији али је расписана та специјализација и ја сам то прихватила. У почетку је било јако тешко али сада кажем да не бих изабрала другачије. Кроз рад, учење, схватила сам шта подразумева и потпуно сам се нашла. То је свеобухватна област која укључује преоперативну припрему болесника, довођење болесника у оптимално стање да би прошао што лакше оперативни процес. Осим тога, то је рад у операционој сали, анестезија, брига о пацијенту у постоперативном току. То је и рад у интензивној нези, збрињавање животно угрожених пацијената, реанимација, терапија бола хроничног и акутног. Управо ми се допада та свеобухватност практично свих грана медицине, сарадња са свим колегама(интернисти, гинеколози, хирурзи). То је максимално тимски рад.
Од 1996. од када си специјализирала, до данас, како је служба напредовала?
-Када сам дошла анестезиолози су били из Ужица и Чачка на испомоћи по 15 дана. У исто врема дошли смо ја и колега Хазнадар. Нисмо били први, била је то Весна Досковић. Ипак, анестезиолози су били дефицитарни јер нису остајали. Догодило се да сам остала сама. Па, не бих рекла то тако да је све пало на моја плећа. Ипак, у том тренутку, осим редовног рада, морала сам бити стално приправна, а пошто су били само фиксни телефони, ја сам буквално била поред телефона или бих остављала број ако негде идем. Не, мени посао никад није био исцрпљујући, иако јесте било тешко. Сада је служба кадровски јако ојачала, имамо 4 анестезиолога и тиме се баш можемо похвалити. Имам дивне и радне колеге.
Најтеже у послу је…
-Сусрести се са неповољним исходом болести, губитак живота је увек тежак и кад пацијент премине, то се доживљава емотивно. Срећан је лекар кад иде све добро али некад смо немоћни и то ми је увек тежак тренутак.
Најбоље у послу је…
-Све супротно! Посебно кад је реч о тешко оболелим и кад се види напредак и оздрављење. Тада смо заиста срећни.
То је мисија лекара?
-Баш тако.
Епидемија корона вируса донела је нешто ново..
– Као нова болест била је непозната, па смо и ми са приливом све већег броја оболелих учили, добијали протоколе. Заиста, сви лекари, техничари, медицинске сестре и у Дому здравља и у Болници били смо ангажовани у послу који до тада нисмо радили али смо се максимално трудили, борили за сваког пацијента. Велика помоћ је стигла од министарства за здравље, стигли су лекови, респиратори, монитори. У оваквој епидемији су сви битни, не само лекари, него сво особље. Наши возачи који су возили пацијенте у Ужице и Београд. Ми анестезиолози, у односу на друге, били смо ангажовани у интензивном лечењу критично оболелих који су имали респираторне потребе. У јулу прошле године био је велики прилив пацијената. Док су се чекали резултати тестова био је велики притисак јер су сви били код нас на одељењима, лечени су према клиничкој слици. У децембру смо били у болници у Прибоју која је постала ковид. Било је доста интензиван рад, недељно и по десетак пацијената који су били у врло тешком стању и то је захтевало целосменски ангажман свих нас, од сестара и техничара до лекара. Напорно је не толико физички али психички да. То су били тешки болесници код којих је и смртност била велика. Радовали смо се сваком побољшању. Дуготрајно је лечење, потребно је неколико недеља. Не могу се генерализовати случајеви.
Пријепољци су сматрали не само да заслужујеш награду, већ су тражили да будеш почасни грађанин. Уживаш безрезервни углед код грађана. Колеге те изузетно цене и истичу. Како се то постигне?
-Хвала суграђанима што су ме номиновали, мада, искрено, ја само радим свој посао како сам научила. Учили су нас наши професори оно што се може наћи у Хипократовој заклетви. Отац медицине је успоставио медицинску етику по којој треба да се понашају лекари.Ти принципи су непроменљиви и приликом доделе диплома ми полажемо Хипократову заклетву. Ту се налази оно што је суштина понашања лекара: да ће свој живот ставити у службу хуманости, да ће му брига о пацијенту бити на првом месту, поштовање учитеља и колега, поштовање лекарске тајне. Ако се лекар тога придржава, а морао би, онда само ради свој посао. Зато и не мислим да радим нешто посебно, већ само оно шо је нормално. Познајем пуно колега који раде на сличан начин.
Ипак, хвале те и колеге и лаици, мора имати ту „нешто посебно“?
– Ја сам поносна на то али не знам. Не бих ни умела другачије да се понашам. Посвећеност послу испуњава човека, чини га потпуним и задовољним, могло би се рећи и срећним. Ја сам срећна када су ми болесници добро. Наравно, осећам ту интеракцију са суграђанима. Волим моје комшије, волим Пријепоље , осећам да ми је та љубав узвраћена. То ми је највећа награда.
Индира Хаџагић