Милешевско сликарство XIII века по својој лепоти и уметничким вредностима припада врхунским остварењима средњег века. Израдили су га маестрални фрескoсликари грчког порекла, однеговани у највећим византијским уметничким центрима и најбољој традицији православног хришћанства.
Мало је портрета у српској историји уметности који су, као извор историјских сазнања, тако помно изучавани као што су фреске Светога Саве, Симеона Немање, краља Стефана Првовенчаног и његових синова Радослава и Владислава у Милешеви.
Писана сведочанства која су, по добром обичају, садржана у даровној оснивачкој повељи манастиру и делимично исписивана изнад улаза у храм, нису, на жалост, сачувана. Стога се знање о најстаријој историји манастира, замислима ктитора и његових саветодаваца понајвише стицало проучавањем милешевских фресака, а посебно портрета историјских личности на ктиторској слици и династичко-ктиторској композицији Милешеви.
Након многих година проучавања преосталих натписа изнад фресака који су доста оштећени и нечитки, исходишта проучавања бројних истраживача била су различита. Ипак, у струци је превладало уверење, потврђено најновијим анализама, да је милешевско сликарство настало између 1222. и 1228. године.
« У том периоду, пише Радојка Зарић 1995. године у књизи «Манастир Милешева », коју је издао Републички Завод за заштиту културе, могао је Владислав да буде представљен као млади принц тек изникле браде и заобљених румених образа, ако се рачуна даје рођен око 1200. године.
Програм фрескосликарства у Милешеви био је обухваћен јединственом визијом о уређењу ентеријера храма, где је фреске требало да зраче лепотом и раскоши боја и злата. Штедром употребом златних листића, постављаних на позадини фресака попут коцкица мозаика, дочарана је гледаоцу небеска светлост што је треперила у Милешеви од куполе па све до спољне припрате, одвајајући, чак и у Страшном суду, Исуса Христа и његове анђеоске редове небеском светлошћу од зона пакла.
Фреска Мироносице на Христовом гробу, познатија као Бели анђео
Осмишљене до детаља језиком слике, саопштене су верницима у Милешеви идеје хришћанске догме од инкарнације и Христовог оваплоћења, преко страдања и васкрсења, до поновног доласка на Страшном суду, али и темељне идеје о државноправној и црквеној идеологији Немањића.
Све је то показано кроз монументално и свечано милешевско сликарство пластичног стила XIII века, које по својој лепоти и уметничким вредностима припада врхунским остварењима православног света средњег века. Израдили су га маестрални фрескисти грчког порекла, однеговани у највећим византијским уметничким центрима и школовани на традицијама најзначајнијих епоха хришћанске уметности. Вођени својим сликарским нервом, они су се надахњивали и ликовним остварењима касне антике и хеленизма, али и савременим решењима византијских уметничких центара, превасходно Солуна, с почетка XIII века. Била им је блиска и техника мозаика, па су га опонашали као технику богатију и раскошнију – на позађу композиција сликањем ситних коцкица и њиховим позлаћивањем.
ТРИ РАСKОШНА СЛИKАРСKА РУKОПИСА
У Милешеви је радило више сликара различитих рукописа и извора надахнућа. Најбољи међу њима је био сликар ктиторске композиције, Мироносица са Белим анђелом на Христовом гробу, Благовести и низа појединачних светитеља у првој зони наоса. Инспирисан постулатима лепоте класичне уметности, он је стварао физички лепе ликове карактеристичних троугластих глава ниска чела, узаних носева и малих уста, чија унутрашња радост и суптилна сензуалност зраче из широко отворених крупних очију, и благих лица. Висок степен портретских особина постизао је суптилним и меким исликавањем како историјских тако и светих личности. Боје је у дебелим слојевима слагао једне преко других, па су постигнути благи прелази од зелених сенки, преко светлих окера, до руменила на образима.
