Како је написао још Радомир Константиновић у „Филозофији паланке“: „Паланка одбија да призна разноликост живота“. Јер дух паланке тежи колективитету које не трпи ни најмање одступање. Грех је сваки покушај демонстрације самосталности или индивидуалности, а самим тим и покушај критичког мишљења. Да ли је говор мржње нешто што се прихвата као„право на изражавање мишљења“?
Ранко Бугарски, доктор лингвистике, написао је да се мржња може усмеравати према различито дефинисаним колективима и као говор мржње по себи није никаква нова појава, његова убојитост и опаке последице које производи, у пуној јасноћи се очитују тек кроз појаву масовних медија. Суштина механизма на коме почива говор мржње је огољена и једноставна. Увек постоје две јасно разграничене групе: ми(добри, прогресивни, угрожени, предмет зависти или завере) и они (зли, агресивни, сплеткароши, извор претње). Говор мржње не зна за финесе. Слике према другима се упечатљиво сервирају од стране политике али и интелектуалне и духовне елите. Медији су често у служби тог говора и те слике. Кад је из боце пуштен говор мржње, слике о онима за које смо мислили да их познајемо,с којима смо се дружили, одједном постају слике пакла. Наравно, ни једна средина неће лако прихватити чињеницу да у њој тиња тајни или јавни говор мржње. Очитује се он кроз политичко деловање, разне пропагандне кампање, кроз друштвене мреже, медије, графите.
Многи сматрају да је непримерен говор, говор мржње, политика учинила јавним и да се он шири путем медија, чак и у директним преносима појединих скупова. Како је то далеко од Аристотела који је одредио политику као практичну делатност која се бави организовањем људи да на најбољи начин уреде међусобне односе и граде достојан живот. Политика је требало да трага за оним што је добро, што је праведно и корисно за све чланове заједнице и за државу. За живот у политичкој заједници, по Аристотелу, треба се придржавати правила да иза изговореног увек треба да стоји дело, значење и лепота. Антички Грци су сматрали да су сила и насиље неми и да им зато није место у политици јер када се у политици не разговара, када нема дијалога, онда се или наређује или се користи насиље. Дијалог је тај који исправља наше мишљење о нама и другима, наше заблуде, предрасуде, ограничења и могућа огрешења. Код нас су разговори у политици накарадно схваћени.Разговара се само у циљунагодбе, стварају се немогуће коалиције које нису последица превазилажења разлика и предрасуда, већ искључиво политичка трговина која значи учешће у власти, често и мимо основних принципа политичког деловања једне групе.Не размењују се аргументи, не превазилазе се проблеми и нема правих одговора.Вишенационалне заједнице су шанса управо за дијалог, а потом добро смишљене и одмерене заједничке одлуке. А политике дијалога нема тамо где се политичке одлуке доносе у уским круговима, где се грађани не повезују у грађанско друштво које се темељи на солидарности и равноправности, где политичари користе право на грешку. У политици, пак, право на грешку не постоји, јер онај ко греши мора да одговара. Политика је наметнула махом деобе, погрешан начин живљења и мишљења. Својом глупошћу испунила је свако место и сваку пору нашег живота. Уосталом, увек испадне лоше када појмове дубоког значење тумаче плитке главе које за њих нису дорасле. Успоставља се цео један систем неповерења, лажи и лицемерја. Споменусмо да право на грешке у политици не постоји јер они који су одлучили да се баве организовањем туђих живота морају знати да су њихове грешке опасне, опаке и трагичне по друге.
