Милешева је на прагу великог јубилеја, осам векова постојања, остала духовни светионик, народно сабориште и одредиште и културно-историјски споменик прве врсте.
У средњовековној жупи Црној Стијени, у Полимљу, принц Владислав Немањић основао је пре осам векова манастир Милешеву. Владислав је био други син краља Стефана Првовенчаног и унук Стефана Немање, оснивача династије која је владала Србијом скоро 200 година. На српски престо Владислав је дошао 1234. године, после старијег брата Радослава и остао до 1243, кад га је предао трећем сину Стефана Првовенчаног, Урошу. Главну манастирску цркву посветио је Вазнесењу Христовом и одредио је за свој маузолеј, који ће и постати његово гробно место.Сахрањен је у јужном делу храма, испод ктиторске композиције, на којој је представљен са моделом цркве, коју дарује Христу посредством Богородице.
У средњем веку Милешева је била један од најзначајнијих манастира. Са развојем култа Светог Саве растао је и углед милешевског манастира.
Босански бан Твртко се 1377. године у овој немањићкој задужбини крунисао „сугубим (двоструким) венцем“ за краља Босне и Србије, а Стефан Вукчић-Косача називао се од 1449. године херцегом од Светог
Саве. У Милешеви је почетком 15. века основана Милешевска митрополија, која је трајала скоро цело столеће.
Фреска краља Владислава
Манастир је први пут рушен највероватније крајем прве половине 13. века, кад је у провали Кумана страдао и манастир Светог Петра у Бијелом Пољу. Велика разарања задесила су манастир већ са првим продорима Турака. У време пада српске средњовековне државе, 1459. године, попаљен је и порушени су делови његових обимних зидова. Убрзо је манастир обновљен и у њему је настављен живот. У 16. веку Милешева је достигла највећи успон. Била је угледан и богат манастир, с великим бројем монаха. Толико је била економски развијена да су њени калуђери од 1573. до 1586. године извозили у Дубровник око 500 грла стоке годишње. Уз Дубровник, средњовековна караванска трговина била је доста развијена и са Котором, Венецијом и другим приморским центрима. Из милешевског краја ка приморју ишли су каравани пуни стоке, сувог меса, вуне, меда, воска, олова а отуда су на манастирске, касније и градске тргове допремани со, шећер, уље, вино,
сушена риба, накит, текстил, хартија за штампање, оружје…
Добри приходи у дужем периоду и предузимљиви игумани омогућили су да се у Милешеви развије разноврсна културна и занатска делатност, као и да се предузму озбиљније поправке. Уз цркву су додати нови простори, поново су осликани делови наоса. У манастиру су преписиване, повезиване, али и штампане књиге. Међу првим штампаријама на словенском југу, познате су две милешевске штампарије: прва је радила 1544. и 1545. а друга 1557. године. Милешевци су тај занат учили у Венецији, где су иначе њихова сабраћа дуго важила за највештије штампаре ћириличне књиге свога времена.
Манастир су често посећивале дипломате, путописци и ходочасници из Француске, Немачке и Италије. Поједини су, задивљени сјајем, богатством и лепотом фресака, икона и реликвијара забележили значајне податке о цркви, манастиру и животу његових монаха. Средином 16. века Милешева је била најзначајније средиште духовног живота Срба. Велики удео је имала у обнови српске цркве и била ослонац у очувању националне свести. Били су јој привржени утицајни чланови породице Соколовић, родом из овог краја – велики везир Мехмед паша и патријарх Макарије, који су имали несумњиве заслуге за поновно успостављање Пећке патријаршије. Милешева је у томе имала једну од водећих улога.
Стара разгледница Милешеве из 1929. године
Свети Сава је био симбол Милешеве, што је пресудно утицало на њен углед и значај. Његов култ је овде негован и ширио се у све крајеве земље. Светог Саву су поштовали и веровали у његову моћ исцељивања и
хришћани и муслимани. Милешевски калуђери су увек наглашавали своју улогу чувара његових моштију, чак и када су оне однете и спаљене. Као оснивач српске цркве, светац, заштитник и чудотворац био је Свети Сава извор књижевних дела и бројних народних предања која су се преносила у све крајеве настањене Србима. Турци су сматрали да ће уништењем његових моштију Србе најоштрије казнити за побуну и зауставити њихов национални полет. Тако је изненада Милешеву велика несрећа задесила 1594/1595. године, када су Турци однели њену највећу светињу – мошти Светог Саве и спалили на Врачару у Београду, на брегу где данас доминира монументални храм. Култ Светог Саве, међутим, није после тога замро, као ни живот у Милешеви.
Почетком 17. века Милешева је још увек била развијен манастир. Нова невоља ју је снашла 1624. године када је набујала речица Косаћанка однела део порте са грађевинама. До средине 17. века игумани Теодосије, Василије и Висарион темељно су обновили цркву и манастирске зграде, користећи значајне прилоге руских царева за чију је помоћ игуман Теодосије са неколико калуђера ишао у Москву. Обнову су помогли и господари Влашке и Молдавије.
