Na temu zaštite nematerijanog kulturnog naslijeđa u Srbiji i konkretno o ovom naslijeđu Bošnjaka, razgovarali smo sa prof.dr Milošem Milenkovićem
Profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, doktor Miloš Milenković, član Etnološko-antropološkog društva i Svjetskog savjeta antropoloških asocijacija je aktivno učestvovao u sprovođenju trogodišnjeg projekta „Doprinos očuvanju i afirmaciji kulture Bošnjaka kroz razvoj intersektorske saradnje“. Zahvaljujući tom projektu, došlo se do saznanja o zainteresovanosti predstavnika institucija i organizacija ali i lokalnih zajednica za nematerijalno kulturno naslijeđe, što je doprinijelo konkretizaciji cijelog projekta prošle i ove godine koji su realizovani pod nazivima: „Inkluzivna zaštita nemetarijalnog kultunog naslijeđa Bošnjaka u Sandžaku“ i „Podrška afirmaciji i zaštiti nematerijalnog kulturnog naslijeđa Bošnjaka u Sandžaku”.
Šta konkretno podrazumijeva inkluzivna zaštita?
-Cilj je da se u nacionalnim državama zaštiti nematerijalno kulturno nasleđe kao srž kulturnog identiteta zajednica, onih koje se obično nazivaju manjinskim. Za nas je posebno interesantno ovo nasleđe Bošnjaka jer su Bošnjaci istovremeno manjinski narod u Srbiji ali i matičan i zbog toga je veoma važno obratiti pažnju na sve one nazaštićene elemente i preslovenskog i slovenskog, islamskog i modernog bošnjačkog nematerijalnog nasleđa jer svi oni zajedno čine jezgro identiteta zajednice ili naroda.
Koji su problemi koji vode ka definisanju ali i upisu nematerijalnog kulturnog naslijeđa na nacionalnu ili na listu svijetske baštine jer se oni mogu posmatrati sa povijesnog, teorijskog ali i političkog aspekta?
–Kada je UNESKO zamislio sistem zaštite NKN on je došao kao rezultat dugotrajnog međudržavnog pregovaranja. Nacionalne države žele da zadrže suverenitet u što većoj meri, posebno u obrazovanju i kulturi i zato je prepušteno državama da same brinu o tom nasleđu po određenoj metodologiji. Ali nacionalne države često zloupotrebljavaju svoj suverenitet i štite svoje NKN kao osnovu identiteta većinskog naroda.To je problem i u Velikoj Britaniji, Srbiji, Americi i Rusiji, gde mnoge manjinske populacije ne mogu da dođu do daha, pa njihovo nasleđe ostaje u zapećku. Ideja je da mi ovde u Srbiji kroz antropološko-etnološko društvo, otvorimo sistem za nasleđe svih drugih zajednica, a ne samo srpske da ne bi, kad otvorite sadržaj Nacionalnog registra nematerijalnog kulturnog nasleđa videli da nema dovoljno elemenata Bošnjaka, Mađara, Slovaka ili Roma.
A zašto ih nema?
– To nije stvar neke loše namere. Naša država je etnolozima, istoričarima umetnosti, etnomuzikolozima, folkloristima poverila taj sistem i o njemu od početka brinu stručnjaci, a oni su iz humanističkih disciplina, po definiciji obučeni da čuvaju kulturnu raznolikost. Ali oni nisu uvek dovoljno informisani , niti su u kontaktu sa lokalnom zajednicom ili njenim intelektualcima i zato je važno da se povežu. Samo oni koji dugo izučavaju znaju koji su to običaji specifilčni, verovanja koja su važna toj zajednici, koje su to razlike u jeziku i govoru, muzičkom ili folklornom izvođenju, koje treba očuvati. Zato je važno povezati istorijska, teorijska i politička pitanja, a onda da se u metodološkoj fazi pomogne intelektualcima u ovoj regiji da i bošnjačko i srpsko nasleđe u multikulturnom ambijentu očuvaju u okviru sistema koji je već uspostavljen prema UNESKO standardima.
Mnogo se govorilo o modifikaciji tog sistema kako bi bio otvoreniji za manjinsko naslijeđe, da se otvori prema ljudskim razlikama.
–Dobro je da postoji red, da postoje standardi koje primenjuju sve države. Bitno nam je da dođemo do cilja koji je svima nama važan, a to je da živimo u miru, da se međusobno poštujemo, očuvamo svoje specifičnosti, a istovremeno poštujemo međunarodne standarde.
Zašto je za osam godina uspisano samo 36 elemenata u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog naslijeđa,a Bošnjaka samo jedan. Koji su bili dominantni problemi?
