Предрасуде су свуда. Сви их имамо. Они који их превазилазе стварају простор за комуникацију и заједнички живот у заједници јер не желе да она буде затворена и једноумна, већ отворена и састављена од оних који размењују мишљења и ставове. Не личити на патке које се брчкају у каљузи иако поред протиче чиста река
Да ли Пријепоље, као мултиетничка средина, посустаје у борби са предрасудама и стереотипима који су свеприсутни и који прете да наруше складне односе међу људима различитих нација, вере, политичких уверења, свих врста оријентација? То смо истраживали током претходних месеци и пласирали кроз серију текстова „Суди предрасуди“. Говорили су људи различитих професија, ученици, студенти, политичари, друштвено ангажоване особе. Углавном преовладава мишљење да су предрасуде свуда око нас али да је Пријепоље и даље толерантна средина, можда не као некада али још увек постоји прихватљив степен разумевања и добрих односа међу Србима и Бошњацима који чине две доминантне националне групе.Но, предрасуде су опасне, сложили су се сви, јер се шире путем друштвених мрежа које су данас неконтролисано средство комуникације, посебно међу младима. Које предрасуде доминирају? Занимљиво је да пријепољски политичари различито виде предрасуде и њихов утицај у средини у којој и сами претендују да утичу својим политичким деловањем: „Мислим да немамо драстично изражене предрасуде“, „Оно што је за нашу средину јако битно јесте чињеница да те предрасуде нису толико изражене између припадника различитих вјера или нација, више је то према неким друштвеним појавама, појединцима, групама“, „Да, постоје предрасуде, а то су националне, вјерске, политичке“,„Већина Пријепољаца робује предрасудама. Најчешће су то статусне и верске разлике“.
Младима, пак, многи више смета социјално раслојавање и сматрају да су ту наметнути стереотипи који чине да се међусобне деле и да „статус“ у групи одређује материјално стање. Међутим, не искључују присуство и оних по националној или верској основи:“ Млади су веома изложени предрасудама, а од ситуације зависи колико то утиче на односе. Највише је предрасуда према онима који нису са ужег подручја града, али има и верских и националистичких“,“Веома мали број младих је толерантан“, „Млади су веома изложени али и подложни предрасудама што квари њихове међусобне односе. Најчешће су то предрасуде на основу физичког изгледа, финансијског статуса, начина одевања али и ставова“, “Мислим да су млади изложени предрасудама и да то доста утиче на односе. Изражене су предрасуде према тетоважи, пирсингу, начину облачења, цене онога ко вози добра кола, ко има маркиране патике, ако су му тата и мама „неко“. Међутим, нисам приметио да се деле према нацији или вери када се друже. Пријепоље је по том питању много толерантнија средина него што је рецимо Београд“, „Најчешће предрасуде код младих у нашој средини су да високо образовање није на цени као што је на лак и брз начин зарађен новац, предрасуде да се од поштеног рада не може живети, да је прихватљиво и похвално бити неискрен и неетички доћи до својих циљева, да је прихватљиво на сваки начин доћи до личног циља“. Ставови младих у Пријепољу одговарају и истраживању Фридрих Еберт Фондације „Млади у Србији 2015“ према коме млади као кључне проблеме у Србији виде велике социјалне разлике, одсуство солидарности и саосећања. Међутим, та врста размишљања, како пише у публикацији, упориште најчешће проналази у једином присутном колективистичком дискурсу, a тo je национализaм. Национализам може да се посматра као приврженост властитој нацији и њеним интересима, међутим врло је често и узрок насиља према другима који су другачији. Разбијање предрасуда и указивање на стереотипе који се морају рушити кроз упознавање са одликама оних који су другачији по било ком основу на темељу права али и историјских и других чињеница треба, кажу стручњаци, почети још од вртића.
КО НАЈВИШЕ УТИЧЕ НА СТВАРАЊЕ ПРЕДРАСУДА
Да ли сви ми, свесно или не, у складу са интересима, знањем, образовањем, доприносимо ширењу предрасуда или нисмо заинтересовани да се оне превазилазе, односно да ли се залажемо да стереотипи не буду „мера“ односа међу људима? Да ли се са стереотипима одраста, колико утиче васпитање, односно породица, колико медији, политика? Пријепољци овако размишљају: „ Бројни су разлози за формирање оваквих, скоро по правилу погрешних, негативних закључака, колективно прихваћених, који се често преносе “с колена на колено”. Управо одсуство или одбојност према размишљању, које није нимало лак спорт, јесте заједничка карактеристика за грешке у креирању наше стварности. Много је лакше, нарочито у данашње “инстант” време добити и конзумирати готов “инстант” закључак о некоме или нечему“, „Свакако је велики проблем непозанавање једних од стране других, што често доводи допредрасуда. Није без везе она “Човек вреди онолико колико зна”. Политичари овако „мере“ утицај на предрасуде и њихову укорењеност у оваквој средини:“Политика утиче на све. Све утиче на политику. Политичари креирају политике. Нове политике углавном разбијају старе предрасуде, али често и несвесно стварају нове. Појединци у политици уз помоћ уочених предрасуда мобилишу групе за личну подршку“, „Политика утиче на све сегменте друштва, па и на ширење предрасуда и стереотипа. У оној мјери у којој се процјени да ће одређени ставови позитивно утицати на рејтинг политичке странке, у тој мјери се и инсистира на томе, без обзира да ли ће се на тај начин учврстити одређене предрасуде, стереотипи или не“,“ Набеђени политичари утичу на ширење предрасуда баш као и необразовани родитељи и вјерски службеници“,“Политика је један од главних фактора“. Тако кажу политичари. А млади, који су пре свега наша циљна група у превенцији мржње у овом истраживању, имају своје виђење. Они сматрају да политичари имају велики утицај али пре свега породица и друштвене мреже који су „њихов терен“ за сазнавање, комуникацију, дружење и успостваљање мера ствари, односно формирање ставова :“ На предрасуде утичу на првом месту друштвене мреже и медији, иза њих редом верске вође, политичари, па чак и породица“, „На предрасуде највише утиче кућно васпитање јер деца се не рађају с предрасудама, већ их понесу од куће“,“ Мислим да предрасуде највише шири породица , да их преносе родитељи али велики утицај имају и друштвене мреже“, „Тешко је изаћи из зачараног круга свакодневног утицаја медија, политике, друштвених мрежа“, “Мислим да предрасуде највише шире друштвене мреже јер намећу погрешну слику среће која се огледа у поседовању новца, скупоцених аутомобила али и медији који промовишу ријалити програме и особе које у њима бораве“, „Мислим да већина предрасуда креће из породице, па тек онда из медија, друштвених мрежа“.
