Po struci ekonomista, Svetlana Divac je u menadžmentu Tekstilnog kombinata radila punih 25 godina. Kada je 2009. na kapiju stavljen katanac, naša sagovornica imala je 49 godina. Dve godine kasnije, život je nastavila u Divcima. Tu, gde se miluju čist vazduh i bistra voda Sopotničkih izvora, Svetlani je priroda nadoknadila sve ono što je verovala da je, zatvaranjem preduzeća, nepovratno izgubila.
Do Divaca se stiže vijugavim putem preko Ivanja. Udaljeno svega 6 kilometara od Prijepolja, selo se ugnezdilo u podnožju Jadovnika. Sa zelenih i talasastih livada pokrivenim već dozrelim plodovima voća , pogled puca na zmijoliku reku u kojoj se kupaju zraci vrelog avgustovskog sunca.
Desetak kilometara dalje je Sopotnica gde se, kažu, sudbina osmehne svakom ko poseti ovo čudo prirode, a mnogi pri povratku obavezno ponesu i malo magične vode.
“ Šta vredi što nam je Bog podario takvu lepotu kad je, zbog lošeg puta, do nje teško stići . Pre neki dan se sa velike krivine vratio autobus krcat turistima, priča Svetlana dok nas vodi do senika ukrašenog starim predmetima domaće radinosti koje njen suprug Boban godinama skuplja.
Kao član Saveta mesne zajednice, nastavlja Svetlana, trudi se da mesto, prepoznato kao jedna od najzanimljivijih turističkih atrakcija, dobije sve potrebne sadržaje, ali se, tvrdi, još nije rešio ni problem infrastrukture.
„Mnogo se priča a malo radi i to je, generalno, najveći problem u opštini. Ne vodi se računa o potrebama ljudi, posebno starih. Da je vlast u mojim rukama, platila bih desetak ljudi da obilaze sela i staračka domaćinstva i vide šta nedostaje“, kaže naša sagovornica i navodi primer Gore Ljujić koja je godinama živela u nehumanim uslovima, sve dok priču nije pokrenulo „Polimlje“, tekstom koji je objavljen u novinama. Srećna je, kaže, što je i sama doprinela da se Gori Ljujić izgradi kuća i da ova žena konačno dobije dom dostojan čoveka.
„Žene po selima su degradirane. One su, ne građani drugog, već desetog reda. Ja ne mogu da razumem da ženama koje žive na selu, niko nikad ništa nije ponudio. Te žene nisu videle more, otišle na banju ili se na bilo koji način uključile u društvo. Zato se naježim kad se spomene rodna ravnopravnost,“ iznosi svoj stav naša sagovornica.
Da li se humanost i dostojanstvo uklapaju u priču radnika Tekstilnog kombinata, koji su nakon zatvaranja fabrike ostali bez posla, pitamo je.
„ Verujem da su mnogi slutili da im je sudbina neizvesna. Ja lično nisam, jer sam verovala da će četvrt veka u kolektivu poslodavcima biti dovoljna preporuka. Ušla sam u socijalni program, dobila oko 2,5 hiljade evra i nadala se da pare neću potrošiti do sledećeg posla. Nakon godine čekanja na tržištu rada, shvatila sam da od toga nema ništa. Tada počinje „tiha patnja“, povlačenje iz društva i da…gubljenje dostojanstva. Znam žene koje nakon zatvaranja kolektiva nisu uspele ponovo da nađu sebe. Mnoge nisu poklekle i izborile su. Najveći broj njih radi na njivi, od februara do kasne jeseni. Težak je to život, ali nisu imale veliki izbor. Jedan broj radi u privatnim konfekcijama, za minimalac. Ja to ne bih mogla. Ovde sam sam svoj gazda, sama planiram i organizujem svoje vreme“, otkrila nam je.
O tranziciji koja je ljude ostavila bez posla i prepustila same sebi, kaže:
„ Kategorija ljudi u koju i sama spadam, društvo apsolutno ne zanima. Mnogo me boli kad čujem da se poslodavcima daje 5000 evra da zaposli radnika. A šta smo mi dobili? Zašto nama nisu dali taj novac? Verujem da bi ga pametno uložili.“
Šta je zapravo uradila Svetlana bez podrške države, pa i novca?
„Kada sam došla u Divce, prirodu sagledala drugim očima i videla šta ona nudi, rekla sam sebi: Svetlana, evo tebi prilike da radiš sve ono što si oduvek želela a za to do sada nisi imala vremena. Za početak smo ja i suprug zasadili 5 hiljada struka maline. Nešto se i zaradilo 2015. godine, ali je to sada obezvređen posao i najverovatnije ćemo uništiti zasad.“
Malo u šali, malo u zbilji, upitasmo je da li je istina da svaka travka koja ponikne u Divcima “završi” u njenim flašama i teglicama?
