„Do sada mi se niko nije javljao sa područja gde živi bošnjački entitet da predloži neki element za listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Sigurna sam da će se ta situacija ispraviti jer je možda reč o nedovoljnoj obaveštenosti. Mnogi su, verujem, mislili da to treba neko drugi da uradi. No, to mora lokalna zajednica da prepozna jer je samo ona merodavna. Važno je da ona neki element smatra delom svog identiteta“, kaže Snežana Šaponjić Ašanin, regionalni koordinator
Usvajanjem Zakona o potvrđivanju Konvencije 2010.godine Republika Srbija je započela implementaciju kroz formiranje mreže stručnih tijela i donošenje propisa, sprovođenje programa promocije i edukacije kao i uspostavljanje Nacionalnog registra nematerijalnog kulturnog naslijeđa. Ministarstvo za kulturu i informisanje je formiralo stručne i savjetodavne instance koje djeluju kao mreža za zaštitu ovog naslijeđa. Za postupke identifikovanja, predlaganja i prećenja elemenata bitne su aktivnosti regionalnih koordinatora koji su zaduženi za Vojvodinu, Beograd, istočnu, južnu, centralnu i zapadnu Srbiju i za Kosovo i Metohiju. Tako je do detalja definisana procedura i način na koji se neki element može naći na popisu nematerijalnog kulturnog naslijeđa Republike Srbije.
Koordinator za centralnu Srbiju Snežana Šaponjić Ašanin ukazuje na bitne detalje vezane za upis nekog elementa, od inicijative i obezbjeđivanja potrebne propratne dokumentacije, do predloga da se taj element nađe na reprezentativnoj nacionalnoj listi o čemu konačni sud daje Nacionalni komitet.
Koliko se elemenata nematerijalnog kulturnog naslijeđa, od 36 koliko je do sada upisano, našlo na nacionalnoj listi sa područja centralne Srbije tokom prethodnih osam godina koje Vi kao koordinator pokrivate?
– Regionalni koordinatori su spona između lokalnih zajednica i Nacionalne komisije koja razmatra predložene elemente. Suština našeg rada je dobronamernost i želimo da što bolje sarađujemo sa lokalnom zajednicom. U svaku tu priču treba ući sa posebnom pažnjom jer uvek polazimo od toga da ljudi na lokalu to odlično znaju i zato treba posvetiti maksimalnu pažnju svakom predlogu, sve dobro istražiti. Na nama koordinatorima je da im pomognemo oko popunjavanja upitnika, da procenimo koji je najbolji put za prikupljanje potrebne dokumentacije, da ih uputimo ko bi mogao da potpiše pismo podrške jer je veoma važno da se do detalja ispoštuje procedura koja je zajednička za sve države potpisnice Konvencije. Ono od čega treba početi je da je to nasleđe živo, da je sačuvana suština i srž tog nasleđa. Kad govorimo o starim zanatima bitno je da se predmeti izrađuju na tradicionalan način i tradicionalnim alatima. Za to je izvanredan primer belovodski kamen u selu nadomak Kruševca, gde postoji majdan iz kojeg se vadi taj kvalitetni kamen za obradu i meštani generacijama klešu ornamente, nadgrobne spomenike, izrađuju fontane, ukrase za arhitektonske objekte, pre svega crkve. Njihov kamen je stigao svuda, širom sveta. Taj je zanat i danas održiv, meštani su aktivni, nalaze nove majdane, uradili su u centru sela spomen-česmu, imaju muzejsku postavku, a održava se i umetnička kolonija zahvaljujući kojoj su i vajari uključeni u izradu skulptura što je novina u primeni ovog kamena. Veoma sam, kao koordinator, srećna zbog ovog elementa koji je ušao na našu Nacionalnu listu NKN. Veoma znači tim meštanima što je neko prepoznao vrednost i što će to kao nacionalna kulturna vrednost biti zaštićeno.
Osim tog tradicionalnog klesarskog umijeća, šta je još zaštićeno, a da ste Vi kao koordinator posredovali?
