“Dok sam živa neću zaboraviti agoniju kroz koju smo ja i suprug prošli kada smo ostali bez posla. Ne znam na čija vrata nismo zakucali, ali niko nije hteo ni da nas sasluša, zbog godina starosti…Zajedno smo imali ceo jedan vek a kod kuće petoro dece koju je trebalo školovati i hraniti”, priča nam Samka Pljasković,, nekadašnja radnica Irisa.
Priča pedesetsedmogodišnje Samke Pljasković mogla bi biti nauk mnogima i posmatrati se iz razlitih aspekata društva: ekonomskog, socijalnog, pa i etičkog. Ona svakako nije usamljena i nju bi, u nešto različitim varijacijama, moglo da ispriča hiljade žena. Onih koje su radile u nekada najvećim prijepoljskim kolektivima, ostale bez posla i, kako kaže Samka, prošle kroz najveću “agoniju života”. Kako su opstale u društvenom sistemu koji je vrlo malo učinio da im pomogne da bi sebi i svojoj porodici obezbedile minimalnu egzistenciju?
“ Na zavodu sam bila godinu dana i tu “zaradila” još jednu godinu staža. Svi smo manje – više bili u istoj situaciji, ali smo najgore prošli mi sa “neodgovarajućim” godinama staža i starosti. Bili smo “ni tamo, ni ovamo”, mladi za penziju a prestari za nove početke. Niko nije znao šta bi sa nama, pa su digli ruke a mi ostali sami i prepušteni svojim sudbinama”, priča nam Samka o vremenu kada je hiljade ljudi iz Prijepolja ostalo bez posla.
U jednom takvom sistemu, Samka i njen suprug Murfet, uspeli su da izgrade jedan novi, koji je funkcionisao po principu zadruge. Svako je, na svoj način, doprineo opstanku porodice, što je uprkos teškim vremenima, dalo odlične rezultate. Od petoro dece, tri su ćerke stekle fakultetske diplome, četvrta još studira, a sin je gimnazijalac koji se sprema da krene sestrinim stopama.
“Jedna je učiteljica, druga radi na državnom univerzitetu u Novom Pazaru, a treća ja završivila Filološki fakultet, udala se i život nastavila u Nemačkoj. Četvrta je uspešan strudent engleskog jezika i književnosti, a sin srednjškolac koji već kuje planove za fakultet, kaže sa ponosom Samka.
Slušati priče ljudi koji su, bez svoje volje, preko noći postali žrtve tranzicije a ne saosećati se sa bolom koji se krije iza svake izgovorene reči, je prosto nemoguće. Iako vedrog duha i srećna, koliko to samo može biti osoba koja se poput feniksa izdigla iz pepela, Samka Pljasković kaže da ne voli da priča o tim vremenima. Bilo, ne ponovilo se…Pa ipak…
“ Kada su za vreme bombardovanja porodice odlazile iz Prijepolja, ostala sam da bih sačuvala radno mesto, ne sluteći da će doći vreme kada će Iris napustiti mene”, počinje priču Samka. U kolektivu je radila pune 24 godine – osam kao šivač a kasnije kontrolor gotovih proizvoda. U međuvremenu, bez posla ostaje i suprug Murfet, koji je bio zaposlen u Auto – kući.
“Sve što smo u tom trenutku imali je krov nad glavom…a pod krovom petoro dece koju je trebalo školovati i hraniti ”, kaže Samka.
“ Imala sam 45 a on 54godine i za poslodavce smo bili “otpisani”. Ne znam na čija vrata nismo zakucali, ali nas niko nije hteo ni saslušati. Verujem da tu agoniju nećemo zaboraviti dok smo živi. Osim dodatka na četvoro dece, jer na peto nismo imali zakonsko pravo, drugih primanja nije bilo. Naš prosek plata godinama je bio “nula” i ne znam kako se tada niko nije zapitao: Kako i od čega živi ova porodica?”
Posao, kaže, nije birala, a čišćenje stanova, čuvanje i nega starih ljudi, bili su jedini izbor koji je imala.
“ Kad sam zaradila prvih hiljadu dinara, kao da su sve nevolje nestale. Pazila sam jednu nanu blizu dve godine. U Osoju smo brali malinjak i zaradu delili na pola sa vlasnikom. Radila su i deca, pa čak je i dvogodišnji sin učestvovao, prinoseći gajbice. Kad se umori, uspavljivala bih ga u pomoćnoj zgradi na imanju. Tih dana dobila sam poziv da čistim kancelarije u Metals banci. Pristala sam ali je tempo bio ubitačan…od 8 do 11 kod nane, pa onda autobusom u Osoje… iz Osoja u banku, a iz banke opet od 19 do 22 kod nane”.