„ГОВОРИТИ“ МРЖЊУ
Како је то написао још Радомир Константиновић у „Филозофији паланке“: „Паланка одбија да призна разноликост живота“. Јер дух паланке тежи колективитету које не трпи ни најмање одступање. Грех је сваки покушај демонстрације самосталности или индивидуалности, а самим тим и покушај критичког мишљења. Да ли је говор мржње нешто што се прихвата као„право на изражавање мишљења“? Говор мржње шири се по правилу према онима који су мањинска група и зато су рањивији. Већина, користећи се стереотипима који су прихваћени као модел вредновања у таквој средини, дискриминише оне друге, искучује их, онемогућава, излаже поругама, етикетира их, па чак и злоставља. Овако то виде Пријепољци:“ Предрасуда је некога окарактерисати као мање вредну особу уколико не поседује маркирану гардеробу, новији модел мобилног телефона,уколико поседује неки физички недостатак, уколико се облачи „необично“, или слуша одеђену врсту музике. Дешава се да такве особе буду изопштене из друштва, изложене порузи а некад и физичком насиљу“, „Присутност говора мржње по доста основа је на “завидном” нивоу, нарочито по друштвеним мрежама где се и “мали мишеви” осећају као лавови, а неретко и са лажним профилима“, „Психолози агресију у понашању према другима, често дефинишу као последицу изражене несигурности у сопствено, које је као такво осуђено на неуспех, који се маскира на овај начин. Ово, и не само ово, доводи до свеопште површности, која нашу стварност своди само на празну форму, неспособну за општу добробит. Врло близак су нам пример друштвене мреже. Сви верујемо да је живот онакав какав је на друштвеним мрежама: све је лепо, сви (морамо) изгледамо савршено, са највећим успехом обављамо важне послове које волимо, за које смо одлично плаћени…што је само један у низу стереотипа за бројну већину која нема потребу да размишља о себи и свету око себе, који је ту само због њих“. Млади су веома свесни „говора мржње“ :“ Говор мржње и дискриминација нису толико присутни али ипак се увек нађе неко да о томе паметује. Знамо добро да је до пре пар година било доста графита са увредљивим шовинистичким порукама, па их и данас можемо наћи на неким местима, али ипак у мањем броју него тада. Велики број увредљивих порука и говора мржње можемо наћи на друштвеним мрежама“, „Говор мржње и дискриминација су веома присутни данас уопште“, „Говор мржње није толико присутан али јесте дискриминација“, „Жалосно је што је међу младима присутан и говор мржње и дискриминација јер смо ми генерација која управо треба да мења такве ствари и да разумемо друге али неке ствари је на жалост веома тешко променити. Млади се деле на две екстремности и мало је оних који се налазе између. Једни прихватају и разумеју људе без обзира на било коју њихову карактеристику, док су други, веома затворени, конзервативни и не желе да имају додира са неким ко није по њиховом укусу“.
Како се може превенирати говор мржње, спречити одбијање комуникације са другачијим, затварање у групе, дискриминација оних који не деле наша уверења, гаје другачије вредности? Леп цитат понудила нам је наша саговорница, психијар по професији: „Ајнштајн је рекао да је лакше разбити атоме него људске предрасуде. Ипак је могуће. На личном нивоу то значи: имати праве информације, стећи знање о одређеној појави, друштвеној групи, народу, имати контакт, бити ментално будан“.
Наше истраживање и серију текстова на тему „Суди предрасуди“, завршавамо закључком да без осуде сваког говора мржње, сваке дискриминације, без борбе против стереотипа и стварања предрасуда, нема складног живота у једној заједници, посебно ако је она и мултиетничка, већ се може говорити о животима који се „не додирају“ само се одвијају једни поред других, што је погубно за решавање свакодневних проблема са којима се грађани суочавају. То погудује само онима који личним интересима подређују сваке друге, не ретко проглашавајући их борбом за „више“, па чак и „националне циљеве“.
Нек нам за крај послужи једна сентенца из дела великог писца Чеслава Милоша: „Идући путем кроз једно село, замислио сам се видећи патке које су се купале у бедној каљузи. То ме је запрепастило јер је у близини текла чиста речица.
-Али зашто не иду на реку“, питао сам старијег сељака.
„Е, кад би оне то знале“, одгорио је.
Индира Хаџагић
