Опчињен лепотом фреске Белог анђела, енглески археолог Џон Артур Еванс исказује своје одушевљење у тиражним лондонским новинама„Manchester Gardian“ “…ништа што је створио Ђото не премаша лепоту Анђела из српске краљевске задужбине, манастира Милешеве“.
Пријепољски крај је почетком 19. века и даље под Турском влашћу и припада босанском пашалуку, као као кадилук од неколико стотина акчи. Тих година овај крај се мало помиње у записима европских путописаца па има и мало вести о манастиру Милешеви, јер је 1804. године плануо Први српски устанак. Осим понеког каравана, гласника или усамљеног путника, Лимском долином се ретко путовало. У тим несигурним временима по народ, владала је велика глад, харале су болести, замрла је трговина, усахнуо духовни живот…
Тих година, у само предвечерје Првог српског устанка, манастир Милешева је изгледао јадно. Био је попаљен и без крова, вечерњи одјек црквеног звона је замро а лелујави пламен кандила није имао ко да пали. Милешева је запустела. Монаси су се разбежали а народ је престао да се окупља око цркве. Ништа бољу судбину није доживела ни некада стамена тврђава Милешевац која је била у развалинама и без знакова живота.
Област тадашњег Старог Влаха, где се налазила Милешева, била је поприште великих борби са Турцима од 1806 – 1811. године, тако да нико није обраћао пажњу на манастир. Име Милешеве скоро да није забележено у сећањима учесника српско – турког ратовања под Карађорђем а не помиње се ни у службеним документима тог доба.
Крајем марта 1807. године у Пријепоље стиже француски конзул Анри Пуквиљ који је из Дубровника путовао за Цариград, у својству дипломате своје владе. Прошавши поред Милешеве он бележи: „У долини се налазе развалине манастира Светог Саве а на врху шиљатог виса развалине од града Милешевца, односно Хисарџика)“.
МАТЕРИЈАЛНА И МОРАЛНА ПРОПАСТ МИЛЕШЕВЕ
Сличне трагове оставља и Арсеније Гаговић, архимандрит манастира Пива који Синоду Руске цркве пише да је Милешева разрушена и напуштена, и тражи да се помоћ руских царева намењена Милешеви пребаци манастиру Пиви. Решењем од 8. априла 1815. године Синод заиста доноси одлуку „да се манастиру Пиви да она сума коју је требало да прими манастир Милешево и да се даровна грамата последњег пренесе на манастир Пиву“. Указом цара Александра Првог, у октобру 1816. године, Милешева бива исписана са списка редовно помаганих српских манастира од стране руских царева. Са материјалном, Милешеву је погодила и морална пропаст. Била је препуштена на милост и немилост зубу времена и турском царству. Тако ће остати целих педесет година, до 1863. године када је великим залагањем напредних пријепољских трговаца и јеромонаха Макарија Вујића дошло до њене обнове. Са доласком монаха и калуђера у манастир се вратио живот а народ цркви и вери.
Лево зграда школе, у средини манастирски конак саграђен 1864. године, десно црква Вазнесенја Господњег, без звоника
Од путописаца који су прошли Србијом и овим крајевима био је и Француз, Ами Буе, угледни геолог који је живео и Паризу и Бечу. После завршене медицине у Женеви, посветио се студијама природних наука, посебно геологији. Као угледни конзул он је тридесетих година 19. века боравио дуже у Новом Пазару па је посетио 1936. године и Пријепоље и Милешеву. Пријепоље описује као „варош са 500 кућа која има леп каравн сарај из 16. и 17. века који се налази у развалинама“ а манастир Милешеву као „врло леп српски храм којег су у своје време походили ходочасници из Босне и Србије“.
Наредних 15 година кроз Пријепоље није прошао ни један европски путописац који је оставио траг, мада се овај крај нагло почео развијати.Тих година Пријепоље насељавају избеглице из западних крајева Србије и Босне па се број становника увећава. Варош 1850. године има 546 домаћинстава, од којих су 65 биле српске куће, и 4000 становника. Када су у јулу 1851. године Турци извршили попис становништва пријепољски срез имао је 585 муслиманских и 543 хришћанске куће док је број становника био 4526 муслимана и 3998 хришћана.
Фрањевац, Иван Фрањо Јукић, путујући у мају 1852. године из Сарајева записује да је Пријепоље „варош знатна“ и да је село Милешево „негда славно мјесто од гроба Св. Саве, првог српског архиепископа, од кога је прозвано војводство Св Саве, данашња Херцеговина. У истом самостану крунисао се краљ Твртко и била је тискарница ћирилско – црквена. Данас је све пусто“.
