Замисао аутора стратегије одрживог развоја општине Пријепоље, да бољу будућност градимо кроз развој пољопривреде и туризма, показала се, ако изузмемо малинарство, као велики промашај. Село Камена Гора један је од примера наших илузија.
Када је својевремено доношена стратегија одрживог развоја општине Пријепоље, процењено је да ова средина свој пут у бољу будућност може прокрчити пре свега кроз развој пољопривреде и туризма са акцентом на сеоски туризам. Рачунало се на огромна пространства са обиљем сточне хране, природне лепоте, здраву храну, чист ваздух…
Рачунало се да су пољопривреда и сеоски туризам идеална комбинација која ће вратити људе у скоро опустела села а за њима ће и туристи.
Тим пре што је то, сматрали су «стратези», једина алтернатива за хиљаде људи који су остали без посла након што су уништени индустријски капацитети. Скептици су у старту посумњали у одрживост оваквих стратешких опредељења и, по свему што се протеклих година догађало у пракси, изгледа да су били у праву.У села, посебно она удаљена од града живот се не враћа, а да није било малине, која тада није ни третирана као развојна шанса, ситуација би била још суморнија.
Село Камена Гора «убележено» је као пример простора на коме би се могле реализовати ове идеје. Огромно пространство, богом дано за развој сточарства, природне лепоте које ће привући туристе, релативно пристојна саобраћајна веза са градом. Али, све је то лепа, готово бајковита прича, која губи сваки смисао у судару са суровом реалношћу.
Реалност је да се догађа супротан процес од оног који се очекивао. А заправо су га очекивали само нереални оптимисти.Уместо повратка и даље имамо стални одлив становништва, уместо младих брачних парова спремних да кућу куће у свом родном селу све је више оних који одлазе без намере да се врате, старосна структура становништва готово је депримирајућа. Штале и торови готово су празни а на огромним пашњацима тек понеко грло крупне или ситне стоке. Школа је одавно затворена јер нема ђака а нема ни наговештаја да ће у догледно време бити отворена. Тренутно не ради ни сеоска продавница па се домаћинства основним животним намирницама врло често снабдевају захваљујући доброј вољи локалног поштара.
Враћамо «филм» на почетак осамдесетих година прошлог века. За разлику од данашњих, тадашњи «комунистички» стратези сматрали су да се на потпуно другачији начин народ може задржати на селу, отварањем индустријских погона у сеоским срединама.Једно од села у којем су»забрујале сингерице» била је и Камена Гора. Тадашњи привредни гигант, Текстилни комбинат «Љубиша Миодраговић» отворио је погон конфекције и запослио стотинак младих људи.
Био је то, мислило се, историјски догађај који је означио почетак спасавања овог села, догађај који ће младе задржати и Каменој Гори, спасити од судбине бројних села у Србији која су остала потпуно празна или са тек понеким старачким домаћинством. Али, терет транзиције није преживео ни Текстилни комбинат па самим тим ни «Каменогорка». Погон је затворен а млади кренули својим путевима. А сваки од тих путева водио је према Пријепољу или неким другим градовима. Камена Гора почела је нагло да се празни и тај процес нико није могао да заустави.
Данас Камена Гора има стотинак домаћинстава у којима углавном живе старци и старице немоћни за било какав озбиљнији рад.
Ипак, наилазимо на један пример који буди какав-такав оптимизам када је у питању будућност овог села. У дому Мила и Виде Глушчевић затичемо три генерације. Поред њих ту су син Веселин и снајка Јелица са двоје деце која још увек нису стасала за школу. А да јесу вероватно их ту не би ни затекли. Јер, школа већ неко време не ради. Веселин и Јелица су једини млади брачни пар у Каменој Гори, али ће и они већ наредне јесени «пут под ноге».
Деца стасавају за предшколско образовање а место боравка биће Коловрат и кућа коју су саградили управо због будућности деце. Тако ће и ово домаћинство бити једно од бројних старачких домаћинстава у селу. Истина, бројније је за једног члана јер је ту и Милов брат Иван, наставник у пензији, који након «одласка» у мировину већи део године проводи у Каменој Гори. Доброг је здравља и од велике помоћи брату и снајки.
Живи мал, ни велики ни мали, двадесетак оваца, три краве и пар волова. По некадашњим мерилима имали би статус сиромашног домаћинства јер, каже Иван, да би био сматран газдом некада се морало имати најмање сто оваца. Данас ово што мој брат има је и превише за радне потенцијале са којима располажемо. Миле и Вида су стекли пољопривредне пензије, али обавезе су исте као и када су били у «цвету младости». За њихове могућности сточни фонд са којим располажу је повелико бреме. Млеко и млечни производи углавном се троше у породици а тек мали вишкови сира иду на тржиште. Понешто се заради продајом телади и јагњади. Ал, све је то мало за уложени труд. Но, не жале се на квалитет живота. Они, њихова деца и унуци , кажу, никада неће огладнети што је у овим смутним временима, ипак, нешто.
У засеоку Глушчевићи, који се налази на самој граници са Црном Гором је двадесетак кућа од којих је 12 под кључем. Њихови власници дођу током лета да проведу викенд. Тамо «упремасе» на црногорској страни је село Стрмећица. Слика слична овој нашој. Све су куће празне осим једне у којој и летује и зимује само један човек који води бригу о стаду од четрдесетак оваца.У селу Козица ситуација је боља.
Иван нас води до етно куће, која је такође у засеоку Глушчевићи и, такође, је празна. Својевремено је изграђена у оквиру подстицања развоја сеоског туризма. Али, прича Иван, и она је готово увек празна јер нема гостију. Они који ту долазе, углавном на кратко, могу се на прсте пребројати. Сеоски туризам као озбиљна развојна грана очигледно је тешко одржива, каже Иван и додаје да село у којем се затвара школа тешко може да рачуна на било какву перспективу.
Камена Гора само је један од примера наших илузија о повратку живота на селу. За тако нешто ипак је потребно много више пара, времена а и памети, наравно.
С.Марушић
