О предрасудама, посебно међу младима и како их превазићи, говори Селка Садиковић, психолошкиња, омладинска активисткиња која је у тимовима за истраживања као сарадница на Филозофском факултету у Новом Саду.
Пријепоље је мултиетничка средина за коју су били карактеристични добри односи између припадника два народа и две конфесије које су већинске. Ову хармонију, која се манифестовала поштовањем и решавањем проблема који су заједнички, упућености на првог суседа, ма које вере и нације био, а тичу су свакодневице, нарушава тенденција поделе и уместо суживота, све је уочљивији живот „једних поред других“. Да ли то значи и да је присутна све већа одвојеност која за последицу има све мање познавање и комуникацију, дистанцираност, сумњичавост и неповерење. Млади у Србији, показују истраживања, су управо најискључивији и најмање толерантни. Највећу социјалну дистанцу према припадницима других народа имају млади од 16 до 30 година. Чак 72 одсто младих је нетолерантно према другим и различитим.
Селка Садиковић је психолошкиња и омладинска активисткиња. Ради као истраживач сарадник на Филозофском факултету у Новом Саду. Припада генерацији младих, образованих људи који су се и током школовања у својој средини истицали својим активизмом и ставовима који нису били типични, што је начин да се превазилазе стеротипи и предрасуде. Доста путује, често је у интернационалним и регионалним (земље некадашње Југославије) тимовима који међусобно, кроз предавања, истраживања, презентације, семинаре и радионице, размењују искуства.
Како судити предрасудама?
-Предрасуде подразумевају постојање негативних и омаловажавајућих ставова или веровања, изражавање негативних емоција и испољавање непријатељског или дискриминативног понашања према члановима неке групе само због њихове припадности тим групама. Уверења која особа може да има су најчешће непроверљива, а особа сама тежи да потврди своје предрасуде, селекционишући инфомације из окружења, како би потврдила свој став. Предрасуде и стереотипи су основа за дискриминацију у друштву, могу активирати непријатељско понашање и агресију, а у својој најгорој варијанти, страдање и егзодус. Што је група којој припадамо и са којом се идентификујемо радикализованија, већи је ризик за дискриминацију припадника и припадница других група и насилно деловање.
Предрасудама се манипулише, а често су најпогоднији млади?
-Доба младости и адолесценције јесте период живота када млади људи трагају за својим идентитетом, Дешава се да у тој потрази своје место у друштву пронађу у радикализованим групама, које су најчешће или религијски обојене или нагињу екстремном десном крилу политичког деловања. Овакве групе и организације су примамљиве, јер у савременом свету који је неизвестан и препун информација, дају јасне одговоре на питања шта нам се то дешава као друштву, зашто се дешава, чију мисао би требало да следимо као ултимативног представника „истине“ и најважније – ко је крив за оно што нам се дешава. Избор често падне на неку другу групу у друштву, а неретко је та група одређена другом верском, етничком или националном припадношћу. Поред проблема радикализованих група у којима млади налазе своје место и своје „идоле“, данас се дешава да се политички центар померио благо у десно, како у Европи, тако у свету. Када год се то догоди, маргинализоване и мањинске групе у неком друштву буду под посебним ризиком од дискриманације изазване јаким предрасудама, али и ризиком од ескалације насиља. Историјски посматрано, није први пут да се овакве ствари дешавају. Међутим, по први пут се цивилизација суочава са моћним савезником оваквих група – Интернетом, и новим медијима који укључују социјалне мреже. Предности Интернета у стварању „глобалног села“, протоку знања и инфомација су велике, али негативна страна таквог протока информација јесте могућност да се и радикалне идеје, нетачне информације и лажне вести шире међу јавним мњењем, а често у циљу таргетирања неких друштвених група. Одрасли данас живе у дигиталном свету младих, који су неретко дигитално писменији од њих самих, па је контрола садржаја који млади прате готово немогућа, док су могућности за манипулацију тим истим младима путем савремених медија готово безграничне.
Живимо у „специфичном“ региону, па онда и у средини, млади људи су део „глобалног“ друштвеног умрежавања који погодује ширењу информација, дезинформација, предрасуда и стереотипа. Свест о стварном окружењу се зато губи јер се све мање комуницира?
-Наш регион није усамљен и део је глобалних промена који су згодно тло за јачање предрасуда и „затварање“ људи унутар својих група, уз заоштравање сукоба. Специфичности овог региона јесу и ратови деведесетих, тешко бреме за младе који им нису били ни савременици, али чије су породице директно или индиректно биле жртве, односно, имале учешћа у сукобима; и наслеђе деведесетих, у виду разрушених институција, девастирања система вредности, корупције, криминала, сиромаштва, и снажних националистичких реторика. У оваквом „хаосу“ генерације су одрастале неколико деценија. Данас су млади „заглављени“ између таквог наслеђа и глобалних индивидуалистичких трендова који су им данас све пријемчивији. Индивидуалистички трендови подразумевају усмереност на себе и своје потребе, систем вредности базиран на слободи и аутономији, али уз неретко одбијање да се идентификујемо са социјалном групом и будемо део неког колективистичког система. Последично, може се догодити да постоји смањена брига за заједницу и потребе такве заједнице, као и смањено улагање у заједничке циљеве заједнице у којој живимо. Самим тим млади не познају ни своју, ни друге социјалне групе, а недостатак адекватних информација води јачању предрасуда.