-UNESKO je i doneo operativne smernice kojima je premodifikovana Konvencija kako bi se prevazišli uočeni problemi primene. Kao i druge države i mi smo upisali odmah elemente većinske kulture ali to nije bilo iz neke zle volje ili namere već pre svega zbog činjenice da većinu stručnjaka koji rade u većim centrima i institucijama čine Srbi. Za osam godina je bilo veoma malo predloga koji su stizali iz bošnjačkih sredina, od bošnjačkih intelektualaca, obrazovnih ili kulturnih organizacija. Najveći problem je kako motivisati nekoga da očuva svoje nasleđe. Zato je važna edukacija vezana za finese upisa na listu, kako se popunjava obrazac, kako se kontaktira s nadležnim. Ipak je najvažnije: da li neko želi da očuva nasleđe i s kojim ciljem jer se i motivacije razlikuju, a procedura je za sve poptpuno identična i zahteva i ljubav i posvećenost.
Zašto su zvanične institucije u lokalnim sredinama malo ili nikako reagovale do sada?
-To se promenilo. Evo za ove tri godine saradnjom i inicijativom nevladinih organizacija iz Prijepolja i Priboja na jednom mestu su se okupili akteri iz kulture, politike, lokalne samouprave, udruženja i oni su rekli da za sistem ne znaju. Dakle, ne radi se o zlovolji, nezainteresovanosti, nesposobnosti ili lenjosti već o činjenici da je sistem u povoju, pa smo povezali ljude iz Novog Pazara, Tutina, Sjenice, Prijepolja, Priboja i Nove Varoši sa koordinatorima i svim relevantnim predstavnicima nacionalne mreže koja se bavi zaštitom nematerijalnog kulturnog nasleđa. Raspravljali smo i svađali se ali smo naučili da se razumemo i kad se ne slažemo i to je bilo veoma dragoceno jer će se više elemenata bošnjačkog ali i multikulturnog nasleđa Sandžaka zaštititi, pokrenuta je procedura.Onoga trenutka kada država nešto prizna kao zaštićeni element, ona ga je priznala kao kulturno dobro na način na koji su zaštićena i materijalna kulturna dobra. To postaje deo nacionalne kulturne baštine države na kojoj je da pazi i čuva to dobro, a to znači da se ta briga ogleda i u finansiranju zaštite. Svi koji smo u sitemu zaštite radimo na tome da što više elemenata upravo manjinskih zajednica bude zaštićeno i time pokazujemo poštovanje i samopoštovanje jer je upravo taj argument samopoštovanja važan. To je nešto gde Republika Srbija pokazuje da vodi računa o kulturi svih nas, bez obzira kako se zovemo. Veoma je važno uvideti uređenost ovog sistema zaštite jer elementi nematerijalne kulture ubrzano nestaju ali ne i cele kulture.
Mnogi imaju nedoumice smatrajući da ako je jedan element već upisan i lociran u nekom drugom kraju Srbije, a sličan postoji i u njihovoj zajednici, da to više ne može biti zaštićeno.
-Strah je opravdan. Uzećemo za primer Pirotski ćilim jer se postavilo pitanje: šta ćemo onda sa sandžačkim?! Uvek je moguće postojećem elementu dodati novi element i zato svi i imaju dosijea. To je skup obrazaca pratećeg materijala, stručnih i naučnih objašnjenja zašto je neki fenomen relevantan da predstavlja neku kulturu, recimo nas građanke i građane Srbije i taj element može da se „podebljava“ kroz nova saznanja.
Najbolja ilustracija za to je kolo koje je uvršteno na listu Svjetske nematerijalne kulturne baštine, a da se nigdje ne kaže da je ono samo „srpsko kolo“ već se spominje kao običaj iz Srbije, pošto kolo igraju mnogi.
-Tako je. I kada pogledate obiman materijal vezan za taj element videćete da je kolo za UNESKO opisan kao element karakterističan za mnoge zajednice i ono je zaštićeno kao kolo iz Srbije. Važno je da neko nekom nešto nije uzeo i UNESKO je napravio sistem da zaštiti nasleđe kako bi se ljudi spajali, a ne da se nasleđe, što se nekad dešava, posmatra kao prilika za novi konflikt, optuživanja i nesuglasice. Ni jedan pravni dokument nije savršen i zato su i donete operativne smernice koje UNESKO zove direktive. Tamo gde je primena Konvencije zaškripala, nešto će se menjati kako bi se štitilo i nasleđe manjinskih zajednica, da ne dolazi do konflikata među zajednicama, a posebno unutar samih zajednica, da se ne postavlja pitanje: ko će predstavljati sve Bošnjake, ko je tipičan Srbin ili ko je najbolji Rom. To su živi problemi iz stvarnosti i oni se mogu prevazići ako se sledi protokol. Možda to zvuči birokratski ali civilizacija se i temelji na birokratiji. Civilizacija je administracija i ovo jeste administrativni put na kome smo svi jednaki.
Indira Hadžagić
