Program “Pomoć u kući” je priliku za zaposlenje pružio ženama srednje dobi koje najproduktivnije godine provode na tržištu rada. Na teritoriji opštine Prijepolje trenutno je angažovano 15 gerontodomaćica, starosti između 40 i 60 godina.
Kakve su stvarne mogućnosti za pronalaženje posla za nezaposlene radnike koji pripadaju takozvanim teže zapošljivim kategorijama među kojima su i žene starije od 55 godina, posebno one koje ne poseduju neka posebna stručna znanja i veštine? U Srbiji za njih postoje samo obećanja i pokušaji da se razume njihov delikatan položaj.
Zato je program podrške starim i invalidnim licima koje je pokrenulo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, naišlo na veliko interesovanje žena, posebno onih koje su nakon gašenja preduzeća ostale bez posla.
“Pomoć u kući za stare osobe je usluga u oblasti socijalne zaštite koju je lokalna samouprava definisala kao jednu od primarnih s obzirom na nepovoljnu starosnu strukturu stanovništva u opštini. Proteklih godina smo zahvaljujući ovom i sličnim projektima uspeli da obezbedimo kontinuitet u pružanju ove usluge za koju suštinski postoji potreba i veliko interesovanje korisnika”, kaže Sabira Hadžiavdić, direktorka Centra za socijalni rad u Prijepolju.
U Prijepolju je ovaj vid podrške zaživeo 2007. godine, kada je Centar za socijalni rad počeo sa realizacijom projekta “Pomoć u kući”. Godinu dana kasnije uslugu je „prepoznala“ i lokalna samouprava i donela Odluku о uslovima i načinu organizovanja pomoći u kući starim i invalidnim licima, tako da sa projektne aktivnosti ova usluga prelazi u nadležnost lokalne samouprave, delom participacijom korisnika usluge, delom donacijama, odnosno projektima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Nacionalne službe zapošljavanja.
„Prve tri godine realizacije, projekat se finasirao isključivo kroz projektne aktivnosti i učešće korisnika, a kasnije delimično iz projektnih aktinosti , sredstava lokalne samouprave i učešća korisnika. Od 2008. deo sredstva obezbeđuje lokalna samouprava, a deo sami korisnici. Samo u ovoj godini lokalna samouprava je do sada izdvojila 2.548.822,57 dinara dok je učešće korisnika 1.338.548,87 dinara“, kaže Hadžiavdić i dodaje:
„U projekat je 2007. godine bilo angažovano 6 geronto domaćica, a sa povećanjem broja zahteva povećao se i broj žena koje smo uključile u ovaj posao. Do pre dve godine na teritoriji opštine bilo je angažovano 26 žena, a 11 njih je zbog porodičnih obaveza ili pronalaženja drugog posla u međuvremenu dalo otkaz“.
Ovim poslom uglavnom se bave žene između 40 i 60 godina, one koje su nakon gašenja preduzeća ostale bez posla, ali i one žene koje nisu bile nikad pre nisu radile.
Obukom koja traje 50 časova, što je i uslov za dobijanje licence, geronto domaćice su osposobljene za pružanje usluga koje su najpotrebnije starim licima. To su: spremanje hrane, čišćenje stana, pranje i peglanje veša, kupovina namirnica. Pod uslovom da koristi pun paket ( dva dana u nedelji po dva sata) geronto domaćica u toku dana može biti angažovana u najviše tri domaćinstva. Ako je angažovana jedan dan u nedelji po dva sata, geronto domaćica uslugom može obuhvatiti i više domaćinstava.
„ Sa ženama koje angažujemo sklapa se ugovor o delu, a pored plate koju redovno dobijaju, uplaćuju im se i doprinosi za penziono i zdravstveno osiguranje, srazmerno broju sati provedenih na radu“, kaže Hadžiavdić.
ŠANSA ZA ZAPOSLENJE
“Bog nas je dao da od jednog dinara stvaramo dva”, kaže Ljubinka Stojadinović, po struci hemijski tehničar i već desetak godina geronto domaćica Centra za socijalni rad.
Nakon trinaest godina rada u Irisovoj „dugmetari“, Ljubinka je ostala bez posla, a tri i po hiljade evra koje je dobila na ime socijalnog programa, uložila je u školovanje starijeg sina. Danas je on inženjer elektrotehnike, a Ljubinka kaže da je to bila njena najbolja „životna investicija“.
Preduzeće u kom je radila duguje joj više od 600 hiljada dinara, pa iako je pravda na njenoj strani, Ljubinka ne veruje da će pare ikad videti.