U “”trci” za preživljavanjem zaradila je i upalu pluća, kasnije čir, visok pritisak… Da nevolja bude veća, suprug Murfet je pri padu sa skele slomio nogu zbog čega je Samka jedno vreme bila prinuđena da sama ponese teret obaveza.
“ Deca su brinula o njemu dok sam radila. Rano su navikli da se sami o sebi brinu jer su ostajali sami i vodili računa jedni od drugima. Kad su ćerke dovoljno odrasle, pomagale su mi u poslu ili menjale ako bih zbog zdravstvenih tegoba bila sprečena. Suprug je u međuvremenu regulisao invalidsku penziju, ali su potrebe dece bile sve veće. Radili smo puno, ali se zato nismo patili. Uspeli smo čak da svake godine, sebi i deci priuštimo odmor i letovanje na moru”, rekla nam je Samka, koja veruje da deli sudbinu najmenje 70 posto žena koje su nakon gašenja brojnih društvenih preduzeća ostale na ulici i bez primanja. Ona je, veruje, od ostalih imala više sreće jer je uvek mogla računati na bezgraničnu podršku supruga i dece, ali i ljudi kod kojih je radila i bila prihvaćena kao član porodice. Oni su joj, tvrdi, pomogli da stane na noge i pružili pomoć kad joj je bila najpotrebnija.
“ Zato sam im neizmerno zahvalna. Kod bračnog para koji su ujedno bili i moji prvi poslodavci, bila sam osigurana i imala obezbeđen prevoz, a njihova preporuka otvorila mi je vrata drugih domova”, kaže naša sagovornica.
A danas? Samka kaže da “ ni upola ne radi koliko je radila”, a da ima još dve ruke,veli, posla bi imala.
Kada se priseća “onih teških” i ne tako davnih dana, veruje da je sve moglo biti drugačije, uz malo više volje države:
“ I danas verujem da bi se za ljude koji su ostali bez posla moglo naći rešenje. Da se otvori poljoprivredno dobro, mnogi bi jedva dočekali da rade. Naš narod je vredan i ne bira posao. Kad može da zadovolji standarde zapada, zašto ne bi mogao Srbije, pita se Samka Pljasković.
Njoj bi od države , nada se, mogla stići pomoć, čime bi se, bar delimično ispravila greška – ona u kojoj su kao roditelji ostali uskraćeni prava na dečiji dodatak za peto dete.
Na naše pitanje: Koliko je zaista bilo teških trenutaka u njenoj životnoj borbi kaže:
“ Kad sam shvatila koliko malo vremena provodim sa decom…Kad mi je sin rekao da nema šta da obuče jer je prerastao garderobu…Tek tada sam videla koliko je porastao dok sam radila i bila odsutna. Tog leta skoro da ga nisam ni vidjala.”
Recept za opstanak, preživljavanje, pa i uspeh jedne porodice koju je pogodilo vreme tranzicije, zapravo je vrlo jednostavan, smatra Samka:
“ Držali smo se zajedno i pomagali se uzajamno. Suprug je radio kao građevinac i bio moj najveći oslonac, a deca vrlo rano shvatila da bez rada nema uspeha. Nisu imali preterane zahteve i cenili su naše napore da im omogućimo uslove za život školovanje.
Za Samku Pljasković život je jedno veliko iskušenje, borba koja i dalje traje.
“ Najlepše godine su prošle u borbi za egzistenciju ali su mi ipak donele ono o čemu sam uvek sanjala: zdravu i srećnu porodicu, decu kojom se ja i suprug ponosimo i koja su kroz svoje lične uspehe nagradila naš napor da im omogućimo normalan život i odrastanje”, kaže naša sagovornica.
Ta borba sa životom još uvek traje, jer još dvoje dece treba izvesti na put i izškolovati.
“Danas je ta borba neuporedivo lakša. Prošla je i bojazan koja me je pratila godinama – da će nam se nešto desiti pre nego decu izvesemo na put i damo im koru hleba”.
Do penzije Samku ne deli još puno godina a do tada će sa svojim suprugom i njihovih četvoro ruku, uspeti da zaradi za pristojan život. Tako je naučila.
J.B.
