Među dvadeset nezaposlenih lica koje su do juna ove godine ušle u program samozapošljavanje je i Slavojka Reljić, nekadašnja radnica Tekstilnog kombinata. Sredstvima od oko 200 hiljada dinara naša sagovornica je pokrenula proizvodnju sapuna na bazi lekovitog bilja.
Problem nezaposlenosti nemoguće je rešavati bez međuinstitucionalne saradnje. Poslednjih godina i lokalna politika zapošljavanja dobija na značaju, jer daje mogućnosti da se na lokalnom nivou analizira nezaposlenost, trendovi i potrebe tržišta rada i da se shodno tome predvide i odgovarajuće mere.
Strateškim dokumentima za zapošljavanje Republike Srbije identifikovano je da su žene kategorija teže zapošljivih lica. Iz tih razloga je ženama data prednost na tržištu rada, odnosno prioritet prilikom uključivanja u mere aktivne politike zapošljavanja. Prednost naročito dolazi do izražaja kod subvencije samozapošljavanja, gde se samo po ovom kriterijumu dobijaju dodatni bodovi.
Ovo je, kaže Ana Pejović, direktorka Nacionalne službe za zapošljavanje Filijale u Prijepolju, najpopularnija mera koju nudi NSZ.
Samo do juna ove godine subvenciju po ovom osnovu u opštini je dobilo 20 nezaposlenih lica, od čega 11 žena.
“ Poređenja radi istu subvenciju u 2016. godini ostvarilo je 9 žena”, kaže Pejović i dodaje:
“Mere koje sprovodi NSZ doprinose smanjenju nezaposlenosti, povećavanju mogućnosti za zapošljavanje kroz sticanje praktičnih znanja, obuku, osposobljavnje za rad u struci, očuvanje radnih sposobnosti, radnom angažovanju i zapošljavanju. Žene se uglavnom opredeljuju za subvenciju samozapošljavanja jer im daju mogućnost da iskažu svoju sposobnost, kreativnost i oprobaju se u svetu biznisa.”
Ugovor o dodeli subvenciji i započinjaju sopstvenog biznisa potpisala je ove godine i Slavojka Reljić, nekadašnja radnica Tekstilnog kombinata. Zahvaljujući ovim sredstvima naša sagovornica se danas, u delu porodične kuće na Jabuci, bavi proizvodnjom sapuna. Pa, iako je delatnost tek u početnoj fazi, Slavojka veruje da će sapuni iz njene radionice vrlo brzo naći put do tržišta.
“Sapune sam i pre pokušala praviti jer mi se učinilo zanimljivo dok sam na televiziji gledala kako se to radi. Kada mi je savetnica Nacionalne službe zapošljavanja ponudila mogućnost zaposlenja kroz subvencije samozapošljavanja, setila sam se sapuna. Iskreno, nisam očekivala da ću ući u program i bila sam iznenađenja kad su me pozvali da potpišem ugovor o subvenciji. Od države sam dobila oko 200 hiljada dinara. Od toga svakog meseca uplaćujem doprinose a ostatak novca ulažem u repromaterijal i ambalažu.”
Finasije, kaže, nisu bile razlog zbog kojeg se odlučila na ovaj korak, već više potreba da slobodno vreme ispuni poslom koji bi mogao biti i koristan.
“ Na Jabuci, kad sneg zaveje, zima se otegne ko zla godina. Držimo nekoliko krava, svinje, živinu, ali kad se i ti poslovi smire, vreme nikad da prodje. Dok sam radila, sve je bilo drugačije. Stizalo se i u fabriku i na njivu a svaki dan bio je ispunjen obavezama. Tako je bilo sve dok nismo ostali bez posla. Suprug je radio u Fap-u a ja sam se u Ljubiši zaposlila 1988. odmah po završetku škole. Već tada se u fabrici osećala kriza. Umesto plata dobijali smo bonove, ali smo u Ljubišinoj prodavnici mogli za njih uzeti sve što treba. Autobus bi iz Babina do Jabuke već bio krcat radnicima, toliko je ljudi radilo u fabrikama. Do Kolovrata bi prestajali na nogama a u dva sata bi, umorni, trčali da ugrabimo mesto.
I tako je prošlo 18 i po godina. Bez posla prvo ostaje suprug, a dve godine kasnije i Slavojka.
“Šta smo mogli osim da se okrenemo zemlji? Srećom, imali smo veliko imanje. Suprug je u međuvremenu našao zaposlenje, posadili smo i nekoliko hiljada stabala maline, imali stoku… ne mogu reći da nam je nešto falilo iako su tri ćerke bile na fakultetu, a posle velike pauze na svet sam donela i najmlađu Andreu koja ima devet godina”.
“ Snežana je doktorirala na Tehnološkom fakultetu u Beogradu pa iako je, kao najbolji student, dobila obećanje da će ostati da radi na fakultetu, to se nije desilo. Imala je sreću da tokom seminara u Portugaliji upozna i kolege iz Španije od kojih je stigla ponuda da radi na njihovom fakultetu. Prihvatila je i otputovala iz zemlje. Ona mi je i otkrila “male tajne” spravljanja sapuna. Mladja Bojana je završila italijanski i u Beogradu našla zaposlenje. Ivana je četvrta godina sociologije, a devetogodišnja Andrea je naša desna ruka, pa čak i u poslu kojim sam počela da se bavim. Ona pravljenje sapuna doživljava kao igru a najviše uživa da ih izliva u kalupe, pakuje i izmišlja oblike.
“Još uvek eksperimentišem sa bojama, oblicima pa i lekovitim biljem koje dodajem u sapune. Do sada sam probala neven, sušenu borovnicu, koprivu, mak, lavandu, ali s obzirom da je na Jabuci, naročito s proleća, šarenilo boja i mirisa, svakako da ću praviti sapune i od ostalog bilja”, kaže Slavojka.
Sam proces proizvodnje je, tvrdi, vrlo jednostavan.
“Sve što treba su štapni mikser, natrijum hidroksid, destilovana voda, maslinovo i eterična ulja. Naravno, čokolada ili malo boje za kolače. Kad se sastojci dobro izmešaju, smesu izlijem u kalupe. Kad sapuni očvrsnu izvadim ih i ostavim da se da se na sobnoj temperaturi suše oko mesec dana. To je i najduži proces proizvodnje”, objašnjava nam Slavojka Reljić.
Za sada Slavojka Reljić, sapune uglavnom – poklanja!
“Nešto malo uspela sam prodati turistima, ali i oni sve ređe svraćaju na Jabuku. . Već sam poručila ambalažu na kojoj će stajati deklaracija o svakom proizvodu. Tek tada sapune mogu ponuditi tržištu i krenuti u ozbiljniju prozvodnju”, reče nam naša sagovornica.
Zahvalna je, kaže, Nacionalnoj službi za zapošljavanje što joj je omogućila da sebe pronađe i u ovom poslu.
“ Imam 49 godina i da živim u gradu verovatno bih se do sada zaposlila. Ovako, se nisam usudila jer sa platom kod privatnika ne bih mogla pokriti ni troškove prevoza. Zato bi pravljenje sapuna mogao biti odličan biznis…ne oduzima puno vremena, a lekovito bilje koje se može ovde pronaći, verujem da će biti pun pogodak”, kaže Slavojka Reljić.
J.Beganović
