Шаљем апел власти и држави,да велике неправде исправи. Да не пусте села да се гасе,него да их од пропасти спасе. Да промене своју политику и селима врате стару слику…“
Када је Пријепоље први пут 1949.године проглашено градом у њему је живело нештовише од 2500 људи. Сви остали живели су на селу.Тако је било све док нису почела да ничу прва предузећа која су покренула озбиљан процес запошљавања. Након 60 и кусур година, тадашњи „широки народни слојеви наше сељачке земље“ како је говорио Г. Терић, више нису ни непросвећени, ни политички неписмени. Далеко од тога. Пријепоље је и даље град, скоро сви који га нису напустили, живе и даље или у њему или „ту“ негде, а они који су се тада озбиљно запослили, или су помрли или су се пензионисали. Предузећа су се трансформисала. Остао је проблем празних села и велике незапослености.
Последњих пет месеци у серијалу под називом “Повратак у будућност“ „Полимље“ се бавило овом темом и кроз 19 репортажа „говорило“ о генези овог проблема на нашим просторима. Највише кроз примере оних одважних који су баш у селу нашли решење, будућност за себе и опстанак своје породице. Значи ли то да је управо село онај ресурс у који би требало улагати? Може ли оно бити наш ЕХIT? Питали смо наше читаоце.
Емира Kозица, трговац
Моја фамилија је некада давно напустила село и некако га се одрекла. Силом прилика, доста тога је распродато. То је била велика грешка и то сам тако јасно схватила док сам читала текстове из вашег пројекта. Грешка, јер земља увијек врати све што је у њу уложено. А домаћинства која сте ви посећивали и тако нам верно пренијели ту слику сеоског живота, уложила су много труда, рада и зноја. И исплатило им се. Неки су се модернизовали и веома су успјешни. Јасно је такође, из њихових прича, да је сада држава на потезу и сви у локалној самоуправи, који би требало да им на разне начине помогну Kолико видим то се и ради у Пријепољу али треба времена и стрпљења. Није лако ни једнима ни другима али ка томе се мора стремити, они да издрже а држава да цијелу ствар мало погура.
Сви они се жале на инфраструктуру па је јасно да је она важан фактор да они остану своји на своме, да постану газде и домаћини а да се нова домаћинства врате под окриље породичне земље. У многим селима недостају и школе, доктори… а посебна је прича подршка државе и локалних самоуправа у разним олакшицама, подстицајним средствима, набавци механизацији, и стварању амбијента за њихов рад на имањима уз минималне ризике од природних ћуди. Биће више срећне дјеце која одрастају у свом окружењу, која се науче раду и реду, која нису жељна родитеља који раде по цио дан па их и не виђају. Да не набрајам, овај је пројекат Полимља био одличан и желим вам да и даље настављате да едукујете овај народ и помажете младима да преломе и да умјесто чекања на бироу засучу рукаве и буду своје газде. Такви овој држави требају.
Ранка Вилић, учитељица у пензији
Пратила сам ваше текстове у Полимљу из Пројекта “Повратак у будућност” и са задовољством сам их читала.
Представили сте нам заиста одважне, вриједне, образоване младе људе који су, уз све проблеме на које наилазе, одлучили да се врате селу и пољопривреди . Они могу да служе као примјер другима да крену истим путем јер је то пут који се исплати. Мало је тежи али је прави. Схватили су да више не важи она стара“Учи да не би радио! „, већ супротно“ Учи да би боље радио! „Сада је ред на Државу и Општину! Из ваших текстова намећу се и закључци које би ваљало испунити како би се ти људи на селу и задржали.
Шта је потребно? Школе. Дивно је што се отварају нове-старе школе, а док тога још не буде, а нема разлога да не буде, онда би се могли организовати ђачки кимбији, како би се олакшало ђацима. Не кошта много, а исплатиће се! Најбоља инвестиција је унвестиција у образовање! Потребни су путеви, амбуланте, објекти за културу… у наравно осигуран пласман робе. Вама новинарима предлажем да ове текстове понављате, како би мотивисали оне који се још двоуме да се окрену селу и пољопривреди. Желим вам још сличних пројеката, и сигурна сам да ћете их професионално, као и овај, и успјешно реализивати!
