Montesori igračke koje pravim napravile su pravi bum u Srbiji. Zahvaljujući njima sam, za samo dva meseca, sa dve hiljade pratilaca došao do osam hiljada. Od toga mi je svaki četvrti, peti mušterija. I sam sam iznenadjen interesovanjem“, kaže dvadesetsedmogodišnji Haris Aljović, diplomirani geodetski inženjer.
Gradjevinski fakultet – odsek geodezija i drvene dečije igračke – mladi bi rekli: „nidje veze“! Pa ipak, da može da se nadje veza izmedju, na prvi pogled nespojivih stvari, dokazao je dvedeset sedmogodišnji Haris Aljović koji je, kaže, nakon „lutanja“ od firme do firme konačno pronašao sebe u poslu kojim se danas bavi.
Po završetku Prijepoljske gimnazije, priča nam Haris Aljović, ni sam nije bio „načisto“ koji bi fakultet bio za njega najbolje rešenje. Gradjevinski – odsek geodezija, nekako se sami nemetnuli i „možda najviše zbog komšije, čije se „metranje“ tudjih njiva i parcela“ našem sagovorniku učinilo veoma zanimljivo.
„Sad vidim da je trebalo da upišem arhitekturu jer bih se tu više pronašao. Računao sam, odeš premetraš , malo popričaš sa ljudima, posao nije težak i uvek ga ima. Sa druge strane obezbedjuje solidna primanja, i vidim ja tako sebe kao budućeg geometra. Tek sam na trećoj godini shvatio da sam napravio grešku. Možda zato nisam ni žurio da završim studije. Više me privlačio život na beogradskim ulicama, ali sam ipak nakon šest godina diplomirao i, kako se to od mene i očekivalo, počeo da tragam za poslom.
Ni firme u kojima sam radio nisu ispunile moja očekivanja, ali sam radio kako bih stekao nova iskustva. Jedno vreme sam sa braćom pomagao sestri koja je otvorila nekoliko privatnih vrtića u Beogradu. I kuću smo izgradili planirajući da jedan sprat pretvorimo u savremenu kuhinju gde bi radili ketering za dečije vrtiće. Ali, ni to nije bilo za mene. Sve me počelo zamarati, a naviše beogradska vreva, posebno u saobraćaju. Ko nije svakog dana putovao od tačke A do tačke B, teško bih mu mogao objasniti koliko je teško i naporno živeti i raditi u Beogradu, a ja nisam od onih likova koji po cenu svakodnevne muke vole da se pohvale kako žive u velegradu. Teško je tu početi od nule i obezbediti porodicu. Može, ali uz ugromna odricanja i kredite, a tad već upadaš u mašinu koja te melje…to nije bio život za mene. Takodje sam uvideo i da nisam ni tip koji bi mogao raditi za druge. Hteo sam nešto svoje…Šta, nisam znao.
Rešim da se vratim u Prijepolje. Malo sam pomagao roditeljima oko radnje, sve vreme razmišljajući čime bih se mogao baviti, a da spojim lepo i korisno.Zanimala me u početku PVC stolarija, ali je to posao koji zahteva velika ulaganja. Onda sam počeo razmišljati o drvetu… i tu me sestra nagovorila jer se te godine u Beogradu otvorilo puno dečijih vrtića, a malo je bilo ljudi koji su se bavili opremanjem prostora. Brat od amidže je imao prijatelje u Sjenici od kojih smo kupili dve mašine i mi se uortačimo. I tako krene ta moja avantura sa drvetom…
Stigle mašine i jedva ih ubacili u četrdesetak kvadrata prostora. Nemaš se dje okrenuti , ali ja srećan…konačno imam nešto svoje! „Lutali“ smo u početku, jer nismo umeli da radimo.Ja čak ni šrafilicu nisam znao uključiti i da nije bilo par stolara koji su videli da se mučimo pa su nam pokazali, ko zna kako bi se sve završilo.
Prva mušterija bila je komšinica koja je naručila ormarić za kupatilo.Naplatili smo joj dve hiljade, a uložili sedmnaest.Eh, kako? Dobro smo izračunali, ali nas koštalo neznanje. Sedam smo ormarića napravili, ne znajući da postoje tri vrste šarki i verujući da smo negde pogrešili u merama. Mi smo čak za taj posao našli i momka da nam pomgne i dali mu dnevnice. Onda posle nekoliko dana setim se da otvorim svoj ormar i vidim gde smo grešili. Ali svaki zanat košta…A imali smo i strah od mašina pa smo pravili veliki otpad…sve širine 20 centimetara mi smo bacali, samo da prsti ne budu blizu noža.Tako bi nas recimo ploča od 30 koštala 60, 70 evra. Eto, tako smo poslovali u početku. Ma, molili smo ljude da im radimo. Amidža nam je platio materijal za jedan ormar. Napravili, ugradili i to je to…Čak smo u jednom trenuku došli na ideju da napravimo seriju stolova koje bi prodavali. Kasnije smo ih delili rodbini kao ono kad deci daješ čokoladu.
Sa jednim stolarom smo pogodili da mu isečemo drvo ali kad smo počeli, zovnemo ga i kažemo da to nećemo raditi jer se plašimo. Kaže: eto mene sa kumom. Dodje kum i ja vidim da nema tri prsta, ali nam pokaže kako da sačuvamo svoje.