Потпуно је друкчији сликар виших зона простора испод куполе. Свете личности у композицијама Скидања с крста, Мисији апостола, Сретењу, изражавају наглашену експресивност драматичним покретима тела и жестином израза на лицу сликаним са већом стилизацијом, брзим потезима и широким наносима јаких боја. Сенке на лицима су на једној страни зелене, а на другој смеђе, док су на крају искликавања светлосни одсјаји означени кратким линијама беле боје. Овом мајстору приписују се и осликавање медаљона са поприсјима светитеља, где се уочавају његовом рукопису својствени четвороугаони облици глава са високим рељефним челима, малим и наглашеним очима, а дебљим носевима и уснама. На жалост, у Милешеви су највише уништена дела овог мајстора композиције и експресије.
Трећи велики сликар у Милешеви израдио је Успење Богородице и неке композиције у олтару и у припрати. Окренут савременим уметничким истраживањима, он је у стилском погледу најнапреднији. Његова пажња највише је усмерена ка обради волумена облика, што постиже чистим колористичким средствима. На лицима његових светаца широка зелена сенка супротстављена је светлом океру и руменилу на образима.
Милешевске фреске немају директне настављаче ни у Србији ни у Византији, али се оне уливају у раскошну ликовну оријентацију стварања монументалне зидне слике пластичног стила, која је шездесетих година XIII века досегла своју кулминацију, и то поново у Србији на фрескама Сопоћана. Тако су у срећним околностима свеколиког узрастања младе српске државе, у стваралачкој клими, могла да буду остварена врхунска сликарства Милешеве и Сопоћана. И разлике у сликарском рукопису, и дисонантности у размерама, од гигантских фигура Исуса Христа, Богородице, светог Стефана Првомученика, до апостола људских димензија у првој зони, стапају се у милешевском живопису у свечани склад монументалности и раскошног колорита чистих боја, елеганције и суптилне радости.
Фреска Благовести: једна од најлепших фресака Богородице
Сликари спољне припрате далеко заостају иза великих мајстора наоса и припрате, иако су се на њих угледали стварајући своје фреске око 1236. године. Обликујући поучну тему о страшном суду, они су сликали патетичне ликове наглашеног унутрашњег доживљаја и оштрих покрета удаљавајући се од лепоте и монументалности сликарства наоса.
Првобитно милешевско сликарство је до XVI века већ било знатно оштећено, па се приступило поновном осликавању зидова наоса новим слојем фресака. Нема писаних сведочанстава о години настанка нових милешевских фресака, али се оне, датују око 1568. године. Пажљивим наношењем фрескомалтера, без оштећења нове фреске су прекриле старо сликарство.
Изгледа да приликом осликавања новим слојем фресака у XVI веку нису покривени сви оштећени зидови, па су у XVII веку даље живописани неки делови храма али се фрагменти новог слоја фресака виде само на неким зидовима цркве. Иако слабо очувано, чини се да је ово сликарство дело мајстора Радула, најпознатијег српског живописца из друге половине XVII века. Изгледа да је ђаконикон у Милешеви осликан новим слојем фресака после 1657. године, новцем који су милешевски монаси добили као помоћ од руског цара Алексија. Да је Радул том приликом осликао још неке зидове Милешеве може се претпоставити јер се његов стил уочава и на неколиким фрагментима фресака пронађеним у току најновијих археолошких радова обављених у манастиру од 1980 године.
Монументалне фигуре ликова из лозе Немањића
Према речима Радојке Зарић, порекло милешевског сликарства није у науци коначно одређено :
«То, за сада, није ни могуће, јер нису познати нити сачувани споменици ни приближно једнаки Милешеви по стилу и по квалитету. Ипак, велелепне милешевске фреске инспирисале су научнике на напор да се бар приближе сазнању о изворима уметничких схватања милешевских сликара и путевима који су их водили у Србију. У солунским споменицима рановизантијског мозаичког сликарства, насталим између IV и VII века, запажена су решења на чијем се извору надахнуо најбољи милешевски сликар“.
Meмнуна Цмиљановић
Библиографија
………………………………………………….
*Манастир Милешева, Радојка Зарић, 1995.
