Пројекат који је подржало Министарство за културу и информисање Републике Србије бавиће се истраживањем могућности афирмације рада и стваралачког потенцијала младих људи у средини у којој живе. Кад остану, шта могу, а шта могу кад оду из Пријепоља?
Пријепоље спада у најнеразвијеније и девастиране општине, са просечним примањима која су за трећину мања од државног просека. Од општине која се осамдесетих година прошлог века приближила броју од 50.000 становника, према последњем попису сврстала се у ред општина са израженим миграцијама и има једва 36.000 становника. Стопа незапослености је велика (3.700 незапослених), а највише погађа младе. Чак 200 са факултетском дипломом је на евиденцији Националне службе запошљавања. Последњих неколико година, број оних који напушта општину због трајног или привременог запошљавања у другој средини, а не ретко у иностранству, иако нема званичних података, стално се повећава. Претпоставља се да је годишње то око 600, па до 1000 људи. Већину чине млађи од 35 година. Таква тенденција доводи до веома негативне демографске слике. Па, ипак, још увек број младих до 30 година износи преко 7.700 што захтева од локалне самоуправе да се више ангажује на изради стратешких докумената који би садржали програме стимулисања младих људи да остану у својој средини.
Према анкети коју су спровели новинари „Полимља“ млади одлазе због жеље да себи обезбеде могућност „да живе, а не да преживљавају“. Један од разлога је и политизовање свих сфера живота, односно политичке уцене и притисци јер, према мишљењу младих људи, нема посла ако се не учлане у неку од партија.
Студенткиња права Рукија Хусовић сматра да се у Пријепољу „ни приправнички не може завршити без партијске чланске карте. Посебна су прича ниске плате и то што млади морају да раде два пута више за половину европског минималца, врло често без и једног дана радног стажа. Па чак и они који су тако дошли до посла не осећају сигурност јер су потписали кратке уговоре о раду и знају да би променом власти могли да изгубе запослење“. Она сматра да „младе људе убија ова пасивност која исувише дуго траје“. Драган Јовановић, студент информационих технологија каже да има доста пријатеља који су отишли у иностранство иако су овде имали шансу за запослење или су већ били запослени у приватним фирмама. Али, а исти посао у некој од земаља ЕУ су дупло више плаћени и цењени као радници. Људи, сматра он, одлазе јер желе да се осамостале, оснују своју породицу и обезбеде „нормалне услове за живот“.
Истраживање „Млади и предузетништво“ подржано од Министарства за омладину и спорт, спроведено у 16 општина у Србији, међу којима је и пријепољска, показало је да 58 одсто младих не планира покретање сопственог бизниса. Иако је висок проценат оних који не планирају да се баве предузетништвом, ипак 44 одсто младих сматра да је управо самозапошљавање и покретање сопственог бизниса најефикаснији начин смањења опште незапослености.
КАКО ЗАУСТАВИТИ ОДЛАЗАК МЛАДИХ ИЗ СРБИЈЕ
Према подацима ОЕБС-а, од 2000. године Србију је напустило око 650.000 људи, највише младих између 15 и 24 године. Годишње оде по 50.000 људи. Један град већи од Пријепоља. Истраживање Министарства за просвету Владе Србије међу 11.013 студената показало је да 25 одсто студената жели да настави школовање у иностранству, а од тог броја њих 66 одсто жели да настави тамо живот.
Три четвртине младих у Србији изражава жељу или намеру да емигрира, што ставља Србију на прво место међу земљама у региону, у којима такву жељу има у просеку половина испитаника, показало је пре две године истраживање Фондације „Фридрих Еберт“. Међу испитаницима који желе да напусте земљу једна петина би отишла на годину-две, док би једна петина у иностранству остала двадесет година или цео живот, показало је истраживање ове фондације.
Прецизних података колико државу кошта „одлив мозгова“, односно одлазак школованих људи у чије се школовање улагало, нема. Тај износ би могао да буде до 1,2 милијарде евра годишње, како је показало истраживање Института за развој и иновације, у коме је наведено да се најдиректнији трошкови одласка младих огледају у губитку уложених средстава у образовање. На основу расположивих информација, долази се до грубе цифре од око 55.000 евра просечног трошка укупног школовања једног лекара. Када се то помножи са бројем људи који одлази, трошкови варирају али може се говорити чак и о 1,2 милијарде евра у једној години.