Дешава се и да млади који размишљају „наднационално“ немају адекватне представнике и представнице у локалним заједницама у којима су програми политичких партија и група грађана неретко усмерени искључиво на националне интересе. Препуштени сами себи, дешава се да млади гаје предрасуде и непријатељство према другима који су оријентисани на другачије вредности, што такође доводи до сукоба међу групама и јачању предрасуда. Недостатак информација о другим групама, нетачне или лажне информације, осећање егзистенцијалне и економске несигурности и националистичка реторика моћно су оружје друштвене манипулације појединаца на позицији моћи којима таква ситуација у друштву одговара. Оно им омогућава да остваре своје интересе, учврсте личну позицију деловања и сл. Из тих разлога некада се дешава да постоји недостатак воље у заједници да се проблем са предрасудама код младих решава, већ се напротив, тај проблем одржава.
Шта се може учинити и која је наша (колективна) одговорност?
– Одговорност јесте и лична, и колективна. На првом месту, родитељи, као примарни извор у социјализацији младе особе, имају улогу у обликовању вредности и уверења код своје деце. Важну улогу у овој промени има школа, као секундарни извор социјализације младе особе, али и институције система које учествују у образовању и едукацији младих, а представљају заштитне механизме у очувању демократског друштва. Ове институције могу подржати ужу и ширу локалну заједницу да такође пружи потпору борби против предрасуда. Налажење заједничких циљева између различитих група људи у друштву, често је добар начин да се превазиђу међусобне (некад стварне, некад фиктивне) разлике. Брига за заједницу треба да се негује у свим споменутим инстанцама друштва, као и жеља и воља да се заједнички ствара боље место за све грађане и грађанке једне средине. И на крају, последње, али не најмање битно – огромна је улога медија у обликовању предрасуда и стереотипа, те њихова улога у борби против њихових штетних последица може бити огромна. Независно и објективно новинарство, едукација јавног мњења о могућностима и опасностима Интернета, афирмисање позитивних друштвених акција које конфронтирају јавно мњење са предрасудама о одређеној групи људи итд. само су први корак ка изградњи равноправнијег друштва које ће, данас наши млади, а сутра већ одрасли, имати задатак и (надам се) ресурсе да изграде у будућности.
Каква су искуства кроз рад у радионицама, семинарима, истраживањаима у региону. Има ли негативних ставова, предрасуда, како се превазилазе међу младима?
-Један од великих изазова омладинског рада у заједници на територији западног Балкана као постконфликтоног подручја, јесте прихватање различитости међу етничким групама и мењање негативних ставова младих према другим групама. Колико је то изазован задатак у директном раду са младима говоре истраживања етничких стереотипа код младих у Србији, која показују да млади гаје негативне стереотипе према свим етничким групама које живе нпр. на територији Војводине, која се традиционално сматра мултикултурном заједницом (Михић, Варга, Сурла, Каран, 2016). Предрасуде према Албанцима, Ромима, Хрватима и Бошњацима младих са територије Србије су такође врло негативне и владају негативни стереотипи (Карић, Михић, & Јимéнез, 2017). У директном раду са младима, често је приметно да је етничка дистанца у старту веома јака, али на неки начин млади никад нису сами обликовали такве ставове, већ се дешава да на радионици млади, готово пунолетни или пунолетни, први пут преиспитују своје предрасуде и етничке стереотипе при контакту са другима, а које су усвојили много година раније, најчешће кроз најближе окружење. Етничка дистанца код младих присутна је још на основношколском узрасту, показују истраживања (Михић & Михић-Лисул, 2003), а то је период када деца нису довољно когнитивно зрела да сама обликују ставове, већ су ти ставови усвојени без претходног критичког промишљања, а често и без претходног искуства са припадницима и припадницама неке етничке групе или нације. Важно је истаћи да предрасуде немају везе са образовањем, и да се етничка дистанца јавља код младих различитог нивоа образовања, као и њихових родитеља.
Како млади виде ове просторе, да ли се спомиње Санџак, да ли има предрасуда, колико млади, а школовани људи долазе са предрасудама о оним другим. Који је први корак да се превазиђу?
-Када је у питању Санџак, дешава се да млади из других крајева Србије и региона доживљавају тај део државе као једнонационалан, уз претпоставку да у том подручју живе само Бошњаци. Када сазнају да је у питању мултикултурално подручје, заинтересује их како људи ту живе, како је суживот могућ и чак представља једно од богатстава заједнице. Незнање је нажалост, питање пропаганде и националистичке реторике „једна нација једна држава“ која је још увек присутна у бројним инстанцама друштва. Многе средине у држави су готово једнонационалне, па ти млади немају прилике да се упознају, друже и сарађују са другима. На срећу, млади су данас више него нешто раније спремни да о тим питањима дискутују и говоре, само им треба за то понудити одговарајућу платформу. Иако млади често не могу да замисле да буду у браку, или емотивно ангажовани са особом неке од поменутих националности, ситуација је позитивнија када се говори о пријатељствима, колегама и колегиницама и комшијама других етничких група (Карић, Михић, & Јимéнез, 2017). Дакле, пријатељства могу бити почетни ресурс за омладински рад и рад на предрасудама.
Индира Хаџагић