Želela je da pravi torte i kolače, čak razmišljala i o subvenciji države ali je, kaže, odustala od te ideje, jer je čula da se „bez dobre veze državne pare ne mogu dobiti”.
„ Po struci sam hemijski tehničar, ali sam prihvatila posao kod šnajderke koja mi je za sitnije usluge nedeljno plaćala hiljadu dinara. Svoju šansu videla sam u pozivu geronto domaćice. Već sam u tome imala prilično iskustva, brinući se o suprugovim i svojim roditeljima“.
Ljubinka Stojadinović je u program „Pomoć u kući“ uključena 2009. godine.
„ U početku je bilo jako teško jer nije svejedno ući u tuđu kuću i kod nepoznatih ljudi, ali sam se vremenom privikla. Poziv je jako težak i odgovoran i mada znam koje su moje obaveze, sve to zaboravim kad vidim nemoć starih ljudi koje obilazim. Zato radim i poslove za koje nisam obučena, ali ne smatram da sam prešla granicu poslovnosti, jer prosto ne mogu a da ne pomognem. Iskreno, u posao sam ušla zbog finasijske sigurnosti, ali nije to danas jedini razlog zbog kojeg ostajem u njemu. Iz Vinicke, gde živim, putujem svakog dana do Prijepolja i dnevno obiđem nekoliko korisnika koji su, vrlo često, udaljeni jedan od drugoga. Same snosimo troškove prevoza i kad se podvuče crta na kraju meseca, uglavnom ostane humanost kao glavni motiv posla kojim se bavimo. Sa druge strane, i ta „platica“ predstavlja sigurnost, a osećaj da ste koristan član društva daleko je vredniji od zarađenog novca. Osmeh i zadovoljstovo ljudi kojima pomažem su, ipak, najveća nagrada. Ne brojim radni staž niti dane do penzije. Zašto bih? Verujem da se samo mali broj ljudi nada da će ispuniti uslov i deo životnog veka proživeti kao penzioner, kaže Ljubinka.
Među 15 geronto domaćica je i Slada Vižlina. U „Sokolici“ je, kaže, počela raditi odmah po završetku srednje škole a da bi dobila posao otac je preduzeću poklonio parče njive u Kosatici na kom je planirana izgradnja prodavnice.
„Radila sam u upravi sve do privatizacije preduzeća, kada ostajem bez posla. Godinu dana kasnije sam se udala i u braku koji je trajao šest godina rodila dvoje dece. Kada smo se razveli, vraćam se roditeljima… Sa dvoje dece, od šest i četiri godine, bez alimentacije i posla, bio je to najteži period moga života. Imala sam podršku roditelja, ali ne i finasijsku sigurnost koja je svakoj ženi preko potrebna. Bezuspešno sam tragala za poslom i shvatila da se, u ovom gradu posao dobija samo „preko veze“ i da poslodavci u radni odnos primaju uglavnom žene mladje od 30 godina. Tako sam ušla u projekat podrške starim licima. U njemu sam već šest godina. Imam 10 korisnika i za sve te godine trudim se da u njihovu kuću uđem sa osmehom na licu, da ih saslušam i pružim reči utehe. Ima predivnih ljudi koji su me prihvatili kao svoje dete, ali ima i onih koji mi izvuku zadnji atom snage.
To što radim nije dovoljno da deci priuštim najosnovnije. Ako nisam na selu da pomognem roditeljima,vikendom pazim stare ljude, čistim stanove, a u sezoni spremam zimnicu. Ćerka je upisala srednju medicinsku školu u Beogradu, a sin se sprema za fakultet. Nadam se da će svojim znanjem i dobrim prosekom dobiti budžetska sredstva za nastavak školovanja. Jedino ga tako mogu školovati. Od bivšeg supruga „izvlačim“ koliko mogu. Kako detetu kojem ste uskratili letovanja i zimovanja reći „ne“ kad vas pita da li može sa drugarima na ekskurziju?
Kako vidim budućnost? Srećom, veliki sam optimista i umem dobro da se organizujem. Da li ću i kad izaći iz „mašine koja me melje svakodnevno“? Sumnjam da će se to skoro desiti”, kaže Slada Vižlina.
Osim osnovne pomoći starim licima, prednost projekta “Pomoć u kući” je u tome što je preko Nacionalne službe za zapošljavanje angažovana teško upošljiva kategorija lica, odnosno žene starosti preko 50 godina. Na teritoriji opštine trenutno 144 staračka domaćinstva koristi ovu uslugu Centra za socijalni rad.
J. Beganović