У јануару ове године влада је усвојила Стратегију о економским миграцијама за период 2021 – 2027. године, којом се по први пут у Републици Србији уређује област економских миграција. Овим документом се жели створити бољи привредни и друштвени амбијент којим ће се „успорити одлазак радно способног становништва, ојачати везе са дијаспором, подстаћи повратне и циркуларне миграције, али и привући стране држављане различитих образовних профила“. Србија, речено је, има младе, образоване, талентоване и вредне људе које жели да задржи, обезбедивши им боље услове за живот, рад и напредак у сваком смислу, али и да врати наше стручњаке који су отишли у иностранство.
У Стратегији се истиче да би се на основу једанаестогодишњег тренда могло предвидети да ће се миграције, односно емиграције наставити и да ће расти. Подаци који су се нашли у Стратегији показују да је у последњих 12 година из Србије отишло у иностранство пола милиона људи, просечне старости 30 година. С друге стране, статистика која се бави онима који се евентуално враћају, не иде на руку „будућности рада“. Наиме, од 2001. до 2011. године број повратника у Србију био је мањи од 70.000, а чак 63 одсто њих није радно активно, што значи да су то махом пензионери. Тренд одлазака не може се зауставити, кажу стручњаци, али се свакако може ублажити донетим мерама и зато су оне неопходне.
Миграције становништва представљају веома значајан друштвени феномен, а правци, начини мигрирања и масовност ових процеса мењали су се у складу са друштвено-историјским околностима. Са процесом глобализације, ова кретања постају учесталија, израженија и масовнија, а сам феномен сложенији. У последњим деценијама ХХ и на почетку ХХI века повећана је покретљивост становништва у локалним, националним, регионалним и глобалним размерама. Данас се готово све државе света суочавају са изазовима те покретљивости људи, било као државе порекла миграната, државе дестинације или државе транзита. У том смислу, миграције данас представљају један од највећих изазова савременог света, те неки аутори наше доба називају „доба миграција“. Према најновијем извештају Међународне организације за миграције уочен је пораст нивоа међународних миграција у складу са савременим трендовима. Тако је 2019. године број међународних миграната у свету процењен на 272 милиона, што представља 3,5% светске популације. Према истом извештају, број економских миграната у 2019. години износио је 168 милиона, односно 62% укупног броја међународних миграната. Миграције становништва, као део људског искуства кроз историју, могу бити извор напретка, иновација и одрживог развоја, те се позитивни учинци могу искористити бољим управљањем миграцијама.
На миграције становништва утичу географски, демографски, економски, еколошки, политички, културни, религијски и други фактори. Ипак, веома значајан обим миграција у савременом свету подстакнут је пре свега економским мотивима, попут потраге за послом или у циљу побољшања животног стандарда и услова живота. Повратници могу да допринесу земљама порекла кроз иновације и инвестиционе капацитете стечене у иностранству. Негативни ставови се односе на то да миграције у земљама порекла доприносе сиромаштву и неразвијености, због одласка младог, репродуктивног радно способног становништва, често високообразованог, што представља препреку економском расту и модернизацији друштва и државе.
После доношења Стратегије за економске миграције следи израда Акционог плана у којем ће се разрадити мере и активности које треба да послуже реализацији општих и посебних циљева, са сврхом успоравања одласка радно активног становништва из градова Србије у иностранство, унапређења привредног амбијента и привлачењa домаћих и страних инвеститора, као и страних студената.
Кроз серију истраживачких текстова под називом „Младост и свет наде“ „Полимље“ ће покушати да укаже на неке примере добре праксе, односно могућности које се пружају младима у складу са њиховим ангажманом, способностима, потражњи на тржишту рада за одређеним занимањима. Разговори са младима који су отишли из ове средине и успели, указаће на неке идеје, које ће омогућити да локална самоуправа донесе одређене одлуке, које ће допринети стварању бољег пословног амбијента али и боље опште социјалне, односно културне климе прилагођене потребама младих. С друге стране, представљање младих који су ипак остали, који раде и покушавају да у својој средини остваре своје животне планове, који будућност виде у свом граду, афирмисаће циљеве популационе политике која се спроводи на нивоу Републике Србије којом се покушава зауставити негативна тенденција исељавања младих људи која се одвијаја не само према иностранству, већ и према великим градовима, чинећи тако бројне градове безперспективним. Младост је срећна јер за њу постоји будућност и добро је да срећна младост буде што више присустна . Јер, како би казао Цицерон:“Рад крепи младост, весели старост, краси срећу, а несрећи даје утеху“.
Индира Хаџагић