Наравно, немарећи за одговорност за речено или учињено, у галиматијасу у коме преовладавају искључиво лични интереси појединаца који покушавају да то представе и као интересе целих нација, не бирају се средства. Лако је бити изманипулисан, лако се наћи у служби одређених интересних група. Ствара се атмосфера неповерења, несигурности, неизвесности, осећање угрожености, па стереотипи и предрасуде постају мишљење без преиспитивања. Сведоци смо да се и социјална дистанца све суровије поставља: неко је дебео, неко премршав, неко је стар, инвалид, неко се не облачи модерно, неко је сиромашан јер не носи одређене брендиране ствари. То лако прелази и у подсмех, изопштавање, агресију, па чак и насиље, које се споводи кроз говор мржње. Зато све особе немају исту шансу у заједници, често су сурово искуључене. Кад се свему дода и нација, етничка или верска припадност,утисак је да свему нема краја. Како је то написао још Радомир Константиновић у „Филозофији паланке“: „Паланка одбија да призна разноликост живота“. Јер дух паланке тежи колективитету које не трпи ни најмање одступање. Грех је сваки покушај демонстрације самосталности или индивидуалности, а самим тим и покушај критичког мишљења. Да ли је говор мржње нешто што се прихвата као„право на изражавање мишљења“?
ГРАФИТИ У (ЗЛО)УПОТРЕБИ
Када су на фасадама неколико зграда у центру Пријепоља али и на породичним кућама освануле својевремено поруке које се претенциозно сврставају у „графите“ прво је изостала било каква реакција. Било је то пре десетак година. Коју годину касније, реаговало је неколико невладиних организација, па су поруке стигле и до медија. Читало се:“Ово је Санџак“, „Ово је Рашка никад Санџак“, „Србија Србима“…Остављање непримерених, не ретко увредљивих и острашћених порука релативно је новија појава у пријепољској свакодневици. До деведесетих година, ни на једној фасади, нити на било ком јавном објекту није било никаквих порука, осим безазлених имена клинаца из кварта. Пријепоље је од деведесетих година прошлог века па на овамо у неколико наврата показало да је у “контексту”, односно да „прати збивања“. Истина, највише жврљотина обично осване у јеку изборних кампања. Недостаје тим жврљотинама духа да би се могле подвести под графит. Често се реагује по узору на оно што се дешава у великим центрима, па је 2008.године град био исписан преко ноћи порукама: “Шиптаре на каре”, „ЛДП –усташе, “Б92 у мрак”. Пријепоље је до тада сасвим солидно одолевало свакој врсти говора мржње. Онда је најављена Парада поноса у Београду и неко је у центру града исписао “уби педера”. Није изостало ни проглашавање ратних злочинаца херојима. И данас, могу се прочитати опскурне поруке усмерене према одређеним етничким групама (Роми) или навијачке поруке („Антисплићани“) или истицањсе националне доминације. То указује да „тиња“ стално тај глас нетрпељивости, то подмукло усмеравање незадовољства према другом и другачијем, то храњење подвајања, које не ретко значи и претњу.
А јасно је дефинисан говор мржње.То је свака комуникација која омаловажава особу или групу на основу неких карактеристика као што су: раса, боја коже, етничка и национална припадност, пол, сексуална оријентација, вера и друге карактеристике.По закону, говор мржње је сваки говор, гест, писање, понашање или приказивање које је забрањено јер не сме да подстиче предрасуде или насиље против појединца или групе, или зато што омаловажава и застрашује заштићеног појединца или групу.Порука која се оваквим изражавањем шаље грађанима, има за циљ да изазове одређене негативне последице по одређено лице односно групу, што се може манифестовати крозстварање презира према одређеном лицу или групи, стварање предрасуда или негативног стереотипа, подстицање непријатељства или дискриминације околине да осуди неку особу или групу али и изазивање осећања несигурности и страха код одређеног лица или припадника одређене групе што може створити утисак код великог дела грађана да је такво понашање друштвено пожељно и оправдано.
Пре неколико година Пријепоље је било једна од десетак општина у Србији која је била обухваћена пројектом „Спровођење антидискриминационих политика у Републици Србији“ који је финансирала Европска унија.Једна од превентивних мера усмерена је била на спречавање и сузбијање графита мржње као облика говора мржње.Циљ је био да се подигне свест представника локалних власти, полицијских службеника, судија, тужилаца, просветнихрадника, локалних медија као и невладиних оргнизација о штетности и кажњивости ових негативних појава и њиховој улози и одговорности у њиховом сузбијању.
