Пројекат који је подржало Министарство за културу и информисање Републике Србије бавиће се истраживањем услова и квалитета живота људи који живе надомак града, у пријепољским приградским насељима која би требало да имају многе урбанистичке карактеристике и погодности. Да ли је тако? Шта то „приград“ разликује од села, а шта од града?Зашто су ови бирачи погодни за „предизборна“ обећања?

Пријепоље спада у неразвијене и девастиране општине. После деведесетих и трансформације привреде која је оцењена са испод 10 одсто успешности, општина остаје готово без индустрије. То је веома утицало на квалитет живота, посебно приградских насеља. У ужем градском језгру Пријепоље деценијама није променило број становника али од осамдесетих година прошлог века нагло се мења изглед приградског простора који су вековима чинила махом поља, односно плодно и обрадиво земљиште. Долази до неконтролисане стамбене градње објеката без урбанистичких планова, куће насељава махом становништво из планинских села, која су, већином била и етнички подељена, те се становнитво две доминантне нације и религије није мешало. Градња нелегалних објеката, на њивама бивших власника, створила је посебну архитектуру, по мери домаћина, без много бриге за комшијске габарите. То је створило урбанистичку конфузију. Но, иако се и даље шире чак и по коритима планинких река и потока бујичара, ова насеља постала су и депоније свега и свечега, без најчешће решеног питања канализације, не ретко и водовода, без кишних колектора, паркова, играоница за децу, простора за окупљање.

Намера редакције Листа Полимље је да кроз „Приград-ни село ни град“, осветлити живот удаљен само неколико километара од градског језгра који се одвија на готово паралелан начин у односу на живот града. Масовни губитак посла од деведесетих до данас гашењем великих предузећа, допринели су и додатном урбанистичком сваштарењу, доградњама почев од радионица, продавница, кафана до стамбених простора. Не ретко то су породична огњишта слична сеоским домазлуцима у којима живи, станује и не ретко привређује више генерација. Сиромашење општине и велике миграције, које смањују драстично број становника у последњој деценији, још више доприносе суморној слици ових насеља са по неколико хиљада становника.

