О предрасудама међу младима говоре три младе жене којима је посао“баратање речима“: Јана Дивац, новинар, Зелда Садовић, комуниколог и Дениса Бећирбашић, професорица књижевности и српског језика
Колико су млади изложени предрасудама и колико то утиче на њихове односе? Које су најчешће предрасуде? Да ли је Пријепоље отворена средина или затворена управо због предрасуда? Да ли се млади довољно друже без обзира на веру, нацију, политичка опредељења? Ко највише шири предрасуде? Како се борити са предрасудама? Да ли су млади толерантни? Да ли је присутан говор мржње, дискриминација међу младима? Моје саговорнице су три младе жене, факултетски образоване, којима је посао „баратање речима“, које су активне и у удружењима грађана, односно невладином сектору али и медијима.
ЗЕЛДА САДОВИЋ, дипломирани комуниколог, Центар за афирмацију и развој: Млади су данас изложени предрасудама у великој мери и то много утиче на њихов међусобни однос. Иако потичу из средине каква је Пријепоља, где је пола становништва православне, а пола исламске вероисповести, најчешћа су управо верске предрасуде изражене. То наш град чини затвореном средином или како би млади, који немају предрасуде, рекли “затрованом”. Иако се чини да су предрасуде пре биле присутне код старијих генерација и да томе нема места у 21.веку, изгледа да није тако. Кад младе питају о томе или кад причају, то они неће признати, али по делима се види да је другачије. Такође предрасуде које примећујем су врло присутне кад су у питању неке социолошке разлике, па је важно: из ког дела града неко долази, ко су му родитељи, у коју школу иде. Ако се не уклапа у профил тинејџера који су ,,популарни”, одмах није нормалан, штребер је, хипи или нешто друго, што носи дискриминаторску етикету. Оно што ме је навело да прво наведем веру као битну предрасуду у односима јесте све уочљивија чињеница да млади “не смеју” да буду са припадницима друге вере због својих родитеља. Такође сам чула једног младог дечка да је, док је описивао другог, рекао:” Ма, онај муслиман”. Не значи да и они исламске вере исто тако не „етикетирају“ своје суграђане друге вере или нације. То ме увек изненади. Десила се недавно испред једног од клубова озбиљна туча између младих људи у којој су нанешене тешке повреде. Док сам читала коментаре на друштвеним мрежама, схватила сам да људи говоре како је то било због вере, зато што су сплетом околности то биле екипе различитих вера. Писали су људи углавном који не живе у Пријепољу, који су се одавно преселили у иностранство. Толико гнусних речи је упућено са обе стране да сам дошла до закључка како друштвене мреже шире највећу мржњу међу нама.
Медији такође лоше утичу на младе, посебно “ријалити” програм где се јавно актери обраћају једни другима речником који се може назвати “говор мржње”. То је опасно јер говор мржње може да прерасте у озбиљне проблеме, туче и размерице. Управо ти медији, попут телевизије, где се шири пасивна агресија, као и друштвене мреже где свако, на жалост, има право да износи своје мишљење, чине нас нетолерантнним и агресивним.
Лично сам се сусрела са предрасудама о мени једино када сам дошла на факултет, гледали су ме другачије јер нису просто навикли на неког друге вере. Ја потичем из породице где су родитељи различите вере, али ми је отац муслиман, па се тако и ја изјашњавам кад морам. Шушкали су ми иза леђа, чак и један професор отежао полагање испита. Али из свега тога је изашло нешто лепо. Колега који ми је постао временом пријатељ, купио је баклаву за Бајрам, док смо имали предавање, из последњег реда је послао ка мени која сам била у првом, свим колегама дао је да се потпишу на честитику и честитају ми Бајрам. Тиме је желео да их упозна са тим даном, као и мене да испоштује. Такође бих нагласила да се већина из мог разреда из средње школе никада није обазирала на те, могу слободно рећи, глупости. Парола нам је била “што мешаније, то лепше” и волела бих да тако млади убудуће размишљају.
Индира Хаџагић
