Почетна ПРОЈЕКТИ POVRATAK U BUDUĆNOST POVRATAK U BUDUĆNOST: KOSATICA – ZABORAVLJEN (K) RAJ

POVRATAK U BUDUĆNOST: KOSATICA – ZABORAVLJEN (K) RAJ

33
0

Neko je zapisao: “Ko jednom dođe u Kosaticu poželi ponovo da se vrati i uživa u darovima prirode. Ovde nestaje svaki osećaj otuđenosti i samoće. Tuga se pretvara u radost, suze u smeh, nemir u spokoj…Slažu se sa ovim „ljudi sa Zlatara“, kako zovu Kosaćane ali uz osmeh, na čijim licima bore „klešu“ surove zime i prevrtljivo vreme, kažu da… „ i ljepota često ima ružnu stranu“.

Na prvom levom skretanju od manastira “Mileševe“ stotinak metara je makadam, a onda novi asfalt koji se tavršava kraj prvog mosta preko reke. Tu, na ovom mestu, počinju i „muke“ žitelja Kosatice.

Deo mosta se obrušio u reku, a grana postavljena na jednom krilu jedini je znak upozorenja da se preko mora voziti pažljivo. Ovuda, jedva da se može i putničkim autom, ali nam Vanja Pušica, predsednica mesne zajednice, reče da preko Kosaćanke svakodnevno „gaze“ traktori i „desetke“, često i noću „kad se ni prst pred okom ne vidi“. Meštani tvrde da se sanira samo od smrtnog do smrtnog slučaja. Takođe kažu da se „od žalosti do žalosti“ čisti i sneg sa puta.

„Preko mosta su prošle godine prošli i ljudi iz lokalne samouprave, gore na sajam stoke u Pravoševi. Upozorili nas da „nečija majka može zakukati“ i …otišli.“, pričaju nam Kosaćani. Kažu da su radnici iz Direkcije za puteve nasuli nekoliko kolica kamena, ali ih je plahovita Kosaćanka opet obrušila.

„Most smo izgradili svojim radom i sredstvima. Učestvovaćemo opet, ali kad se bude radilo kako treba. Nekoliko kolica kamena neće rešiti problem koji traje godinama. Da se ove godine malina klasirala ne bi zaradili ni dinara, a brali smo više od 10 hekara, kaže Elmedin Bakić koji je pre nekoliko godina napustio posao vozača, obnovio kuću i okrenuo se zasadima. Danas misli da to nije bio pametan potez i opet razmišlja o odlasku sa imanja u koje je uložio mnogo rada ali i sredstava. Za asfalt kroz Kosaticu prodao bi, kaže, terensko auto kojim nas vijugavim i džombastim putem vozi do Turske mahale i kroz selo, tako blizu a opet daleko od civilizacije.

KOSATICA – NAJVEĆE BRDSKO – PLANINSKO SELO U SRBIJI

Po površini od 3.919,4 hektra, Kosatica je najveće brdsko – planinsko selo u Srbiji. Mesnu zajednicu čine Gornja i Donja Kosatica, koju deli divlja i plahovita reka. Uvek ih je, rekoše nam u šali, bilo „i na jednoj i na drugoj strani“, pa nisu odgovarali ni jednoj vlasti. Zato su, vele, i njihovi problemi nagomilani. Ili će biti da je Kosatica zaboravljen kraj zbog malog biračkog tela koje živi na ovom ogromnom prostranstvu? Po poslednjem popisu stanovništva u selu je svega 149 domaćinstava i 320 punoletnih stanovnika, a toliko ih je bilo i pre par vekova kada je u turskim tapijama ostalo zabeleženo da „u selu živi 192 muška i 157 ženskih stanovnika koji poseduju 984 grla krupne i 2.640 grla sitne stoke“.

j.b. povratak u kosaticu 1

Na zapadnoj strani, ispod Konika dotiče se međusobno bezbroj kosa i kosica. A tu, pored starog Druma koji je nekad vodio preko Pravoševa, Biskupića, Međana, Aljinovića, Gornjih i Donjih Lopiža i Uvca za Sjenicu, niklo je naselje Turska Mahala. Legenda kaže da je razvijanjem ovog naselja po kosama i kosicama, selo dobilo ime Kosatica. Iz svake kose čuje se veseli žubor imenih i bezimenih izvora koji se slivaju kroz bašte, voćnjake, vrtove, njive i pašnjake…

Ovde, na 1000 metara nadmorske visine su nekad,tokom vrelih letnjih meseci, dolazili age i begovi i osveženje nalazili na Čitlučkoj česmi.

Sa imanja Safeta Bakića, pogledom upijamo pitome pašnjake, voćnjake u kojim su se grane pod teretom ploda povile do zemlje, kuće sa one strane reke „okačene“ po brdima Gornje Kosatice.  

„ Tamo je Vranjska ploča, pa Vranjak a ovo iza Biokovo brdo. Zlatar se, evo, može, „rukom dohvatiti“. Selo se proteže sve do Bistrice, objašnjava nam Safet Bakić, građevinac u penziji koji, kaže, nikad nije napusti selo, pa ipak razume one koji su otišli, jer bez puta, tvrdi, nema života u Kosatici.