Тада је речено да је јавни простор у Србији, на жалост, пун порука нетрпељивости.Упркос томе што се оваквим јавним изражавањем мржње и нетрпељивости често непосредно најављује насиље према мањинској групи, одговарајућа реакција државних органа по правилу изостаје.С обзиром на значај и улогу коју полиција има у погледу реаговања на графите мржње, идентификовања и проналажења извршилаца, организацији округлих столова је претходила обука полиције.За по три полицијска службеника из сваке локалне самоуправе организован је едукативни семинар.
Анализирано стање пре скоро пет година показало је да „аутори порука мржње и хушкања на насиље по правилу остају невидљиви, а њихово деловање некажњено. Локалне самоуправе проблем графита мржње занемарују или га посматрају као комунални проблем или безазлено „шврљање“ малолетника. Уколико остану неуклоњене, поруке мржње и непријатељства на зидовима кућа, јавних зграда, тргова, школа и другим јавним просторима постају поруке које су стекле „право грађанства“, јер их држава и друштво толеришу. Такво „ћутање“ је опасно, јер нереаговање на поруке мржње и вербалног насиља доводи до пораста физичког насиља и кривичних дела изазваних предрасудама и мржњом према припадницима мањинских група“.
Један од испољених облика дискриминације је говор мржње, а једна од форми говора мржње су графити мржње.Они су „врло опасни и штетни, јер у себи садрже агресију, нетрпељивост, апел на насиље“.
Тада је пројектни тим разрадио модел протокола о сарадњи на локалном нивоу ради елиминације графита мржње и понудио га локалним актерима на усвајање. Модел протокола предвиђа да се локални актери (органи локалних самоуправа, а нарочито органи задужени за комуналне послове, правосудни органи, полицијске управе, образовне установе) обавежу на уклањање јавно истакнутих примера говора мржње, као и на међусобну сарадњу са свим релевантим учесницима друштвеног и политичког живота на нивоу локалних самоуправа у том циљу (локални медији, удружења грађана).
И заиста, разноразне жврљотине, које би ницале преко ноћи, нестајале су са фасада благовременим кречењем. Али говор мржње је појава која се не може само „прекречити“. Она се лако прилагоди новим медијима, па су коментари на друштвеним мрежама постали начин да се све врсте фрустрација испоље без страха од санкција. Овај неуређени простор, где на интернетским страницама нема никаквог импреса који би указао на одговорну особу која се брине о садржају, омогућава да се под лажним именом отворено говори најнеприхватљивијим речником. Увреде су личне, по свим друштвеним основама неприхватљиве јер се односе и на нечији изглед, политичка уверења, морални кредибилитет, социјални статус, интимни живот, верска и сексуална опредељења или националну припадност.
Новосадска новинарска школа представила је истраживање о говору мржње у онлајн медијима у Србији. Какве су могућности овог неконтролисаног простора говори податак да 3,2 милиона становника Србије старије од 16 година активно користи Интернет, што чини 52% српске популације. Језик мржње је најчешће коришћена техника за дискриминацију другог и другачијег иако су забрањени сви облици дискриминације према Уставу Србије (2006) иЗакон против дискриминације (2009).Независна регулаторна тела, РРА и Савет за штампу, не баве се интернетом.Једно од последње спроведених истраживања са узорком од преко три хиљаде основаца и средњошколаца, у склопу пројекта „Зауставимо дигитално насиље“, указало је да више од 90 одсто младих има мобилни телефон са могућношћу конекције на интернет, а Фејсбук користи свакодневно преко 80 одсто младих. Резултати алармантно указују на чињеницу да 24 одсто ученика доживело искуство узнемиравања путем мобилног телефона или интернета.На веб порталима телевизијских станица, штампаних медија, радио станица и на регистрованим блоговима говор мржње може се пронаћи у коментарима на актуелне теме.Уређивачке политике оваквих онлине издања модерирају коментаре али често то није довољно.Реч је о томе да се сви медији морају дефинисати на основу принципа уређивачке одговорности. То за сада изостаје.
Индира Хаџагић
