Он је био менаџер информационих технологија у „RegentPorto Montenegro“хотелу, драгуљу Porto Montenegra у Тивту и на Mедитерану. Он је у једном тренутку био кластер ИТ менаџер четири хотела „Аman“ једног од три најлуксузнија хотелска ланца на свету (СветиСтефан, Венеција, Порто Хели и Бодрум). Али одлучио се за нови изазов и од ове године постао ИТ менаџер хотела на Копаонику из америчког ланца „Viceroy“ који свој први хотел у Европи гради баш на Копаонику. Он је рођен у Пријепољу. И има 35 година.
Прича почиње 2003.године када је уписао Електротехнички факултет у Подгорици.
-Знао сам у 6.разреду оcновне школеда ће тако бити. Родитељи су били скептични. Мислили су како се нећу вратити у Пријепоље јер неће бити посла.
Определио се за телекомуникације, занимало га је кодирање и начин функционисања модерних комуникација. Али…
-Напуштам факултет после основних студија. Дошло је до засићења. Запослио сам се у М-телу. Уводили смо нову технологију а приступ интернету и телефонији. Почео сaм као инсталатер опреме. Нисам имао никакву егзистенцијалну потребу али сaм желео да радим и да искусим другу страну. То је трајало 20 дана јер су уочили да сам брзо овладао послом и да имам менаџерске способности и ту врсту одговорности. Почео сам да водим тим од 25 људи. Радио сам од 2007-2009.године и уписао „CISCO мрежну академију“, па је кренула фама кроз град да студирам два факултета. Била је то у ствари савремена едукација. Срео ме тада мој разредни из средње школе који је имао тај родитељски однос и казаоми:“Зинуо си много, чувај да вилицу не сломиш“. Мислио је на то што радим, студирам. Вратио сам се на факултет и експресно завршио.
Тада је дошло светско такмичење које је организовао WUS/World University Service. Реч је о канцеларији у Аустрији која је организовала такмичење“Balkan CaseChallenge”из рачунарскихнаука, економије, дипломатије и правних наука. Пријавио сам пројекат, тема је одбрањена пред комисијом на енглеском језику и ја сам победио. Отишао сам у Беч, где је организован и Сајам запошљавања и ту сам први пут имао интервју за посао на енглеском језику. Исти успех сам поновио и 2009.године, а мој тим је у Бечу освојио четврто место.
На такмичењу под називом„CitizenAct”које је организовала SocieteGenerale банка за све студенте света где ова банка има своје филијале наш тим је победио у Црној Гори и са пројектом унапређења животне средине у Цетињу, пласирали смо се на финале у Паризу, где смо успешно презентовали наш пројекат 2012. године.За буквално један бод измакло нам је треће место и даљи рад у Паризу. Девет месеци, потом, радио сам у највећој компанији за пружање услуга из информационих технологија у Црног Гори.
А онда…
-Прекретница је био новоотворени бизнис хотел са четири звездице „Ramada“ у Подгорици Wyndham корпорације која има највећи број соба у Америци. Имали су проблем са давањем услуга гостима из области информационих технологија. Пошто сам већ радио сличне пројекте била је то прилика да теорију применим у пракси, понудио сам решење, они су ми понудили посао и ту почиње моја прича о интернационалном хотелијерству. То је било заиста неочекивано.
Следи прича као „из филма“ ,говоре „кадрови“ који се брзо нижу за само неколико година.
-У „Рамади“ се остварио још један мој сан. Као навијач”Ливерпула”упознао сам СтивенаЏерарда када је енглеска репрезентација гостовала у Подгорици. Ипак, важније за мене је било то што сам успео да своја теоретска знања потврдим у пракси и то је резултирало беспрекорним функционисањем ИТ сервиса у хотелу. Остао сам 15 месеци.
У исто време, стигла је и понуда из Пријепоља за један посао у струци. Али није видео ту шансу за напредовање. Исте ноћи када је одлучио да ипак неприхвати примамљиву понуду, колега са факултета му је послао поруку да се гради хотел „Regent“ у марини у Тивту.
– Нисам ништа знао о томе али се пријавим на конкурс. Прошао сам три круга интервјуа и почнем да радим. Буквално од почетка поставио сам цео информациони систем. Хотел је заиста засијао у том новоизграђеном комплексу, постао је драгуљ марине Porto Montenegro. Отворио га је лично Ротшилд, стигао је светски џет сет. Био сам на усавршавању у хотелу „RegentBerlin“ и искусио услугу ресторана награђеног са две „мишелинове звездице“. Три звездице су максимум који се може добити у оцени, а овај је тада имао две и то седам година за редом. Ресторан се тада звао ”Fischer Fritz”односно „Рибар Фриц“ и то је било врхунско искуство. Какав је то луксуз? Пробао сам чувену чорбу од јастога која се прави у преси од сребра, а таквих је неколико у свету. У том ресторану сам сазнао много о чају и о тада је кренула и моја љубав према култури испијања чаја.
И таман кад су сви пријатељи и наравно поносни родитељи видели Мирсена како цео живот проводи запослен у једном таквом хотелу у Тивту који је постао центар збивања на Медитерану, он остаје само непуне три године.Зашто? Па зато јер је „Aman SvetiStefan“ имао потребу за менаџером информационих технологија!
