Vremeplov

SVETLOST ISTINE

To odrastanje u mešovitoj sredini uvek samo doživljavao kao bogatstvo koje mi daje i odredjenu prednost...jedino ovde osećam potpunu sreću i ispunjenost...volim to prožimanje dve različite kulture, dva jezika... Ista, slična...zar je to važno? Bitno je da se razumemo.

 «Život je kao reka koja neprestano teče, a mi smo tek sićušne kapi koje se, na ovaj ili onaj način gube... nestaju u tom ogromnom protoku vremena...a reka života, sa nama ili bez nas, ili bez nekih nama dragih ljudi, ipak nastavlja da teče. Verujem da  ovu prostu filozofiju života razumeju  svi koji su se suočili sa bolom.  Ja sam taj bol osetio vrlo rano i  sa njim nastavio da živim...

OD SITE I KESTENA...DO KIKIRIKIJA, ARTIČOKA, BAMIJA....

U posetu poljoprivrednom gazdinstvu Rahmana Jusovića iz Velike Župe krenuli smo s namerom da čujemo priču o proizvodnji site i sadnica kestena, a „zatekli“, prepelice, junice, koze, kalifornijske gliste...čuli priču o proizvodnji lubenica, dinja, artičoka, bamije, duvana, tikvica, maline, sadnica pitomog drenka, jerbasmi, buzdohanica, ječmenki, takiša, novoj italijanskoj sorti, tek zasadjenih 125 stabala jabuke čiji se prvi plodovi očekuju ove jeseni. Najveće iznenadjenje za nas je bio kikiriki.. I on je „rodio“ u pitomoj župskoj dolini!  

Ко одржава “крајпуташе” који су одавно постали препознатљиве тачке за “обавезно заустављање”

Не једном и сама бих се зачудила када би ми “тамо негде” приликом уобичајеног упознавања, нови познаници “позиционирали” град тако што би се сетили :”Ах, да, има тамо једна добра чесма где увек станемо кад идемо на море”. Чесма се зове Ђозгићева.

Наравно, о чесмама постоје бројне приче и песме јер и има нешто у чесмама што остаје у памћењу људи. На ту тему Меша Селимовић је написао једну од својих најлепших прича из чудесне збирке “Острво”. Зове се:”Како си”.

“...У бијелом, равно истесаном камену биле су крупним словима исписане само двије ријечи, уклесане изнад луле:КАКО СИ?

Озарило га је то добродушно питање. Као да је срео пријатеља или драгог доброг човјека који му поставља обично људско питање. Како си? Јеси ли уморан? Је ли ти тешко у животу? Предахни, одмори се, освјежи се овом водом, за тебе сам је ухватио, биће ти лакше. Мисли на мене, као што ја мислим на тебе...”.

Vi, svakako, znate da je zdravlje najpreče. Za zdravlje nema toga što ne bismo učinili jedni drugima (ili jedni za druge). Sve dolazi u obzir. Melemi, bajanja, vradžbine,amajlije, hodžini zapisi, lekovite trave, bioenergija, vidanje i naravno – lekovite i čudotvorne vode!

Ja spadam u onu grupu namćorastih tipova koji ne veruju ni u šta pod kapom nebeskom. Čak ni lekovima. Tako imam i predrasudu o svim gore navedenim. Jednostavno, imam pomalo sarkastičan otklon i distancu (čak možda i prema zdravlju pod onim sloganom – u zdravom telu, zdrav duh!).

I, ja, takva, pođem jednog lepog januarskog okopodneva da oprobam tek opštepoznato i medijski prezentirano lekovito mesto sa lekovitom vodom, udaljeno jedno sat i po hoda od moje kuće u centru grada.

Beše, tako, stigla ta jesenja magla koja je pelerinom ogrtala moju ulicu,a sitna, povijena figura, uvek istim, brzim korakom, odmicala bi niz neasfaltirani sokak što se nekad zvao Šećer sokak. Godinama. Tek bi mirisalo na zoru.

Ta ista, sitna, malo povijena figura u beloj kecelji, u svojoj slastičarni na glavnoj ulici, iza drvene vitrine skovane ko zna kada, biće da je to bilo između ona dva velika rata, stajali bi posle podne i osmehivala se pružajući plastični tanjirić, prepun baklava, onih saftali, koje sam nosila preko puta u frizerski salon mojih roditelja. Taj mili lik, tihog glasa, nudio mi je ponekad one orasnice što se tope u ustima, upravo “zgotovljene” gore, u maloj radionici prepunoj tajni.

(“Moj put nije ni mali ni veliki. Poredim ga sa hodom šivaće igle koja ušiva oblak što ga je vetar pocepao na komade” ,Saša Sokolov)

Smejali smo se. Rekao je:”Idem da radim na telviziji. Šuštaću vam” To je značilo da nas pozdravlja kad ekran sneži. Prvi od svih nas je prokužio da ulazimo u vreme elektronike. Pričao je o neslućenim mogućnostima dok se društvo smejalo. Pomalo nespretan, zbunjen, stidljiv, s nepravilnim zubima.

…Има нешто болно кад дрвеће умире…

Кажу да је скромна биљка.Све може да поднесе. Посебно екстремне услове. И не тражи ништа.

Црни бор („Pinus nigra“) у Хисарџику, спадао је у реткости и природну лепоту овога краја.

Стручњаци су рекли: природно „чудо“ старо је више од – пет векова!

Просечна висина црног бора је око 20 метара, а пречник око 60 сантиметара.

Наша „старина“ била је висока преко 30 метара, а нису га могла ваљано обухватити ни – шесторица људи!

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777703
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
345
1031
7625
21943
70371
1777703

Vaš IP: 54.224.102.26
2017-11-19 08:01