Милан Гачевић, члан ОВ општине Пријепоље
„Ја сам свакако хтео да похвалим „Полимље“ због пројекта „Повратак у будућност“. Не само због начина писања јер се подразумева да ове приче буду занимљиве за читаоце и да су новинари мајстори свог заната, већ због саме теме и приступа. Мислим да је „Полимље“ препознало наш велики проблем, то пражњење села због вишедеценијске накарадне политике која је узрок напуштања вековних огњишта. Мало сам разочаран што се пројекат завршава, волео бих да се настави, јер сам, заиста, увек прво читао те приче па остале садржаје. А они су били итекако информативни и корисни. Kроз животне приче домаћинстава, без досадне статистике, стављени су пред структуре власти аргументи за наше деловање а пред читаоце нада да село нуди многа животна решења.
То што се медијски популарише повратак селу и традиционалним занимањима становништва уз коришћење савремених агротехничких мера и механизације је заиста одличан покушај да схватимо да је то наша реалност. То је реалност коју би требало да живе сви који имају могућност и којима је остало парче земље које могу да обрађују. Репортаже су биле врло разноврсне тако да је свако ко их је пратио могао да сагледа ширу друштвену слику: од тога како је дошло до напуштања села, како је текла транзиција и сналажење армије незапослених и како су неки поново на властитим имањима нашли начин да себи осигурају какву такву егзистенцију. Они су уједно помогли држави јер нису чекали у реду за социјалну помоћ, посао и друге принадлежности државе.
Јасно је такође, да је онај ко је имао новца направио посао на селу, што је више уложио да му се више вратило, пример малинара. Исто је и са онима који никада нису напустили село. Видело се из репортажа да су такви увек нашли начин да се изборе са природом, одрже имања и сачувају здраве породице али се показало да су и повратници, они који су остали без посла и оживели запшуштена имања имали користи. Значи, село је наша реалност а враћање на село значи враћање на место где треба да се зачне нова будућност и домаћинстава па и саме државе. Земља увек врати уложено.
Веселин Љујић,
Као особа рођена и одрасла на селу пратио сам пројекат листа Полимље “Повратак у будућност“. Похваљујем серијал објављен у Листу и очекујем да ће и друга гласила и органи посветити више пажње о проблемима и животу на селу. И ако је доста касно, сматрам да ваш пројекат буди наду да села нису у потпуности заборављена и да ће помоћи да и надлежни органи и институције коначно почну више размишљати о селу. Посебно је ово актуелно у нашој средини због изузетно великог броја незапослених који се налазе на евиденцији Службе за запошљавање…а село нуди решења.
У својој дугој историји села смењивали су се периоди успона и падова. Економска база и ослoнац државе увек су били у селу али се држава није трудила да му помогне да сачува те његове вредности… Већина села сада је у наглом опадању а многа се налазе у фази гашења јер су остала без становника. Слична је ситуација и на овим просторима, док је за нека планинска села ситуација постала алармантна, јер се налазе пред гашењем. Можда је ово задњи час да се села покушају спасити од пропадања и потпуног гашења.. Ово је посебно актуелно из разлога што ће многа села нестати са географских мапа. Остаће само празне куће и гробља да једно време говоре да су овде некада живели и радили “неки“ људи. Дивно је што су нека села оживела и што Полимље популарише њихов повратак и говори о овим светлим примерима, али, на жалостт, појединци не могу много да ураде на очувању и опстанку села. Главни задатак и посао је на државним органима и институцијама. Деца у селу се ретко рађају. Школе и продавнице у селима се све више затварају. Колико је село “остарело“ довољно говори податак да у селу Бискупићи тренутно живи само 7 становника од којих је само једна особа млађа од 70 година. Слична је ситуација и у неким другим селима. Ја сам написао и песму под називом Завичајна туга у којој између осталог кажем:
„Шаљем апел власти и држави.
Да велике неправде исправи.
Да не пусте села да се гасе.
Него да их од пропасти спасе.
Да промене своју политику
И селима врате стару слику…“
M.Цмиљановић