После 1688, када је манастир попаљен од стране Турака, у великим сеобама српског народа повукао се и већи број монаха, идући на север све до Будима и Сентандреје, а после похаре 1782. године остао је пуст, без монаха. Црква је остала без кровова и купола. Пљачкаши су поломили саркофаге и раскопали гробнице, тражећи драгоцености. Рушевине манастира затекао је 1857. године руски научник и дипломата Александар Гиљфердинг и описао их. После много похара и страдања, расута је и неповратно изгубљена и стара манастирска ризница. Угледне пријепољске породице Веселичића, Станишића, Милетића и Петровића, са настојатељем манастира Макаријем Вујићем, добиле су 1863. године дозволу за обнову цркве од везира Осман Топал-паше и почеле да прикупљају новац за то.
Осим добровољних прилога околног становништва, знатну финансијску помоћ пружило је Министарство просвете и црквних дела Кнежевине Србије, по налогу кнеза МихаилаОбреновића. Обнова цркве трајала је шест година. Уз обнову цркве, на северозападној страни манастира подигнута је зграда, данас позната под именом „мали“ или „стари“ конак. На остацима средњовековних здања 1884. године сазидана је пространа камена грађевина, „нови конак“. Тада су саграђени и манастирска воденица и дрвени мост на Милешевци. Манастир је поново страдао у поплави крајем 19. века када је набујала Милешевка разорила воденицу, однела мост и део каменог новог конака. После поплаве конак је преправљен,а сазидани су и заштитни камени зидови уз реку Милешевку. Године 1911. испред улаза у цркву подигнут је и велики камени звоник. Милешева је у другој половини 20. века наставила да живи као мала монашка заједница, а од средњовековних грађевина преостала је, у измењеном облику, само црква Вазнесења.
После Другог светског рата, Завод за заштиту споменика културе Србије извршио је најхитније конзерваторске радове на цркви. Обимни истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови почели су 1980. на цркви, монашком насељу и непосредној околини. Радовима су руководили стручњаци Републичког завода Оливера Кандић, Светлана Поповић и Миладин Лукић.
Обимни археолошки радови на откривању манастирског насеља 1994. године
Археолошким ископавањима откривени су остаци манастирских грађевина, до тада непознати, који сведоче о непрекинутом животу манастира и његовим вредностима од 13. до краја 18. века. Застој у планираним радовима на обнови манастирског комплекса алармирао је јaвност и био повод да новинари ЈИП „Полимље“ из Пријепоља 1990. године покрену акцију „Заштитимо Милешеву“.
Као савремени добротвори и ктитори у акцију се укључио велики број државних предузећа и институција, приватних фирми и појединаца – приложника из земље и иностранства. Уз неспорне материјалне ефекте, акција новинара „Полимља“ имала је и културну димензију – приређени су бројни концерти духовне и забавне музике, изложбе слика, прва аукција уметничких дела у Пријепољу, песнички митинзи. Програми су, превасходно, приређивани у милешевској цркви и манастирској порти. Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1992. године формирана је Епархија милешевска, са седиштем у манастиру Милешеви. За првог епископа милешевског изабран је дотадашњи епискoп канадски г.Георгије.
У првој деценији 21. века средствима из НИП-а (Национални инвестициони план) у манастирском комплексу Милешеве урађено је пуно тога – изграђени су нови конаци за смештај ходочасника и гостију, реконструисан некадашњи „нови конак“, обновљена ризница. Нажалост, много тога урађено је на темељима старог, на археолошким остацима средњовековних манастирских грађевина, што је Милешеву избрисало са листе потенцијалних кандидата за упис у регистар Унеска који се стара о светској културној баштини. Милешева је на прагу великог јубилеја, осам векова постојања, остала духовни светионик, народно сабориште и одредиште, културно-историјски споменик прве врсте. Милешева је маузолеј Светог Саве, колевка штампарства и величанствена галерија фрескосликарства. Према официјелном ставу у светској историји уметности фреске Милешеве су, заједно са сопоћанским, досегле врх византијске генезе средњовековног сликарства 13. века. Савремени историчари уметности аргументовано заступају и бране тезу да је ренесансна уметност започела управо у Милешеви, знатно раније од времена Ђота и раних италијанских сликара. Милешевски Бели анђео постао је светски симбол уметности, „заштитни знак“ којим се диче и стара Европа и планета Земља.
Мемнуна Цмиљановић
…………………………………………………………….
Библиографија:
Милешева у историји српског народа, Зборник радова са научног скупа поводом седам ипо векова постојања, САНУ 1985.
Манастир Милешева , научно популарна монографија . Оливера Кандић, Светлана Поповић, Радојка Зарић, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд 1995.
Осам векова манастира Милешеве , Зборник радова са међународног научног скупа Епархије Милешева 2013