“ Istina je, ali samo sa 5 hektara svog imanja,” kroz smeh nam odgovora i dodaje:
“Volim da spremam tradicionalna jela i probam nova, a najviše da ih sama osmišljavam. Pohovala sam cvet zove, pravila džemove i kolače sa crnim biberom. Ne bi verovali koliko je sve to ukusno. Ovde je moja kreativnost u kuhinji došla do punog izražaja jer sam u prirodi uspela da pronađem sve što mi treba. Poznajem biljke i umem da ih koristim. Berem i prerađujem sve što je lekovito. Žir sušim i od njega pravim brašno koje koristim za hleb, kolače i peciva. Pravim razne vrste likera, voćnih ali i od lekovitog bilja“, otkriva nam naša domaćica.
Dok iznosi i po stolu reda proizvode koje je sama napravila, uz osmeh kaže kako veruje da je u prošlom životu bila kuvarica, jer kako drugačije da objasni to „što joj sve ide od ruke“:
“Ovo je sok od aronije, zove, bunde, trnine, bagrema, a ovo od jorgovana…tu imam i med od matičnjaka, slatko od šumskh jagoda, riblizli, ogrozda, bobica zove, tikvice koje uz začine imaju ukus ananasa , feferone sa belim grožđem, džem od mušmula, šljive u kombinaciji sa ruzmarinom, zatim maline, ljubičice…”; nabraja naša domaćica i otkriva da se od ovog posla može zaraditi solidna plata. Višak voli da poklanja, rodbini, prijateljima i svima koji otvore vrata njenog doma.
“Čulo se tako za đakonije koje spremam pa su krenule narudžbine. Neko hoće slatko, a neko džemove ili sokove. Naruče domaćice i kompletnu zimnicu, a često traže samo ajvar ili papriku, otkrila nam je naša sagovornica, čiji bi se proizvodi uskoro mogli naći i na rafovima Es – komerc- a.
“Već sam razgovarala sa predstavnicima preduzeća. Bili su radoznali da saznaju kako i šta spremam i uvere se u kvalitet proizvoda. Dopalo im se to što radim i vrlo je moguće da ćemo se dogovoriti o budućoj saradnji”, otkrila nam je.
Kaže da u ovom poslu nije usamljena i da bi ženama koje vole da spremaju jela trebalo omogućiti da svoje umeće u kuhinji predstave i drugima.
„ Ne vidim razlog da i mi u Prijepolju nemamo Sajam zdrave hrane, kad već toliko pričamo o specijalitetima našeg kraja.Verujem da bi Turistička organizacija mogla organizovati manifestaciju koju imaju drugi gradovi, čime bi ujedno predstavila i turistički potencijal ovog kraja“, predlaže Svetlana koja je sigurna da bi to bila jedna od posećenijih manifestacija, naročito tokom letnjih meseci, kada Prijepolje beleži i najveću posetu.
Svetlana Divac je za kratko vreme uspela da nas uveri da život na selu zaista ima prednosti. Ovde, u Divcima je, kaže, svaki dan neponovljiv. Vreme se ne meri satima niti minutima i protiče baš onako kako treba…opušteno i bez ograničenja. A život? On je, reče nam, mnogo lepši i sadržajniji od onog koji je provodila dok je bila zaposlena.
“Imamo čist vazduh, soptničku vodu, šumu, voćnjake, livade, desetak ovaca za “šišanje” trave…mir, tišinu. Šta bi još čovek poželeo?” reče nam Svetlana Divac.
A da li bi, upitasmo je, poželela da se vrati u ono vreme, kada je radila u preduzeću koje je umelo da ceni i nagrađuje svoje radnike ?
„ Bilo je to srećno vreme, ali smatram da, kad se nešto završi, nema nastavka. Da nas danas neko pozove i ponudi uslove kakve smo imali, ne bi to bilo isto jer smo se mi promenili i otuđili. Nosimo isti teret koji nam je nametnula tranzicija, a neodgovornost društva prema ljudima koje je zadesila ista sudbina, dodatno ga je povećala“, kaže naša sagovornica.
Ona je svoj, kaže, uspela da zbaci, zahvaljujući životu kojim živi i u kojem istinsku uživa!
„Do penzije me deli još osam godina i srećna sam što, čekajući, uživam u savršenstvu prirode i …kuhinji. Da mi je neko, dok sam radila u „᾿Ljubiši“, rekao da ću jednog dana živeti na selu i da ću se radovati kad uberem korpu voća samo zato što znam da sam ja to proizvela, ne bih verovala. Još kad sve to preradim i spakujem… ma ᾿ajte…presrećna sam!
Sreću, energiju koja zrači iz svakog njenog pokreta, osmeha, reči koje poput žubora odzvanjaju u tižini sela, prenela je i na nas. „Život je lep, samo ga treba posmatrati iz pravog ugla“, reče nam na rastanku Svetlana.
Da li se taj „ugao“ krije u okruženju i lepoti predela, ili mudrosti kao konačnom zbiru doživljenih iskustava?
J.Beganović
