О предрасудама говори Весна Милетић Кнежевић, психијатар
Да ли предрасуде и стереотипи данас доминирају у односима међу људима, без видљиве тенденције да се посвети више пажње стварању амбијента за квалитетнију комуникацију и сарадњу у мултинационалној средини каква је Пријепоље? Колико је Пријепоље толерантна средина? Да ли се може говорити још увек о суживоту или се заједнице све више затварају, подељене по националној, верској, политичкој или некој другој основи, што упућује више на живот „једних поред других“? То су нека од питања која би се могла поставити и на која и није лако одговорити управо због предрасуда и нелагоде коју ствара јавна комуникација у једној малој средини која има жељу да се представља и даље као средина која негује добросуседске и међуљудске односе без обзира на различитости. За једну групу саговорника одабрали смо интелектуалце,људе који и по природи посла достакомуницирају, упознају много других људи, што им пружа могућност да сагледају управо квалитет комуникације у својој средини.
Весна Милетић Кнежевић је психијатар у пријепољској Болници. Каже да вероватно не постоји особа која се није срела са неким предрасудама, било да се ради о њој лично, народу којем припада, професији којом се бави, средини из које долази.
-Али углавном свако ће за себе рећи да нема предрасуда, да је „особа широких схватања“ и да је то нешто карактеристично за тамо неког другог, или за „оне“ што долазе из неких других средина. Истина је да их сви имамо, без обзира на образовање, порекло,етничку припадност. Оне су негде несвесно утабале пут у нашој психи и нашле подобно тле у нашим фрустрацијама, комплексима, слабостима, незнању. Само их неко има више, неко мање, неко их још није открио, а неко, ко је имао среће и свесности, превазишао је поједине, што је свакако показатељ сазревања и менталне будности јер је предрасуда суд без знања, без искуства и критичког мишљења.
Како настају?
-Под утицајем средине, особа од ауторитета, медија… Зашто се продавачица у бутику више труди око нас када смо лепо и скупоцено одевени, а ако то нисмо, нехајно нам одговара на питања и као да поручује својим понашањем: „Не одузимај ми време узалуд“? Очигледно по нашој одећи суди да ли смо озбиљан купац или не. Или, зашто ако неки ауто иде споро и иза њега је поприлична колона возила, углавном помисле:“Сигурно је жена за воланом“? Сви знамо чувени филм „Ко то тамо пева“ и сцену када једном путнику нестане невчаник и сви се окоме на два Рома у аутобусу и претуку их. Мислим да нема сликовитијег и познатијег примера како предрасуда може бити покретач агресије и мржње, потпуно неоправдано,без доказа, чињеница, расуђивања.
Пријепоље је по много чему „типично“ али да ли је и „посебно“?
-Пријепоље је средина у којој, наравно, има свега набројаног, али има ту нијанси и нечег што је више или мање изражено него у неким другим крајевима. Да кренем од оног што можда сви прво помисле када се ради о вишенационалним срединама: верским и етничким предрасудама. Мислим да нису толико заступљене, бар нису изражене између две наше највеће етничке групације, Бошњака и Срба. Вековно заједништво, суживот, познавање обичаја других, учинило је ову средину толерантном и мање подложном оваквој врсти предрасуда.
Мислим да је то наше богаство и предност јер постојање предрасуда је погодно тло за манипулацију, овако је та могућност доста умањена. Често су људи из наше средине ти који другима (у оквиру истог етникума) указују на предрасуде ове врсте. Такође, људи из наше средине су мобилни: путују, раде, образују се у другим срединама (знамо из којих све разлога), што им свакако даје могућност упознавања других средина, култура, народа и стицања сопственог искуства и ставова. Интересантно је поменути да у нашој средини има више предрасуда о појединим фамилијама или становницима одређеног дела града, него о народима који овде живе.
Да ли се све то може рећи и за млађе?
-Ако размишљамо о предрасудама заступљеним по узрасту, деца и млади су врло осетљива група. Њихово искуство је недовољно по питању многих ствари или га још увек немају, па је природно да усвајају ставове родитеља, околине, вршњака. Они су свевише окренути друштвеним мрежама, модерним технологијама, те њихове предрасуде све више настају под утицајем медија и у складу су са промовисањем (погрешних) вредности којима смо глобално инфицирани. Формирају се судови на основу физичког изгледа, поседовања статусних симбола. Предрасуда је некога окарактерисати као мање вредну особу уколико не поседује маркирану гардеробу, новији модел мобилног телефона, уколико има неки физички недостатак, уколико се облачи „необично“ или слуша одеђену врсту музике. Дешава се да такве особе буду изопштене из друштва, изложене порузи а некад и физичком насиљу. Против тога се свакако морамо борити прво у породицама, дакле адекватним усмеравањем од стране родитеља, а друго кроз медије.
Предрасуде су распрострањеније него што мислимо. Које се још могу споменути?
-Оно са чим се ја најчешће срећем и против чега се борим су предрасуде о ментално оболелима, о психијарији, одласку код психијатра. Уврежено је мишљење да су све особе које се психијатријски лече опасне по околину, агресивне, инфериорне , да не могу правилно расуђивати, нити доприносити заједници (што је тачно само делимично и у одређеним случајевима). Због тога су врло често стигматизоване и дискриминисане. Због оваквих ставова, људи могу избегавати да потраже помоћ психијатра у животним кризама, и на тај начин спрече настанак озбиљнијих поремећаја.
Како се борити против предрасуда?
-Негде је цитирано да је Ајнштајн рекао да је лакше разбити атоме него људске предрасуде. Ипак је могуће. На личном нивоу то значи: имати праве информације), стећи знање о одређеној појави, друштвеној групи, народу, имати контакт, бити ментално будан.
Индира Хаџагић