Како је, а све по слову закона, дошло до тога да прекршајне пријаве застаре а да кривичне буду одбачене?
Општа туча почела је када се један од учесника јавног скупа, касније окривљени, залетео и главом ударио у укључену камеру и гласно узвикнуо: “Што ме удари, човече“. „Као по команди“ дошло је до „вуцарања“, „цимања“, „батинања“ „нокаутирања“, на канцеларијским столовима и поду, ударања ногама, песницама…То се у опису догађаја наводи у кривичној пријави коју су оштећени поднели Основном јавном тужилаштву за насилничко понашање у саизвршилаштву. Још се додаје да је ова реченица била увод за инсценирану тучу, после које је кренуло унапред планирано пребијање. Све се догодило у просторијама општине где су се две супротстављене стране, поборници и противници изградње две високе бране на Лиму, сукобиле на јавној расправи организованој поводом њиховог утицаја на животну средину. Јавну расправу организовало је Министарство развоја и заштите животне средине 15. августа 2012. године.
За познаваоце локалних прилика ово није било неочекивано јер су се два „зараћена“ табора, и пре јавне расправе, спорадично, појединачно и у групама, сусретали, вређали и оптуживали једни друге, што се види из изјава са саслушања које су права рашомонијада јер су сви, и окривљени и сведоци, догађај видели из свог угла, свако окривљујући другу страну. Појединци из завађених табора ће наредне три године упослити пријепољску полицију, Прекршајни и Основни суд, Тужилаштво и бројне адвокате.
С обзиром да је дошло до „окршаја“ између две групе које су међусобно размениле не само грубе увреде већ и тешке телесне повреде и нарушили јавни ред и мир, није тешко претпоставити да су се у једном моменту, пред надлежним органима, окривљени нашли у улози оштећених и обратно. Пријаве ће „летети“ на све стране, у зависности од тога које је дело у немилом догађају препознала полиција а које адвокати.
Како је онда дошло до тога да нико не буде осуђен? Како се десило да кривичне пријаве од којих је једну Општинско тужилаштво поднело за тешке телесне повреде а другу оштећени као тужиоци за насилничко понашање у саизвршилаштву, буду одбачене? А све по слову закона.
ОД ВИШКА ГЛАВА НЕ БОЛИ
Полиција која је по позиву дошла на лице места да умири страсти, биће, како правила службе и налажу, најхитрија. Одмах ће, само три дана након туче и саслушања сведока и учесника, 18. августа, поднети Прекршајном суду захтев за покретање прекршајног поступка за угрожавање јавног реда и мира и спокојства грађана. По њему ће Прекршајни суд и поступити 21. септембра, доносећи одговарајуће решење. Међу окривљенима ће се наћи како заштитници реке Лим, Драгољуб Симовић и Есад Курбеговић, који је извукао најдебљи крај јер је након туче завршио у болници са поломљеним носом, јагодичном кости, повратном амнезијом и безброј крвних подлива и модрица по телу, тако и поборници изградње брана, Исмет Ћорић, Аднан Синанчевић, који је једно време био ангажован и као обезеђење у компанији РЕВ, инвеститору изградње брана, и пољопривредник, Сејфо Гојак, тадашњи одборник СО.
Полиција није игнорисала хематоме и ломове Курбеговића па је уједно поднела и кривичну пријаву против Аднана Синанчевића за њихово наношење. Општинско јавно тужилаштво такође реагује веома брзо и само у року од 7 дана, већ 22. августа, Основном суду подноси оптужни предлог против Синанчевића због тога што је тешко телесно повредио оштећеног .
Тужитељка Јасминка Бошковић предлаже између осталог, да се Синанчевић огласи кривим и казни по закону, уз обавезу плаћања трошкова кривичног поступка.
Следи још једна кривична пријава коју Тужилаштву против Синанчевића и још пет лица подноси адвокат Сретен Ђорђевић за њихово насилничко понашање. Према речима адвоката Ђорђевића, који је уједно био и сведок догађаја, од Тужилаштва је, не тако брзо, стигао одговор да је кривична пријава одбачена са образложењем да нема елемената за насилничко понашања. Зато је он 13. фебруара 2013. године пресавио табак и Основном суду у Пријепољу поднео Општужни предлог оштећених као тужилаца, Есада и Амела Курбеговића и Зорана Ружића. Они за насилничко понашање у саизвршилаштву терете Аднана Синанчевића, Исмета Ћорића и Сејфа Гојака са Ђушић Миланом, из Београда, иначе помоћником директора компаније РЕВ, Енесом Мелићем, и Едином Солаковићем из Бродарева.
БОСАНСКИ ЈЕЗИК „УКИСЕЛИО“ СЛУЧАЈ
И поред благовременог реаговања полиције, Прекршајног суда и Тужилаштва „предмет“ почиње да се „кисели“ управо на првом, прекршајном нивоу, јер се окривљени Аднан Синанчевић позива на босански језик. Он тражи да се у поступку обезбеди овлашћени судски тумач за босански језик и да му се сва „писмена“ доставе на овом језику.
Адвокат Сретен Ђорђевић, уједно и крунски сведок, одбио је да сведочи у прекршајном поступку. Он је рекао да ће суду званично доставити доказ у кривичном поступку који се води за овај догађај. Адвокат Ђорђевић је, такође, предложио да се, „поступак у овом предмету прекине до окончања кривичног поступка“.