Tek posle godinu dana ušli smo u ozbiljan projekat opremanja vrtića u Beogradu. Tu smo okrenuli prve pare, a onda opremimo još jedan vrtić i sestra mi ponudi da i njoj opremim jedan objekat, ali ona neće pločasti nemaštaj već nešto mnogo zahtevnije. U mudjuvremenu ja se zainteresujem za kompjuterske mašine. Ponudim joj da uradimo posao u zamenu za mašinu. Rad sa njom je bio pesma i brzo sam je savladao. Ona je uz zadate komjuterske operacije mogla uraditi seriju proizvoda i višestruko se isplatila. Prešli smo u veću radionicu i krenuli u ozbniljniju priču. Ljudi nisu pitali za cenu. Kompletno smo opremili još nekoliko vrtića. Radili smo naporno da bi zadovoljili kriterijume, ispoštovali rokove. Bilo je uzgred i nekih drugih manjih poslova, ali su počeli problemi, prvenstveno zbog nedostatka radne snage. Trebao nam je stolar, ali svaki stolar radi za sebe, dok sa druge strane koga kod naučiš, rizikuješ da ga za par meseci izgubiš. Ortaka pozove otac da sa njim radi u Nemačkoj…
A onda se u poslednjem vrtiću koji smo opremali „sretnem“ sa dečijim igračkama. Vidim, čovek donese nekoliko paketića i za njih uze trećinu moje zarade. Samo mi je prošlo kroz glavu: A što je ovo ne bih radio? I tako krenem u proizvodnju ekološki zdravih, drvenih dečjih igrački.
Istina, bio sam u početku malo nepoverljiv jer nisam verovao da su roditelji spremni da daju za igračku 100, 200 evra. Video sam da nije lako pridobiti mušterije i da samo kvalitetom možeš ubediti ljude da je baš tvoja igračka bolja od onih koje su dostupne na tržištu. Počeo sam sa edukativnim tablama, koje se rade tako da ih deca mogu koristiti nekoliko godina, i veoma su tražene jer kod najmladjih razvijaju motoriku i kreativnost. I tu sam u početku pravio greške, ali sam već imao solidno iskustvo, nabavio još jednu laserku mašinu,
Na instragramu sam otvorio stranicu i taj bi način prodaje preporučio svakom. Ako imate stranicu koju prati 30, 40 hiljada ljudi to je bolje nego da imate prodajni objekat na beogradskom Ušću. Neka samo 30 posto ljudi vidi fotografije koje izbacim na stranici, to je uspeh. Naravno, i za to treba vreme. Išao sam na kurseve gde se uči onlajn trgovina, i to mi je mnogo pomoglo. Moraš naći ciljnu grupu ljudi, mada je i to za mene bilo iznenadjenje kada sam na instagramu počeo koristiti plaćeno sponzorstvo. Kada sam umesto žena koje su mi bile ciljna grupa ubacio muškarce, dobio sam 30 do 40 porudžbina više. Ne znam da li je to bila samo slučajnost, još uvek istražujem, mada mislim da je danas i za žene i za muškarce podjednako „fensi“ da u rukama svoje dece vide igračku od prirodnih materijala.
Naravno i ja se prilagodjavam željama roditelja. Za izradu koristim sve vrste tvrdog drveta. Kod finalizacije pazim da proizvodi budu obrađeni tako da nemaju oštre ivice i nisu opasne za decu. Farbanje se vrši ručno, ekološkim bojama na vodenoj osnovi. Nabavio sam još jednu savremeniju, lasersku mašinu sa kojom postižem bolji dizajn i kvalitet igrački.I dalje istražujem. Dnevno skinem 200 do 300 skrinšotova i izdvojim one najzanimljivije.
Montesori igračke koje pravim napravile su pravi bum u Srbiji. Zahvaljujući njima sam, za samo dva meseca, sa dve hiljade pratilaca došao do osam hiljada. Od toga mi je svaki četvrti, peti mušterija. I sam sam iznenadjen interesovanjem.
Posao je zanimljiv jer ima dosta ručnog rada. Da bih napravio jednu igračku ona mora da prodje kroz desetak mašina. Čak sedam njih trenutno služi za šmirglanje, četiri za sečenje, plus nova „CNN“ mašina.
Laser je ozbiljna stvar. Osim što ih koristim za izradu igrački, počele su stizati i porudžbine za proizvodnju vizira i zaštitinih zidova u šalter salama. Posla ima ali i dalje kuburim sa radnom snagom. Imam jednog radnika i mislim da je vreme za još jednog da bih se više posvetio marketingu. Čini mi se da sam na dobrom putu da stvorim sosptveni brend i da… našao sam sebe u ovom poslu.
Više sam nego zadovoljan, jer sam za nešto više od pola godine napravio održivu firmu koja ima ambiciju da svoje mesto nadje i na evropskom tržištu“.
A kada smo ga pitali za poruku koju bi imao na osnovu dosadašnjeg preduzetničkog iskustva, Haris Aljović kaže da mu je veoma žao kad vidi mlade ljude koji sede po kafićima i ništa ne rade.
„ Ako vam kažem da mi je teško naći radnika kojem bi jedini posao bio farbanje igrački, ne bi verovali. Sa druge strane konstantno slušamo jednu te istu priču, kako je ljudima teško, kako se ovde nema šta raditi, kako se ne može naći zaposlenje. Pravo da vam kažem, meni su ovde najveći problem ljudi koju kukaju nad svojom sudbinom. Oni mi unose nervozu.Ne, nije mi žao što sam se vratio u Prijepolje. Tu se osećam sigurno, okružen sam porodicom, prijateljima, a zahvaljujući društvenim mrežama povezan sa celim svetom, otkrio nam je naš sagovornik.
J.Beganović
