О предрасудама говори Мирослава Љујић, етнолог,
Да ли предрасуде и стереотипи данас доминирају у односима међу људима, без видљиве тенденције да се посвети више пажње стварању амбијента за квалитетнију комуникацију и сарадњу у мултинационалној средини каква је Пријепоље? Колико је Пријепоље толерантна средина? Да ли се може говорити још увек о суживоту или се заједнице све више затварају, подељене по националној, верској, политичкој или некој другој основи, што упућује више на живот „једних поред других“? То су нека од питања која би се могла поставити и на која и није лако одговорити управо због предрасуда и нелагоде коју ствара јавна комуникација у једној малој средини која има жељу да се представља и даље као средина која негује добросуседске и међуљудске односе без обзира на различитости. За једну групу саговорника одабрали смо интелектуалце, људе који и по природи посла доста комуницирају, упознају много других људи, што им пружа могућност да сагледају управо квалитет комуникације у својој средини.
Мирослава Љујић је етнолог, са дугогодишњим стажом у Музеју. О предрасудама каже да су то „ углавном негативне оцене формиране без властитог мишљења или искуства, односно прихваћене “здраво за готово”.
Ако је дефиниција јасна, зашто се то догађа?
-Бројни су разлози за формирање оваквих, скоро по правилу погрешних, негативних закључака, колективно прихваћених, који се често преносе “с колена на колено”. Управо одсуство или одбојност према размишљању, које није нимало лак спорт, јесте заједничка карактеристика за грешке у креирању наше стварности. Много је лакше, нарочито у данашње “инстант” време добити и конзумирати готов “инстант” закључак о некоме или нечему, који што је јако пожељно, задовољава нашу потребу да сам ЈА, МИ и НАШЕ најбољи, први, најуспешнији…за разлику од оних других који то све нису. Уз одсуство потребе за размишљањем, други важан моменат који утиче на грешке у креирању наше стварности, јесте изузетно изражено самољубље. Ова појава, између осталог, искључује дијалог, размену мишљења и прихватање критике. Похвале су резервисане само за мене, односно заслужујем их само Ја, МОЈ рад и МОЈА странка, јер је то МOJ успех. Ако под културом подразумевамо свеукупну стварност, онда је ствар елементарне пристојности дијалог, разговор, размена мишљења на свим нивоима. Припадност било којој другој групи, заједници, нацији, цркви аутоматски повлачи негирање те друге групе, заједнице, нације, цркве. Психолози агресију у понашању према другима, често дефинишу као последицу изражене несигурности у сопствено, које је као такво осуђено на неуспех, који се маскира на овај начин.
Ово, и не само ово, доводи до свеопште површности, која нашу стварност своди само на празну форму, неспособну за општу добробит. Врло близак су нам пример друштвене мреже. Сви верујемо да је живот онакав какав је на друштвеним мрежама: све је лепо, сви (морамо) изгледамо савршено, са највећим успехом обављамо важне послове које волимо, за које смо одлично плаћени…што је само један у низу стереотипа за бројну већину која нема потребу да размишља о себи и свету око себе, који је ту само због њих.
Упркос свему?
-Упркос свему, пристајем да наивно верујем да победа увек и искључиво припада добру, љубави (према другом и другачијем), лепоти (и мишљења) и раду.