Do sedamdesetih i osamdeserih godina prošlog veka, selo je odolevalo migracijama , „držalo se na okupu“ i mahom živelo od stočarstva. A onda je nastupilo vreme industrijalizacije…

„Dole, u varoši, otvoriše se fabrike i „ko’ magnet povukoše i staro i mlado“. Ljudi počeše odlaziti i graditi kuće bliže Prijepolju… zaposliše se, a selo osta pusto. Nesta sjela i prela, mobi, dečjeg plača i smjeha. Sve utihnu…, sa setom se priseća Mirko Pušica, zemljoradnik.

Ostali su, kaže, stariji i hrabriji gorštaci, da se bore sa ćudima divljine i prkose senkama planine.

MALINE ISPOD ZLATARA

Kad su zakatančene fabričke kapije Kosaćani su se, u početku povremeno i uglavnom tokom vikenda ili za vreme praznika, počeli vraćati u „opustjelo selo“. Popravljene ograde, novi crepovi ili tek zaorana brazda, postali su prvi „vesnici“ povratka na zapuštena imanja.Zahvaljujući ekspanziji maline, Kosatica je poslednjih godina doživela preporod. Stare kuće su obnovljene ili su kraj njih nikle nove, moderne sa lepo uređenim i ograđenim baštama.

Nagoveštaj novog vremena u kojem je seljak shvatio „da je fabrika ovdje, na selu, a ne tamo gde je nekad bila“?

„ Svako domaćinstvo ima svoje zasade, a mnogi su ih proširili prošle godine. Ove sezone malinu smo brali na desetak hektara zemlje, pohvališe nam se meštani Kosatice.

Nema, kažu, kuće u Kosatici koja ne drži po nekoliko govedi. Sir i kajmak koji se skuplja ispod Zlatara, je među najtraženijim.

„Ljeti dodju nakupci i pokupe svaki gram, a zimi se snalazimo kako znamo i umemo. Da imamo put, moglo bi se ovde i od turizma živeti. Ima ljeti turista koji dolaze u obilazak manastira pa se zapute, gore ka crkvi. Kupuju sir, med, kajmak, rakiju, kaže Safet Bakić, građevinac u penziji i jedan od malog broja ljudi koji su ostali verni Kosatici.

j.b. povratak u kosaticu j

„ Nikad nisam poželeo da odem iako je bilo više loših nego dobrih dana. Da su bolji uslovi sin bi mi ostao na imanju. Dodje i pomogne, a da je puta, sigurno bi se vratio. Nekoliko domaćinstava imaju terenska vozila, a šta će oni koji nemaju? Zimi smo potpuno odsečeni od sveta, tvrdi Bakić.

Projekat za pet i po kilometara asfalta je, tvrde, davno urađen. Koštao je 4 miliona dinara a toliko bi, veruju, koštao i asfalt za nekoliko kilometara. Početkom juna ove godine meštani Kosatice su nakon više decenija čekanja dobili, veruju ne i prvih, 650 metara asfalta. Uoči izbora na Vranjaku je nasut i deo puta.

„Malo su nam „zamazali“ oči. Tamo gde je najpotrebnije, ostali smo bez asfalta. A posle svakog nasipanja „o jadu se zabavimo“ jer danima moramo skupljati kamen i odvoziti traktorima. Tako je bilo i prošle godine kad su nam obećali 450 kubika nasipa a stiglo nekoliko kamiona kamena. Čak su i radnici odustali od ravnjanja, pa nije bilo druge nego da sami zasučemo rukave i uklonimo kamen sa puta. Da su nam svake godine asfaltirali po nekoliko metara problem bi odavno bio rešen“, veruje Bakić.

„Obećali su brda i doline, a to nam ne manjka. Da bi selo oživelo fale nam put i škola. Nadali smo se bar jednom kilometru asfalta ali su nam rekli da za više para nema. Asfalt nije spojen sa putem kraj „Mileševe“ a to je tokom zime i najkritičniji deo puta. Slali smo molbe, zahteve, pisali peticije, obraćali se bivšem predsedniku opštine, ali je sve bilo uzalud. Tokom proleća i jeseni kad krenu kiše i otapanje snega, potoci vode sa Zlatara i okolnih brda odnesu nasip i ostave haos iza sebe. Tada smo odsečeni od grada i molimo Boga za zdravlje jer se do bolnice može samo peške“, kaže Vanja Pužica predsednica mesne zajednice.

Lepa vest za Kosaćane stigla je uoči nove školske godine. Školski objekat koji je izgrađen osamdesetih i radio samo nekoliko godina, ponovo će biti otključan i primiti dva đaka. Naredne možda i desatak učenika.

„Nekad su, u staroj, radila četiri odeljenja… osamdesetak đaka iz Gornje i Donje Kosatice…E, da nam je dočekati da se vrate ta vremena, sa setom se priseća Mirko Pušica dok pogled upire u vrhove Zlatara.

Gore su moć i snaga…dole, vekovna patnja gorštaka. I nada…

J. Beganović

Podelite tekst:

ОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите Ваш коментар
Молимо унесите Ваше име