Милешева после 1911. године
Александар Фјодорович Гиљфердинг, руски историчар и путописац, који је студирао славенофилство у Москви, био је способан млади човек. Као службеник руског министарства спољних послова долази у ближи контакт са балканским словенством а 1856. године постаје конзул руске владе у Босни и Херцеговини. Он у свом путопису описује природу Пријепоља, долину окружену стрмим брдима обраслим шумом, развалине града Милешевца и „живу воду“ поред пећине у брду крај Хисарика.
„Народ вјерује да се вода почела разливати када је Свети Сава ударио палицом те овај извор зову Савина вода. Четрврт сата хода, поред рјечице Милешевке, а на брежуљку, стоје развалине чувеног манастира Милешеве“. Из његовог записа види се да је манастир Милешева, ипак, почео да оживљава као свето место.
„Таква је сад Милешевска лавра. Брз обзира што је у рушевинама и што су је Турци оскрнавили, ипак је околни хришћани поштују као велику светињу. И до данашњег дана о Вазнесењу (Спасовдан) овамо долази силни народ на хаџилук. Понекад с народом дође и свештеник па се у сред рушевина обавља служба божја. Болесници, задржавши се на мјесту гдје су некад лежале мошти светог Саве, одлазе на брдо, до извора, који је потекао из стијене на заповијед светитељеву. Пију воду и загњурују се у њу. Причају да муслимани и муслиманке траже у извору лијека болестима“.
Гиљфердинг за Пријепоље каже да је „жалостан градић са 546 кућа…“ описује да муслимани живе од прихода кукурузних поља и воћњака и да „држе неугледне дућане да би у њима могли сједити и гледати на све стране. Хришћани су занатлије и трговци“.
Џон Артур Еванс, врстан научник и археолог и Теодор Ипен, аустријски конзул и обавештајац пролазе кроз Пријепоље осамдесетих година 19. века. Еванс је пре доласка на Балкан истраживао на Криту где је пронашао трагове микенске културе а иза себе оставља и драгоцене податке о праисторијским и античким споменицима на трлу Пријепоља где је на ликалитету Коловрата открио римску некрополу. Ипен дао, с друге стране, дао драгоцену слику о „вароши на Лиму“ 1890. године.
ОПЧИЊЕН „АНЂЕЛОМ“
Џон Артур Еванс је посетио средњовековну Милешеву и остао фасциниран пред сликом Анђела на Христовом гробу, као пред неком загонетком. Опчињен лепотом уметничког израза непознатог мајстора објавио је 1. септембра 1883. године, текст у лондонском листу „Manchester Gardian“ којим, као познавалац уметничких квалитета, исказује своје одушевљење реченицом “…ништа што је створио Ђото не премаша лепоту Анђела из српске краљевске задужбине, манастира Милешеве“.
Милешева у првој деценији 21. века
Један од последњих путописаца био је Тодор П. Станковић, конзул српске владе у Приштини. Он је од 15. до 23. октобра 1898. године био у службеној мисији у Пљевљима а у књизи „Путне белешке по старој Србији 1871- 1898.“ надугачко описује крајеве кроз које је пролазио, церемоније пријема, војничке почасти, здравице и протоколарне обичаје тог времена.
У повратку из Пљеваља преноћио је у Пријепољу а „24. октобра, рано изјутра, кренусмо за Сјеницу, испраћен свим почастима као и при доласку. Изван Пријепоља изашли су до 20 Срба Пријепољаца да ме испрате и пожеле сретан пут“. Тек тада је конзул Станковић обишао манастир Милешеву а у записима више говори о атмосфери дочека и како се, као конзул опходио, него што описује манастир.
„Пришао сам гробу где је лежало тело Светог Саве у оном ћивоту, поклонио му се и цвеливао. За овим разгледао сам цркву, школу и велику манастрирску кућу коју је пре кратког времена поплава готово половину урушила, откинувши прво зид који је цркву и кућу од реке бранио. Сада се ова речна обала уређује јаким дебелим зидом као град. По казивању општинара тешко ће се моћи завршити здање, јер немају за то пара а без овог зида прети велика опасност и цркви и зградама око ње“.
Тако се завршило путешествије једног од последњих путописаца 19. века који је прошао кроз Пријепоље и Милешеву остављајући низ занимљивих података о крају и његвим људима. Потпуној слици о судбини Милешеве, на размеђу векова, доприносе, записи милешевских калуђера као јединих људи који су се познавали ислужили се писаном речју.
М.Ц.