-Bitno je da se zna da se ne može sve striktno izdeliti na područja. Tradicionalni način proizvodnje kajmaka karakterističan je za centralnu ali i zapadnu Srbiju, proteže se prema Bosni, pa je zato uključeno više regiona. Da nekoga ne bi izostavili, pozivamo u pomoć stručnjake sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i tehnologe i tako smo sigurni da je to prostor koji se prostire od užičkog i čačanskog kraja, pa prema Kraljevu i način pripreme tog kajmaka je upisan na Nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Način pripreme sjeničkog, odnosno zlatarskog sira je u proceduri i mislimo da je to takođe jedan veoma bitan element naše baštine. Ima elemenata koji se dodiruju i sa drugim državama.Recimo Đurđevdanski običaji su prisutni u Bugarskoj, Tuskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Srbiji i taj prolećni ciklus običaja upražnjava se bez obzira na konfesiju. Dakle, ne može se sve to tek tako omeđiti ili ograničiti.
Kad je riječ o nematerijalnom kulturnom naslijeđu Bošnjaka na Nacionalnu listu je upisan samo jedan element do sada pod nazivom „pazarske mantije“. Pošto ste kao koordinator zaduženi za područje gdje je izražena i bošnjačka kultura, da li su Vam se do sada obraćali predstavnici lokalnih zajednica, pojedinci, organizacije, udruženja ili Bošnjačko nacionalno vijeće koje ima zadatak da štiti interese svoje zajednice prije svega u oblasti kulture i obrazovanja? Da li je postojala inicijativa do sada?
-Iskreno, do sada mi se niko nije javljao sa područja gde živi bošnjački entitet da predloži neki element. Ali vreme je tek pred nama i sigurna sam da će se ta situacija ispraviti jer je, možda, reč o nedovoljnoj obaveštenosti. Mnogi su, verujem, mislili da to treba neko drugi da inicira i uradi. No, to mora lokalna zajednica da prepozna jer je samo ona merodavna kad je reč o nekom elementu nematerijalne kulturne baštine.Važno je da ga ta zajednica smatra delom svog identiteta i da je od značaja da se zaštiti. Serija seminara u organizaciji „Nove vizije“ iz Prijepolja i „Ženske inicijative“ iz Priboja omogućila je da se uspostave poznanstva i saradnja. I ja, kao koordinator, mogu tokom mog terenskog rada uputiti predstavnike bošnjačke zajednice, odnosno institucije i udruženja o saznanjima do kojih dolazim i predložiti da takav element, uz zajedničku saglasnost, adekvatno obradimo. Kad je bila nominacija pirotskog ćilima ja sam želela da i sjenički ćilim bude na listi i mi smo na ovim skupovima podržali upravo tu ideju, slažući se oko nesumnjivog značaja i vrednosti tog elementa. Razlikuju se pirotski, staparski i sjenički č
ćilim i bilo je predloga da se element uvede pod nazivom „ćilimarstvo Srbije“ i da se obrade karakteristike ali je na kraju odlučeno da se svaki istakne kao poseban, što smatram da je i doprinos bogatsvu različitosti. Ja znam da je u sjeničkom kraju taj zanat prisutan i da je ekonomski isplativ i to je najvažnije za njegov opstanak. Problemi nastaju kad nema ekonomske računice, kad se zanat više ne isplati i preti da će nestati zbog nerentabilnosti. Tada država i institucije moraju da pomognu nizom mera kao što to čine mnoge države Evrope. Svuda postoje zanati koji više nisu rentabilni ali koji su veoma važni za tradiciju jedne zajednice i država u tom slučaju može da interveniše, da stimuliše zanatstvo. Filigranski zanat je, recimo divan ali je sve ređi jer je za izradu potrebno mnogo truda, veštine i vremena što se odražava na cenu. Mašinska roba je ugrozila zanatstvo i država treba da reaguje. U nekim sredinama zanat koji je bio karakterističan, a koga više nema, može da se oživi, obnovi ili da se sačuva od potpunog nestajanja i inicijativom lokalne zajednice koja bi pozvala zainteresovane na obuku, a potom bi ih stimulisala kroz davanje plata da nastave da rade taj zanat. Proizvodi bi mogli da se plasiraju kao suveniri kraja, da se poklanjaju poslovnim partnerima. I to su pravci o kojima treba razmišljati kako bi se sačuvale vrednosti nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Indira Hadžagić
