Шта су предрасуде? Дефинишу се као негативни ставови према припадницима различитих група, засновани на упрошћеној или сасвим погрешној слици о тим групама. Предрасуде, као врста ставова, састоје се из три компоненте:из осећања која су управо код предрасуда најизразитија и то су негативна осећања, односно антипатије. Остале две компоненте су уверења и понашање.
Пријепоље, сиромашна средина, која је у нови век ушла готово без привредних капацитета, са армијом људи који су остали без посла, са генерацијама које су стасавале на ивици егзистенције, у атмосфери сналажења, са бројним породицама у којима је често један родитељ био одсутан јер је био принуђен да ради у некој другој средини или иностранству подложна је најразличитијим утицајима. Предрасуде се лако стварају, још лакше се негују или преносе, а стереотипи доминирају у односима међу људима који се све више, у складу и са разним врстама пропаганде, групишу по различитим основама, а најчешће национално или верски. Многа питања из домена свакодневног живота остају нерешена или се споро решавају јер се тражи „консензус“, а он је најчешће условљен доминантним ставовима политичких странака, међу којима су најутицајније управо једнонационалне. Млади, недовољно заинтересовани за друштвени активизам, своје место у друштву налазе кроз пристајање на различите врсте „убеђивања“ да је најбоље приклонити се „нама“ јер „ми“ можемо да обезбедимо посао или неке друге привилегије које настају на основу „припадништва“. На жалост, злоупотреба или употреба младих данас је најочигледнија кроз друштвене мреже.
ПРЕДРАСУДЕ И ДИСКРИМИНАЦИЈА
Шта су предрасуде? Дефинишу се као негативни ставови према припадницима различитих група, засновани на упрошћеној или сасвим погрешној слици о тим групама. Предрасуде, као врста ставова, састоје се из три компоненте:из осећања која су управо код предрасуда најизразитија и то су негативна осећања, односно антипатије. Остале две компоненте су уверења и понашање. Поједностављене и погрешне слике које формирамо о некоме зато што је припадник одређене групе називају се стереотипије. Управо је то компонента која чини уверења. Некада су негативна осећања последица онога што човек зна или мисли да зна о предмету предрасуда, а некада је негативна слика накнадно рационализована конструкцијом, што служи као оправдање за то негативно осећање. Понашање које је резултат предрасуда зове се дискриминација. Појединац тешко признаје да робује предрасудама. За предрасуде се увек криве други. Али крећући се у друштву или средини која не комуницира отворено, већ се заједнице или групе држе затворено или одвојено, тешко је бити имун и објективан јер је много лакше препустити се осећањима која диктира већина из окружења.

О предрасудама има доста теорија. Феноменолошка теорија каже да човек према некој групи има предрасуде „не зато што та група има одређене особине, већ зато што човек в е р у ј е да она и м а те особине“. Психолошке теорије покушавају да објасне „индивидуалне разлике у склоности предрасудама“. И у најтолерантнијим заједницама има изразито нетрпељивих појединаца као што и у друштву које изразито робује предрасудама има оних који не деле те предрасуде, без обзира да ли смеју то јавно да искажу. Посебно су склони предрасудама они чије су потребе фрустриране, а који агресивност изазвану фрустрацијама не смеју да усмере према правим изворима тих фрустрација, већ се окрећу према онима који су слабији, малобројнији, онима који су „жртвени јарци“.
Према теоријама које сматрају да су у стварању предрасуда одлучујући друштвени фактори, многу људи имају предрасуде јер су их затекли, наследили у средини у којој живе и некритички их прихватају. Предрасудама погодује стање страха и угрожености и тако настаје дискриминација према онима за које се сматра да су одговорни за то стање.
Културолошке теорије узрок предрасудама виде у вредностима и схватањима које појединац затиче у средини у којој живи и то су (дуго)трајније карактеристике неког друштва и његове културе.
Предрасуде се одржавају и шире зато што се могу користити за остваривање различитих циљева, односно политичке или економске доминације. Такве групе, којима су политички циљеви изнад интереса заједнице, своју пропаганду темеље на страховима, постојећим стереотипима, заблудама, погрешним сликама о другоме, чиме продубљују предрасуде јер стално потенцирају атмосферу да опасност „по нашу ствар“ долази од „друге стране“ према којој се шири што негативнија слика, подстиче антипатија, односно негативна осећања. Често се на томе заснива и цела пропаганда неких странака који своје политичке програме базирају на популизму и национализму.
Да би се предрасуде могле превазићи, да би се онемогућавала атмосфера затворености и неповерења, потребни су контакти. Људима се морају стварати поводи за комуникацију како би уочавали заједничке проблеме, како им се не би наметало да постоје неки „наши“ и неки „њихови“ проблему, односно да „наше“ проблеме не можемо да решимо јер нам то „они“ отежавају, коче нас, брину се само за „себе“. Само кроз међусобна сусретања смањују се непријатељства, нетрпељивост, неповерење и предрасуде између људи, група, народа. Важно је да ти сусрети буду квалитетни, да се одвијају у нетакмичарској атмосфери, иначе се јаз може чак и продубити.
