На шест коња из Венеције је 1543. године дотерана штампарија по налогу милешевског игумана Данила. Данас Манастир Милешево нема ни један примерак из своје штампарије.
„Услови су тешки, јер је место стрмо, време зимно и мрачно, очи сном отечене, пећ земљана а рука уморна и грешна“ пише 1535. године калуђер Сава, у манастирској испосници пећине Лиса. Док пише рукописну књигу овај калуђер, из Бање у прибојском селу Добриловићи, моли читаоца да га не куне и не проклиње већ да исправља.
У то време, пише Вукоман Шалипуровић у књизи“Милешевска штампарија“, готово сваки манастир, испосница, митрополитско седиште, па чак и парохијске цркве су места где настају рукописне књиге. Њих пишу митрополити, игумани и калуђери, ђаци и парохијски свештеници. У манастиру Милешеви ђак Владислав пише 1508. године рукописну књигу и оставља запис да је она написана : „У времену тешком, за владавине законопреступног, светој Тројици хулног, хришћанима несносног и злочастивог турког цара Бајазита“
Тешка и црна времена су владала Полимљем када су ницале прве милешевске књиге, пишу свештеници остављајући уједно драгоцен историјски рукописни траг о времену и приликама у крају.
„У та љута и сиромашна времена“ како их је у 1537. године, предговору књиге назвао један писац из манастира Св. Тројица, „на реци Брезници“, Турска је била на врхунцу моћи. Султан Сулејман је прешао Саву, поробио Срем, узео Будим и Ердељ и кренуо на Беч. Са великом војском креће на статак слободне Босне, заузима Јајце, Бања Луку, продире у Лику и Далмацију. Грцају Хрватска, Угарска, Аустрија у одбрани од освајача док Папа преклиње и позива на борбу све хришћане против неверника. Тада кроз Полимље пролази велика османлијска војска ка Босни и Хрватској, са њом иде султан, велика пратња, наоружање, од народа се купи порез и у ходу одузимају огромне резерве хране за војску и коњицу, траже се водичи, коморџије, коњи, дербенџије… Све за војску и рат.
И поред тога, у ближој и даљој околини, свуда се пишу рукописне књиге. У таквим условима Милешевски игуман Данило даје налог да се из Венеције набави штампарија:
„Све што је требало отуда донесоше. И састависмо ове типаре, колико могосмо постигосмо и спасисмо души повољне књиге ове…“ записао је милешевски игуман Данило. Била је 1543. година, непуних сто године након појаве Гутембергове штампарије.
Тежак и напоран пут био је на шест коња дотерати штампарију. Поготово што су по Лици, Далмацији, Банији и Кордуну вођене тешке свакодневне борбе па је игуман бањски, Мардарије са калуђерима морао проћи преко фронта носећи драгоцени товар. Сви су друмови били поседнути хајдуцима, турским делијама и харачлијама. Нико није гледао са симпатијама на путнике и трговце. Двољно је било само да им одузму коње па да драгоцени товар сатруне негде крај пута. На том опасном и напорном путу игуман Мардарије се задржао пола године.
Мардарије, као игуман и старешина бањски, највероватније је послат као човек који је имао смисла за књигу јер је пре тога написао једну рукописну књигу а касније је радио као штампар у Милешеви.
Венеција је била најбезбедније место где су могли набавити штампарију. Осим тога у тамо су од 1520. до 1597. године радила српска штампарија где су се израђивала слова старословенске азбуке. У тој штампарији урађен је први „Српски словар“ и први буквар. Одатле су донесене машине за цетињску, горажданску, рујанску и грачаничку штампарију. Милешевски калуђери су одлучили за Венецију јер су у њој имали своје земљаке, штампаре Генадија и Теодосија, рођене Пријепољце. Није искључено да су баш они имали жељу да отворе штампарију у свом крају.
После престанка рада штампарије у Грачаници , 1539. године, у српским земљама нема штампарије све до појаве милешевске 1544. године. У Милешеви се појављују две штампарије, једна 1544. а друга 1557. године. То се види по томе што су употребљене две врсте слова. Претпоставка је да су прва слова штампари некоме уступили у жељи да почну са бољим али су постигли обратно, јер је друига штампарија била слабија од прве.
„ПСАЛТИР“ И „ТРЕБНИК“ ПРВЕ КЊИГЕ
По доношењу штампарије почиње штампање књига. Колико је ово био важан задатак види се по томе што је игуман бањски, Мардарије, повучен са дужности и смештен у Милешево. Као штампар појављује се и ново име, Тодор. Да су они били први штампари види се из поговора у „Псалтиру“, у ком је записано да је књига настала „трудом и поспешенијем списаних Мардарија јеромонаха и Тодора“.
„Псалтир“ је била прва књига штампана у милешевској штампарији како пише у поговору „поче се ова књига писати месеца јануара 1. дана заврши се месеца октобра 30. дана у Милешеви. Друга књига штампана у Милешеви био је „Молитвеник“( Требник). У писању ове књиге јављају се два калуђера ђака, Дамњан и Милан из места „Обне од Црне Загоре“ И Молитвеник је штампан по наредби игумана Данила.