Све време, између два суда, полиције и Тужилаштва се одвија веома жива комуникација па је Прекршајни суд од Основног суда 04. септембра 2013. године добио потврду да је заиста покренуто више кривичних поступака у вези предметног догађаја. Сходно томе, судија Рагиб Шаховић 07. 10. 2013. године прекида прекршајни поступак. У решењу се каже, између осталог, да ће се „прекршајни поступак наставити када престану сметње које су га изазвале“.
Главна сметње за вођење прекршајног поступка била је босански језик и немогућност суда да обезбеди судског тумача, због чега је пред пријепољским судовима „ферментирало“ доста поступака. Тако је средином августа наступила апсолутна застарелост и за вођење овог прекршајног поступка па га решењем од 23. септембра 2014. године, судија обуставља.
Није, међутим, наступила застарелост за кривични поступак јер се 19. 02. 2013. пред Основним судом, нашао Оптужни предлог оштећених као тужилаца за насилничко понашање у саизвршилаштву.
„NE BIS IN IDEM“
Предмет К – 106/2013 је био „на столу“ судије Милана Васиљевића, 01. јануара 2014. године, а 15. јануара 2015. године, судија је, после испитивања и прибављања правоснажног решења Прекршајног суда, одбацио оптужни предлог оштећених.
Он се у свом образложењу позвао на Устав Републике Србије којим је прописано да нико не може бити гоњен нити кажњен за кривично дело за које је правоснажном пресудом ослобођен или осуђен нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног. Сходно томе, забрањен је кривични прогон или суђење за друго дело уколико оно произилази из истих или чињеница које су бити исте.
„Њихова би осуда у овом поступку, каже се у образложењу судије, представљала повреду њихових основних људских права да им се два пута не суди за исте радње и исто дело.“
Увидом у списе ОЈТ и Прекршајног суда, Васиљевић је, такође, закључио да из њих не произилази довољно доказа да су окривљени саизвршиоци, учествовали у извршењу кривичног дела на начин на који су то оптужени те да нема довољно доказа да су учинили дело које је предмет оптужбе.
То да због застаревања у прекршајном поступку неће ни бити суђења пред Основним судом, да оштећени неће бити процесуирани, да ће окривљени остати некажњени за кривично дело насилничког понашања почињено на јавном скупу на очиглед више од 50 учесника и да неће добити чак ни сатисфакцију за претрпљене тешке телесне повреде, сломљен нос, јагодична кост, амнезију…веома је узнемирило оштећене тако да одмах изјављују жалбу на овакво решење судије.
У жалби Вишем суду у Ужицу, адвокат Ђорђевић наводи да је суд погрешно применио одредбу „ne bis in idem“ и пропис о забрани двоструког кажњавања. Двоструко гоњење, истиче, забрањено је за исто кривично дело.
У конкретном случају окривљенима у прекршајном поступку није суђено за исто дело већ само за исти догађај, што је сасвим различито. Оптужним предлогом, сматра даље Ђорђевић, окривљенима је стављен на терет квалификовани облик насилничког понашања са последицама настанка тешких телесних повреда Есада Курбеговића, за шта окривљеном није суђено.
Адвокат Ђорђевић у жалби констатује такође, да „прекршајни поступак суштински није ни вођен, због чега је наступила застарелост“ и да оштећени сматрају да је дошло до „намерног изазивања застарелости из разлога коруптивне природе и ради избегавања одговорности окривљених“. По његовом мишљењу «леђа» окривљених чувала је компанија РЕВ као инвеститор хидроцентрала на Лиму.
У жалби Вишем суду, адвокат предлаже да „у законитом поступку ослобођеном од сваке сумње у притисак политичара и коруптивног капитала, суд укине решење и предмет врати у кривични поступак ради процесуирања окривљених“.
Виши суд у Ужицу, међутим, једногласно доноси решење којим жалбу оштећених као тужилаца одбија као неосновану. У решењу се констатује да је суд правилно применио одређене чланове закона и да би „накнадним кривичним поступком дошло до понављана својства окривљеног у истој кажњивој ствари чиме би било повређено начело „ne bis in idem“.
Тиме је стављена велика тачка на овај судски процес. Због суђења и застаревања у прекршајном поступку, застарео је и оптужни предлог ОЈТ против Синанчевића, за наношење тешких телесних повреда, поднесен у августу 2012. године. Прашина је прекрила и ЦД са видео снимцима догађаја који је, по речима оштећених, требало да буде уврштен у доказни материјал на суђењу, до ког није дошло.Са исте оне камере с почетка приче.
Све би било другачије, тврди адвокат Ђорђевић, да полиција није направила неопростиву грешку подносећи и прекршајну пријаву: „Имали су медицинску документацију и сазнање да су испуњени сви елементи кривичног дела, тешке телесне повреде и основ за подношење само кривичне пријаве Тужилаштву. Нису могли да не знају да ће доћи до њиховог ослобађања од очитог кривичног дела“, каже Ђорђевић истичући да се тако шаље ружна порука насилницима да могу проћи некажњено и наставити са таквим понашањем.
Мемнуна Цмиљановић
Индира Хаџагић
АНТРФИЛЕ
„И ЈАРЕ И ПАРЕ“
Након обустављања прекршајног поступка окривљени су се благовремено обратили Прекршајном суду тражећи надокнаду трошкова проузорокованих суђењем. Појединачни трошкови који су настали ангажовањем адвоката износили су и до 90.000 динара за сачињавање поднесака, заступања на сваком одржаном и неодржаном рочишту. Ослобађени од сваке кривице они у овом поступку нису претрпели ни најмању штету.