Информисаност је неопходна да би човек могао да заузме рационалан однос према другоме, према ма којој групи. Неинформисан човек или човек који има само један извор информација, јер те информације „потврђују“ његове ставове које је формирао управо преко тог једног извора информација, а не ретко су то озбиљне заблуде, пријемчив је и за гласине, подложан је страху и паници од којих се брани непријатељством. Наравно, ништа није тако ефикасно у превазилажењу предрасуда као што је васпитање. Није реч само о деци. Да би деца била васпитана, потребна је едукација одраслих, родитеља и свих у ланцу васпитавања, како би се и они ослобађали предрасуда или дискриминаторских ставова. То није лако јер су линија мањег отпора, прихватање ставова већине и лични интерес доминантнији од друштвене одговорности.

Мало је оних који без предрасуда улазе у „мешовита“ друштва, разноврсне групе, који без предрасуда читају новине, гледају разне телевизијске канале, који навијају за одређене спортске клубове или су активни на друштвеним мрежама. Управо су данас друштвене мреже непресушно врело за стварање предрасуда, за поделе, за дискриминацију, за искључивост. Лажни профили, лажна имена, лажне личности постају креатори друштвеног мишљења, што је нови вид стварања предрасуда и стереотипа који воде ка огољеном говору мржње, дисквалификацији других и другачијих, па се иде и до позива на линч и обрачун са „неистомишљеницима“. Постоје „наши“ портали и „њихови“ портали. Увек су „пристрасни“ они „други“, а никад то нисмо „ми“ и „наши“. Неконтролисаност друштвених мрежа, информативних портала, разноразних сајтова који у свом наслову упућују на искључивост или асоцирају на одређене дискриминаторске ставове, утиче на формирање мишљења и понашања, посебно младих који су и најчешћи корисници друштвених мрежа, односно напредних комуникацијских технологија. Тако децу, тинејџере и младе пре свега „васпитавају“ друштвене мреже, они се „групишу“ према одређеним препознатљивим обележјима, тако формирају ставове, често изоловани од стварних, односно реалних друштвених контаката јер комуницирају у затвореним групама које настају управо на основу тих препознатљивих обележја(одређена врста музике, припадност бојама клуба, ношење одређених симбола, начин поздрављања, одевања).
Класични медији данас веома мало утичу на формирање ставова младих, на њихову едукацију, на њохова опредељења, укус, начин опхођења и понашања. Електронски медији, односно нови медији, имају немерљиву улогу ширењу сваке врсте предрасуда. Анализа садржаја многих емисија, порука које се шаљу јавности, наслова, музичких спотова, начин пласирања вести, показује да је тешко одолети „виртуелном“ хаосу, говору мржње, стереотипима, подстицању на приземну забаву, на комуникацију која је сведена на ниво парола. Шире се дезинформација, сатанизују се групе, па чак и цели народи, исмејавају се другачији али им се и отворено прети кроз друштвене мреже које обилују ужасавајућим речником мржње према неистомишљеницима чак и кад су музички „укуси“ у питању. А од кича до крви само је једна корак. Иако медији могу одиграти кључну улогу у превазилажењу предрасуда преношењем тачних информација, постављањем одговорности за основ сваког професионалног рада, изношењем толерантних ставова, сучељавањем различитих мишљења, то се све ређе догађа. Неограничен број „произвођача“ медијских садржаја отворио је „трку“ која за последицу има сензационалистички и површни приступ свим догађајима и свим вредностима, свим друштвеним појавама, без освртања на последице таквог односа према друштву. Више се на друштво и не гледа као на скуп различитих јединки, које одгаја личности спремне да преузму одговорност, већ на пуке конзументе који треба нешто да „поједу“, а кад већ једу да би „утолили глад“ нуди им се на први поглед изобиље. Управо то изобиље „гоји“ сваку врсту предрасуда, стереотипа, јенообразног понашања, страха да се не буде „избачен“ из групе уколико се не понаша на исти начин како то „захтева“ група. Медији су ти који могу употребљавати или злоупотребљавати језик, користећи непримерен изразе који додају нове боје на стереотипе.
Осудити предрасуде, превазилазити их, указивати на стереотипе који стварају заблуде и баријере, превенција је говора мржње. Затварање у групе, међу истомишљенике по било ком одређењу, поделе на „нас“ и „њих“, говори у којима се за друге говори „они“ без да се именују, одбијање да се прихвати идентитет других и другачијих, њихова права да то буду која су им загарантована законима, корак је до говора мржње, стварања атмосфере нетрпељивости и неприхватања.
Индира Хаџагић