О предрасудама међу младима говоре три младе жене којима је посао“баратање речима“: Јана Дивац, новинар, Зелда Садовић, комуниколог и Дениса Бећирбашић, професорица књижевности и српског језика
Колико су млади изложени предрасудама и колико то утиче на њихове односе? Које су најчешће предрасуде? Да ли је Пријепоље отворена средина или затворена управо због предрасуда? Да ли се млади довољно друже без обзира на веру, нацију, политичка опредељења? Ко највише шири предрасуде? Како се борити са предрасудама? Да ли су млади толерантни? Да ли је присутан говор мржње, дискриминација међу младима? Моје саговорнице су три младе жене, факултетски образоване, којима је посао „баратање речима“, које су активне и у удружењима грађана, односно невладином сектору али и медијима: Јана Дивац, Зелда Садовић и Дениса Бећирбашић.
ЈАНА ДИВАЦ, дипломирани новинар, Пинк ТВ и Женска ТВ: Мислим да постоје предрасуде у свим сферама и слојевима друштва које утичу на односе међу људима. То не могу рећи за своје окружење и захвална сам на томе јер сматрам да могу да утичу на квалитет живота, осећања припадности, на самоувереност или несигурност , па тако и социјализацију и стварање друштвених односа. У Пријепољу, у ком сам рођена, живе позитивни људи који су вековима научени да живе у мултинационалној средини где се различитости поштују. Често, када сам имала прилику да се сретнем са негативним ставовима и предрасудама других људи, била сам захвална што сам имала прилику да будем рођена у таквом окружењу. И моја породица исто тако имала је велики утицај на формирање мојих здравих ставова и поштовања различитости. Ја сам отишла из Пријепоља пре десет година и чини ми се да се та слика мало променила за то време, а то могу да приметим са седница наше Скупштине општине, различитих коментара, ставова и текстова на друштвеним мрежама које се могу протумачити као ширење предрасуда. Ја се надам да тај период од десет година како не живим у Пријепољу није био довољан да се генерално промени та слика града који је толерантан и који је пример за већину градова у Србији. Породица је најјача основа за рано формирање предрасуда које се усађују дубоко и које је касније најтеже искоренити али исто тако могу да се формирају и касније,у процесу социјализације, посредством медија. Код младих, поред породице, највећи утицај има друштво, па је здрава средина одрастања велика предност у формирању ставова. Мислим да су подједнако заступљене све врсте предрасуда у зависности од средине. Предрасуде по питању сексуалног опредељења су можда до скоро биле најизраженије али се то мења. Медији могу свакако да утичу на формирање различитих предрасуда, то раде изопштавањем одређених догађаја, несавесним извештавањем. Медији би требало да имају одговорност да вести које шире буду неманипулативне, да у себи имају толерантни карактер као и да новинари који раде тај посао буду образовани, објективни и потковани информацијама. Предрасуде који медији шире могу бити верског,националног,политичког карактера али и сексуалног опредељења, полне различитости и слично. У медијима али можда и више на друштвеним мрежама, можемо да се сретнемо са говором мржње. У Србији генерално постоји проблем са несавесним извештавањем и недостатком регулаторног тела које би указао на тај проблем. Мислим да конкретно говор мржње није толико присутан кроз текстове колико се могу срести кроз коментаре на садржај. Све што је на интернету и коментари који одражавају личне ставове требало би да се пласирају одговорно јер морамо бити свесни последица. Пре свега, морамо бити свесни да те садржаје, односно коментаре читају и деца.
Индира Хаџагић