Још нас је Радомир Константиновић у „Филозофији паланке“ упозорио:“Историја нас је заобишла као у некој великој расејаности. Између села и града, онако заборављен, свет паланке није ни село, ни град. Дух његов, међутим, јесте дух између племенског као идеално- јединственог и светског духа, као идеално-отвореног. У својој неприродној затворености, тај свет живи свој анахронизам“. О уклопљености у тај образац говори професор доктор Ратко Божовић сматрајући да такав живот који се не одвија ни по сеоским, ни по градским обичајима, упозорава да се човек одрекао активног и личног става према заједници. Уништава се све, баш све, што се разликује од тог стила. Онај ко се не уклапа у образац, тај бива одбачен. У пригардским насељима у којима се расцветава живот паланчанина који не прихвата ништа што није уско повезамо са његовим себичним амбицијама, догађају се несвакидашњи примери уништавања животне околине без да се томе придаје велика важност. „Од како нам се град проширио, много се сузио“, једна од клилатица с почетка новог века. Тамо где је некада било поље никле су куће са нешто мало или ни мало окућница. Путеви су претворени у „танке“ коловозе на којима се једва „мимоилазе“ два аутомобила, без троатоара који су, иако су некада планирани, зарасли или су „узурпирани“ подизањем „цокли“, „зидова“, помоћних објеката попут „сушара“, „гаража“, „летњих кухиња“. Поред магистралних путева граде се, без да реагују надлежне локалне службе којима је то „у опису посла“: радионице, перионице, стоваришта, ауто отпад, кошнице, пластеници, лагерују се балвани или дрва, напаса стока. Узурпација јавних простора је толико узела маха, да је тешко говорити о могућности да се кроз ова насеља изграде улице. Овде је синоним за живот „приременост“ и „сналажење“ у датим околностима. Ако су некада били предвиђени за „велике спаваонице“ бројних радника којима су понуђени плацеви да граде куће, с деведестим годинама све се то променило. Нека насеља уопште „не постоје“ али има „путоказ“ који их „обележава“ икако је већина кућа изграђена без икакве дозволе. Политички активисти успели су да у таквом простору асфалтирају стазе које воде до њихових кућа иако не постоје нигде уцртане улице како би се могли извести такви радови “о трошку општине“. У таквом амбијенту расте број кућа у Великој Жупи, Ивању, Залугу, Хашимбеговића Пољу, Лукама. Некритичко прихватање амбијента у коме влада „урбанистики хаос“ доприноси неприхватању било какве критике. Влада „тврдоглава апологија постојеће стварности“ која све што је заједничка вредност лако преобрази у ситносопственост. Логика прагматизма је у ствари логика насиља. То је зато што ту врсту прагматизма не занима ни истина, ни суштина. То је „дуго путовање у ништа“. Тај прагматизам је у „грдном гложењу“ са напретком и зато је погодан за сваку врсту самовласти, тоталитаризма, искључивости и затварања у таму „вилајета“. Ако све то банализујемо изгледа овако: „Ми захтевамо да се у нашем насељу постави још контејнера како би имали где да бацамо смеће“. Чим се поставе додатни контејнери, њихова судбина је иста као и оних пређашњих. То ће рећи: скину им се точкови јер могу затребати неком за приватну употребу, а лимена направа се потом запали. Постоји она изрека.“Лако се навићи на боље“. Питање је само:“Шта ко подразумева под бољитком“.   Тако полако све постаје једна врста пародије животе. Архитекта Богдан Богдановић је рекао:“Стил је нека врста унутрашње хармоније. Погрешно одабран стил већ је судбина. А од ње се не може побећи. Ако неко хоће пародију, не може га нико спасити“. Ипак, улагањем у заједничке објекте свакако би допринело промени стила живота.Политичко-изборно асфалтирање када би престало, када би било неопходно придржавање закона и прописа, тада не би могло да се догоди да се асфалтитају путеви кроз њиве до политичких истомишљеника, већ би се направио тротоар до школе или би се покосила шикара крај путева или би се саградило игралиште за децу. Да ли то житељи приградских насеља уопште желе? Зар се не чини једноставније да се човек „довезе“ до града, ауто остави негде на „тротоару“ јер паркинг места у Пријепољу нема и по жељи конзумира оно што град већ нуди? У самодовољности оваквих образаца живота требало би видети извесни аутизам друшта моје се самоосудило на цивилизацијско кашњење. Збркана и неразговетна збиља погодује стварању комфорног хаоса. Од нелегалних објеката, преко занемаривања животне средине до узурпације државне имoвине. Код нас се вели: „Родило се, ваља га љуљати“. То ће рећи, да ако је већ подигнута кућа без икакве дозволе, а нико је није срушио иако је био у обавези јер се налази у урбанистичком подручју, тој кући треба приступни пут, треба секундарна канализација која ће бити прикључена на примарну, треба евентуално мост да би житељи бесправно подигнутих објеката могли прећи реку, треба струја, требају потом окућнице, а онда и радионице, камиони, повртњаци,стакленици, требају богомоље. Месни савети и представници подружница веома мало, а не ретко и готово ништа не могу допринети. Не ретко један део насеља не види да има исте потребе као други. Није ништа чудно ако је по среди и национално поларизовање интереса. Има примера где се тачно зна у ком делу преиградског насеља су куће „једних“ а у којем куће „других“. Житељи једног читавог села или засеока подигли су делове насеља у приградским зонама, групишући се по родбинској, земљачкој и националној линији. Тешко је „докучити“ онда „најмањи заједнички урбани интерес“. Они махом гласају за једнонационалне партије „свог“ народа. И тако већ деценијама се бирачки и политички пребројавају, а да им простор у коме живе ни на који начин не мења своје лице, изузев што с годинама добија на запуштености свега што је „прекостало“ од заједничког интереса, макар то био пут, улица или контејнер. Исполитизованост представника грађана на месном нивоу, недостатак средстава, злоупутребе о којим је пре само коју годину направљен читав досије по захтеву Скупштине општине, али што није резултирало и истражним поступцима и гоњењима актера или барем њиховом сменом, све то утиче и на губитак интересовања да се на законски и легалан начин покушавају решавати заједнички проблеми. Трговина утицајем, моћи и влашћу свеприсутна је и свеобухватна. Управо по приградским насељима живе и најодговорнији преставници локалне самоуправе, односно комплетна руководства општине, те службеници Општинске управе од чијег рада и зависи решавање многих проблема или стављање у законске токове многих активности које се одавно „подразумевају“. У приградским насељима живи и највише одборника у Скупштини општине који доносе одлуке, посланици који представљају овај крај на државном нивоу, власници предузећа, привредници… Да се све може уколико се хоће показују примери приградских насеља.

Зато је значајно да се кроз пројекат „Приград-ни село, ни град“ пружи могућност становницима ових насеља да конкретизују највеће проблеме у својим срединама како би се омогућило решавање кроз пројекте које општинска власт припрема и тако обезбедила средства из различитих државних али и иностраних фондова. Тиме би се свакако значајно утицало на квалитет живота људи у овим насељима. На друштвеним мрежама може се прочитати и ово: „Приградско насеље је термин који користимо ми који живимо ван града, а не желимо да признамо себи да смо сељачине“. Трансформација сеоског у градско становништво није довршена због тешких економских прилика. Тако је настао један „хибридни“ начин живота који се због бројности намеће као доминантан и потпуно потискује урбане вредности и навике, који су везани за: односе међу људима, културне и остале потребе, укус, начин комуникације, однос према друштвеном и заједничком, јавном и приватном. Циљ је да се помогне људима да остваре елементарне урбане услове живота, а не да буду већ деценијама само „бирачко тело“ коме се у кампањама највише обећава, а мало тога се реализује.

Циљ пројекта је и да читаоцима понуди реалну слику проблема које имају сва приградска насеља у пријепољској општини али и посебности сваког од тих насеља у којима се одвија свакодневни живот. Неопходно је да ти проблеми постану видљиви кроз приче људи али и одговорних у локалној самоуправи, односно месним подружницама. Циљ је да се промени однос према приградским насељима, да се укаже да разне генерације имају своје нерешене статусе, потребе али и права у таквом амбијенту али и друштву у целини. Пројекат „ПРИГРАД-НИ СЕЛО, НИ ГРАД“ ће афирмисати потенцијале житеља ових насеља, њихове приоритете и капацитете како би променили амбијент своје свакодневице.

Индира Хаџагић