Трећа, до данас сачувана књига из Милешеве је „Псалтир“ из друге милешевске штампарије из 1557. године за коју су слова израђена у самом манастиру. У овом „Псалтиру“ понавља се неколико орнамената из прве књиге али је много богатија новим иницијалима који су главна одлика графичке опреме и сматра се да су копија из цетињске штампарије.
Као што је штампарија добављена из из Италије, отуда је и набављен материјал за њу. У српским земљама, а ни у целом турском царству, није се производила хартија. Морала се добављати са стране а прављена је од ланених и памучних крпа и била је отпорнија од хартије рађене од дрвета. Зато су старе књиге издржале толика страдања и одржале се до данашњих дана. Милешевски калуђери увозили су је преко Дубровника и Котора. То им није чинило посебну тешкоћу јер су иначе трговали са Дубровником где су продавали стоку.
Повезивање књига обављано је такође у манастиру а калуђери су имали значајно искуство повезујући раније рукописане књиге. Пошто је повез био у кожи то се недостатак материјала није осећао јер је кожа прерађивана у табханама, кожарама, којих је било и у Пријепољу и у Пљевљима али и у другим градовима.
Повез самих књига обављан је такође у милешевској радионици по „грчкој техници“ како су повезиване и рукописне књиге по чему се види да су милешевци имали знатна искуства у овом послу. Повез је био од дашчица обложених кожом а књиге су имале и металну копчу, повезиване су увоштеним једноструком пртеним концем. Водило се рачуна и о естетици. На корицама „Псалтира“ је утиснут лик богородице и орнаменти који су рађени помоћу нарочито израђених печата који су загревани и утискивани у кожу.
Милешевска штампарија нам је оставила још једну културну вредност. До данашњих дана сачувало се неколико коректорских листова који су по рушењу Милешеве пренети у манастир Свете Тројице. Одатле су донесени у Београд и изложени су у Музеју примењене уметности. Милешевски коректорки листови су једини сачувани листови из свих средњовековних штампарија, јер из дригих до сада нису пронађени. Тако данас имамо увид у начин исправљања, кориговања, погрешно одштампаних текстова милешевских штампара.
У Музеју примењених уметности изложена су два листа , оба из милешевског „Псалтира“ из 1577. године. Лист на коме је рађена коректура отиснут је у црвеној боји а исправљени у црној. Коректор је погрешно утиснита слова прецртавао косом цртом а на десној маргини, у продужетку истог реда, уносио је исправно слово. Коректорски лист је био уредан, неижврљан, складан и симетричан. Коректура се на сличан начин ради и данас што говори да је у штампању књига тада имало доста реда, дисциплине и одговорности.
Шта се десило са манстирском штампаријом, данас је непознато. Да ли су је услед осиромашења калуђери неком уступили, може бити само претпоставка. Тако 1611. године Лефер записује да милешевски калуђери бедно изгледају:… сиромашно су обучени и сиротињски живе. Једни беху без ципела…са својим мршавим лицем изазиваху самилост кад се виде…опрема за богослужење је у рђавом стању, све старо и истрошено…“
Када је манастир једва животарио а калуђери живели у беди, свакако им није било стало до штампарије.
Мада је кратко трајала Милешевска штампарија је својим радом одиграла значајну улогу у културној историји српског народа. Показала је да је жеља за знањем и штампаном речи била велика и у тешким временима. Због тога је изучавање средњовековних штампарија било предмет интересовања великих имена као што су Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Ђорђе Радојичић, Љубомир Стојановић али је најкомплетнију студију дао Дејан Медаковић који је посебно обрадио уметничку и графичку опрему.
Милешевска штампарија остала је до данашњих дана значајна културна тековина српског народа у средњем веку.Она је доказ да је он, кад год су за то постојали минимални услови, радио на књизи и писаној речи. У средњовековно доба, без слободе, без државе која помаже народну културу и просвећеност, народ је нашао снаге и воље да се ода прегалачком раду на књизи.
М.Ц.
Библиографија: Вукоман Шалипуровић „Милешевска штампарија“, издавач, ИП „Полимље“
КЊИГЕ ЧУВА МОСКОВСКА БИБЛИОТЕКА
Мада је била мала, Милешевска штампарија спада међу плодније јер издала три књиге за разлику од осталих у којима су штампане по једна највише две књиге. Тираж књига није познат истраживачима и историчарима. Рушењем цркава нестајале су и књиге а неке које су сачуване у Народној библиотеци изгореле су 6. априла 1941. година у бомбардовању Београда.. Данас један непотпун Молитвеник поседује Народна библиотека у Београду а по један се налази у архиву САНУ, Матици српској у Новом Саду а један се чува приватној својини. Каратајев наводи да се милешевске књиге налазе у Московској библиотеци, један Пласлтир из 1557. а једеан у Румунском музеју. У Прагу је Павле Шафарик нашао 1868. године један Молитвеник и Псалтир, док је један Молитвеник имао манастир Шишатовац у Војводини. Манастир Милешево и остали у Полимљу немају ни један примерак из своје штампарије.