-Јавим се на разговор који је заказан у вили Милочер. Био је ту корпоративни директор за људске ресурсе и нови генерални менаџер за Европу овог хотелског ланца са седиштем у Лондону. Разговор је био заказан у 15 сати, ја сам стигао на време , а моје будуће колеге су касниле те смо почели у 16 сати. Тих дана померао се сат и ја сам, ушавши у салу за састанке, рекао: ”Јесте ли то заборавил и да померите сат?!“. Они су се насмејали и ја сам знао да сам их „купио“. Мој први генерални менаџер и неко коме дугујем изнимну захвалност за усвајање пословног начина размишљања у ”Amanu” биоје Тапа Тибл са НовогЗеланда који је,као и ја, у хотелијерство дошао потпуно не традиционалним путем јер је дипломирао дипломатију. После само три месеца рада у „Aman Sveti Stefan“ нуде ми да будем и ИТ менаџер хотела у Венецији.
Да би се разумела потпуније приче: „Aman“ је увек у топ 3 светска ланца луксузних хотела са гостима који су одани и верни баш овом ланцу. А Мирсен то овако каже:
-„Aman SvetiStefan“ је рибарско село из 15.века које је преуређено у хотел најлуксузније категорије. Хотел у Венецији је смештен у „Palazzo Papadopoli“, из 16.века. Тај хотел у Венецији је био у жижи јавности када је организовано свадбено венчање глумца Џорџа Клунија са чувеном правницом Амал Аламудин. Ту се и тенисерка Ана Ивановић удала за фудбалера Швајнштајгера.
Како је „дотаћи“ такав луксуз?
-Мислим да се 90 одсто људи који раде у оваквим местима брзо поистовете са гостима и околином и почињу да се понашају као гости а не као превасходно даваоци услуга. То је у најмању руку упитно,јер се на тај начин изгубе лични фокуси и приоритети. Чињеница да су у хотелу такви гости, за мене није представљала много јер сам то сматрао делом посла и бринуо се о својој области рада, не доживљавајући себе као звезду. Зато се и нисам осећао баш сјајно када сам се, доласком и одласком са посла, венецијанским каналима возио најлуксузнијим бродом у Венецији,препознатљивим по ”Amanovоm” грбу и када су ми туристи махали, мислећи да сам нека „зверка“.
А онда се прича „шири“ јер…
-Пред крај обнове информационог система хотелa наСветом Стефану, добио сам прилику да будем ИТ менаџер „Amanzoe“, хотела на Пелепонезу. То је новоизграђени хотел у античком стилу, са много мермера и стубова, сваки павиљон има свој базен, ресторан је постављен у тачки са које се види Егејско море и острвоХидра, оног где је живео Леонард Коен. Небо је непоновљиво звездано. Недалеко је амфитеатар у Епидаурусу, Микена, Агамненонова гробница. Потом сам водио ИТ пројекат поновног отварања хотела „Amanruya“ у Бодруму. Био, видео и отворио! Тај ми је најдражи од свих. Рађен је у отоманском стилу, по мери човека, без екстраваганције, у свему са мером и укусом. Сви околни хотели у Бодруму сјајем и гламуром привлаче, а он је сакривен у шуми борова и маслињака и не види се ни са пута, ни са мора. Имао сам прилику да видим Ефес, Селџук, Артемидин храм, кућу у којој је преминула Мерјема (Марија) мајка Исаова (Исусова), место где су долазиле папе, где је простор за молитву и хришћана и муслимана.
Тренутак који ваља запамтити јер Мирсен Мутабџија у том тренутку врши дужност кластер информационог менаџера четири велика хотела из ланца „Aman“ . Сан снова?
-Остао сам непуне четири године.
Али како, зашто?“
-Осетио сам да стагнирам, да сам све урадио, да ми треба промена, изазов, напредак. Видим да „Viceroy“ тражи ИТ менаџера на Копаонику. То је луксузни амерички ланац хотела који свој први хотел у Европи отвара баш на Копаонику. За разлику од „Amana“ где су информационе технологије више у служби бизниса, у мом новом радном окружењу од ове године, информационе технологије су бар подједнако битне у домену пружања услуга гостима као и запосленим. Ово је ланац који има најлуксузнији хотел у Холивуду (Viceroy L’Ermitage). Мени је најбитније што хотел прати модерне трендове у информационим технологијама и да се не либи да њима обогати и онако врхунску услугу.
Која је поента за овог младог човека који је досегао сан многих са мање од 35 година и који хода сензационалним путем?
-Осећам се градитељем. Мој један ђедо је градио хидроцентралу и у њу и буквално уградио свој живот у тунелу у Рутошима. Мој други ђедо је градио Пријепоље. Ја ”градим” хотеле и буквално знам где сам и шта сам уградио у сваком од ових хотела, што помаже људима да лакше раде, да се боље одморе и да квалитетније комуницирају.
И како то из Пријепоља у савремени свет луксуза и глобалних комуникација?
-Пре свега сам радознао. Волим математику од које сам научио како да избегнем шаблоне. Волим изазове. Страх ме од пута без препрека. Шта год ми иде глатко, не изазива ми уживање.
Најбољи савет?
-Пол Линдер, који је водио „Amanpuri“ наТајланду, радио на Сент Морицу и својевремено имао част да служи енглеску краљицу, ми је рекао да кад прилази свету из џет сета „само замислим да смо сви без одеће, једнаки, да немамо на себи костиме који праве разлике и немам више проблем да урадим свој посао на најбољи могући начин“.
Индира Хаџагић
