Бојан Пушоњић се «опробао» на разним пословима у Београду и Пријепољу, а онда спаковао кофере и вратио се у родно село.Данас гаји 10 крава и производи три и по тоне сира.
Пријепоље је једна од бројних општина у Србији која је у процесу транзиције остала без индустрије а хиљаде радника нашло се на улици. Више него скромне отпремнине брзо су потрошене а онда је уследила борба за голо преживљавање. Они који су испуњавали минималне услове некако су се докопали бедних пензија, многи су се дали у надницу а неки су завршили пред вратима Центра за социјални рад па чак и на казанима народне кухиње.
Они који су по кратком поступку распродали све оно што је стварано деценијама мислили су да ће на тај начин силом прилика приморати људе да се врате на огњишта и тако врате живот у опустелим селима. Није им, изгледа, падало на памет да не потичу сви са села, а и они који су рођени на селу практично немају где да се врате. За реализацију такве идеје потребно је много више од празних политичких прича о великим шансама које село нуди. Упркос свему са села се више одлази него што се враћа. Један пример повратка бележимо у пријепољском селу Расно.
Бојан Пушоњић је, попут многих сеоских младића својевремено кренуо у град у потрази за бољим животом. Опробао се на многим пословима у Београду, служио у многим кафићима у Пријепољу. А онда је преломио – спаковао је кофере и вратио се у родно село да започне нови живот.
«Радио сам многе послове, од јутра до сутра. Газда вам стално виси» над главом а кад примите ону «цркавицу» на крају месеца схватите да сте кренули погрешним путем и да од свог даноноћног рада не можете да обезбедите ни основне услове за живот. А онда сам преломио и рекао себи да нећу више да ми газда»виси» над главом за никакве паре, хоћу да будем свој човек. Вратио сам се и одлучио да се посветим пољопривреди» прича о својим првим корацима у покушају да себе пронађе у градском животу.
Данас је пољопривредно газдинство Бојана Пушоњића једна озбиљна економија која даје вредне резултате и од које више него пристојно живи седмочлана породица. У савременим шталама је десет крава и шест јуница а у обору је и седам свиња, што за кућне потребе што за продају. Наравно, главни производ је пуномасни сир који је својим квалитетом освојио тржиште и никада нема проблема са његовом продајом. Годишња производња премашује три и по тоне а све углавном иде за познате купце у Пријепољу. Мање количине се суботом изнесу на пријепољску пијацу.
Бојан је иначе једина мушка глава у кући и њему припадају они најтежи послови. Ту су још бака, мајка, супруга и три кћеркице, ученице основне школе које сваки дан од куће до школе у граду у одласку и повратку препешаче по шест километара и добре су ученице. Бака и мајка сваки дан помузу од 150 до 180 литара млека и произведу тридесетак килограма сира. Иначе газдинство располаже са свим савременим пољопривредним машинама неопходним у сточарству.
Оно о чему Бојан посебно води рачуна јесте расни састав и савремени стандарди у исхрани сточног фонда. Без тога, каже, нема очекиваних резултата.
«Пре неколико година преко пријатеља из Гуче набавио сам четири краве сименталске расе и за њих платио 8000 евра. Наравно нисам се покајао јер је једна крава дневно давала и по 40 литара млека.Тада сам и схватио суштину посла којим се бавим. Без елитног семенског материјала и силажне исхране нема високе производње,» каже Бојан који је, управо због силаже засејао неке парцеле кукурузом а род је ове године био изванредан. За своју силажу произвео је 10 тона кукуруза у клипу.Али, то није довољно. Недостајуће количине кукуруза као и концентрата купује у пријепољској трговини.
Породица Пушоњић располаже са веома малим поседом, тек са два хектара, али како је и Расно поприлично «празно» у понуди су велике површине ливада и пашњака које нико не користи па су од својих комшија који живе негде у граду изнајмили двадесетак хектара што у овом тренутку задовољава њихове потребе.
Али, Бојанове амбиције много су веће од одржавања постојећег. Намера му је, каже, да сточни фонд увећа на 50 крава и да запосли одређени број радника. То му се у овом тренутку чини прилично ризично, али уколико би држава озбиљније подржала овакве пројекте ризик би се свакако исплатио. Захваљујући држави до сада је добио једну јуницу а то је каже, мали подстрек ако нам је пољопривреда стратешка развојна грана. Можда би, уз већу подршку државе и други кренули мојим путем. Јер, ако се ослонимо само на малинарство, које је последњих година у експанзији, нећемо далеко догурати.
Бојан, иначе себе не види у малинарству. Засадио је 500 садница, тек за кућне потребе. Иначе, како у шали каже, подржава малинаре, ако ни због чега, оно због чињенице да добро заради продајући им стајско ђубриво. Јер, малинарство је сада у моди а свака мода може бити пролазна. Месо, млеко и млечни производи су свакодневно на нашим трпезама и због тога сам сигуран да је ово што радим добро и да је овај пут који сам изабрао, прави пут. За мене, моју породицу и заједницу у целини, оптимистички закључује Бојан који много ради али себи зна да да и одушка. Он је стаствени ловац и сваки викенд користи да се «одметне» у природу. То му је, каже, најбољи одмор. Лови искључиво дивље свиње. А колико је и томе посвећен сведочи и чињеница да у свом обору има две дивље свиње. Служе му, каже, за обуку керова. Кад крену у лов да »знају шта им је задатак».
Бојан је млад пољопривредник, има 36 година и јасно зацртане циљеве
Да ли ће их и остварити не зависи искључиво од њега. Битан је и свеукупни амбијент који је потребно створити уколико желимо да оживимо село и развијамо пољопривреду. А тада, ваљда ће бити више оваквих примера.
С.Марушић