СВЕТСКИ ДАН СТАРИХ: НЕМОЈТЕ ИЋИ, ЂЕЋЕТЕ?!

  01 Oktobar 2016

 

Шта је људско у патњи? Шта је људска судбина? Који бол човек може поднети? То су питања које ваља поставити после приче о Рахими, старици која живи сама у изби покривеној лимом, без струје. И ниша јој не треба.

Децембар беше већ увелико, али снега још не беше. Касна јесен завила у густе праменове магле шуму кроз коју пролазимо макадамским путем. Свуда брезе. Никада нисам била у Ивезићима. Ево примера како природа својом лепотом осваја. Али дубоко блато и каљуга после кише, враћа нас у људски оквир, а он у овим крајевима тесан за лепоту, прилагођен самовању и сналажењу. Тако дубоко блато никад нисам видела, па кроз клизаве остатке траве, по стрмом брежуљку, једва се управља ногама, а камоли каквим превозом. Горе Биов Гроб и црногорски врхови. Тишина је потпуна, нигде куће на видику. Ми ћемо до Даутовића. Домаћин нас чека, млађи човек, срдачан. У дворишту много живине, од којих домаћица сваки час тера напасти. Те „напасти“ су нико друго до - орлови и јастребови! Посету је уприличио Центар за социјални рад како би допремио основне животне намирнице пре снега и мраза када овај крај постаје неприступачан. Мене је на овај пут позвао Хусо Кријешторац, дугогодишњи социјални радник, чије искуство са терена може да испише књигу тешких, мучних и тужних прича о људима. Али ова која следи је једна од оних прича које ћете заувек носити негде у себи као опомену и као стално преиспитивање људских вредности.

Спуштамо се низ стрму ливаду у дубодолину у којој се влага увлачи у сваку пору. Ево истинског призора елегије који сам знала само из песме Војислава Илића из читанке за основну школу:“Чуј како јауче ветар, кроз пусте пољане наше и густе слојеве магле у влажни ваља до. Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, мутно је небо сво. Фркће окисо коњић и журно у село граби и већ пред собом види убог и стари дом...“. Убог?! Пред нама малена изба, кућица окречена у бело, покривена лимом, са прозорчићима који су остали без џамова, па уместо стакла натрпана тетрапак амбалажа од млека и јастуци. Око куће гомиле дрва. Врата стара, дрвена. После упорног куцања и дозивања, полако се отварају. Најпре провирише три дивне, сјајне црне мачке. И изађоше пред нас. А потом, из потпуног мрака, на праг се помоли малена, погурена старица. Ситно биће, умотано у неке хаље, у мушком сакоу и димијама које су давно изгубиле боју, са неколико марама на глави. Жмиркају слабовиде зелене очи, мршти се лице које је некада било мило.

-Не воли нико да дође, не жели ни са ким да прича, објашњава ми најближи комшија који се заједно са младом женом у ствари стара о њој. Док старица седа на пањ да је прегледа млади лекар Меџид Кајевић, ја улазим у простор који је људски дом, место за сакрити се од зиме, од жеге, од инсана и хајвана. Преко прага је мрачни хајат, земља, уместо патоса. Свуда около дрва за огрев. Из њега се улази у два собичка. Нема струје. Само ламба на гас. У једном собичку је кревет, преко њега је набацана гомила ћебади, прекривача, јоргана и постећија. Поред кревета је шпорет. И ништа више се не може разабрати у тој мрачној одаји са једним прозорчићем преко кога је навучена исцепана тамна крпа која је давно била завеса. У другом собичку је остава у којој су набацане без икаквог реда свуда кутије са намирницама. Један поломљени кишобран стоји растворен као неки велики рашчерупани гавран. Све се распада. У томе своје дане сама проводи Рахима Балићевац. Нема никога.

-А што ви то улазите? Заклопите врата, да мачке не уђу, тихим гласом али разговетно каже Рахима. Док не радо прихвата преглед лекара, причају ми да стално опомиње да мачке не уђу у кућу од како јој се ономад једна сакрила у рерну, а она је није видела онако црну у мраку, па затворила рерну и запалила шпорет...

Рахима Балићевац има 77 година. Нема личну карту, никада није била код лекара, никуда неће ни да иде, не дозвољава нико ништа да очисти или промени у кућици у којој је некада живела са својом породицом. Човек јој Мурат Даутовић радио цео живот као надничар. Сиротиња. Са њим одгајила троје деце али никад венчана није била, па ни презиме од чоека не носи. Најстарија кћерка Вила удаде се у Македонију. Син Зеко кад стаса ожени се и настави са очевим послом. А најмлађа кћерка Вазира удаде се млада. Животарило се, имало се и живине, нешто стоке.

-Душмани ми ђецу утријеше, огласи се Рахима.

Шта је то што на сиротињу дода онај терет који ни један човек више не може да носи?

Најпре умро муж Мурат. Беше Рахима отишла за стоком и кад се вратила нашла га на кревету, већ се укочио био. Једва да је тада имала 40 година. Живот је текао онолико тежак колико је Рахими ушло у навику да га таквог савладава свакодневно. А тамо, код најмлађе јој кћери, спремала се једна од оних трагедија која тера човека да пресвисне од бола. Везира се удала у сиротињу, сличну оној из које је побегла. И рађала. Све једну за другом девојчице. Њих пет. Кад пету роди, од беде, срама, јада и безнађа, обеси се пре десетак година. Није навршила ни 30 година! Осташе макање без мајке.

-Душмани ми ђецу утријеше, понавља Рахима, а поглед њених полуслепих очију забада се у очи сваког од нас као да тражи потврду, а не разумевање, а не саосећање. Та потврда би можда ублажила бол. Али бол је тек надолазио новом снагом.

Син Зеко је у кућу доносио онолико колико може надничарски посао да обезбеди и што преостане кад се попије. И млада му жена трпила, па отишла.

-Жао ми моје снахе. Лијепа, висока, одједном живну Рахима, за кратко, а онда се поглед опет угаси, као да некакав болни ужас из дубине навали. Син Зеко на пречас оде. Срце. Једва четрдесету беше напунио. И тако, од 2008.године, Рахима живи сама. О хајвану не могаде више да се брине, инсане ретко виђаше, родбине најближе нема. Нико Рахими да закуца, никог Рахима више и не тражи.

-Она је мало тешка, не воли с људима. А дође свијет од Бајрама, свашта јој донесу и курбане. Она то тамо остави и не зна да има, па се то поквари, смрди, причају браћа Даутовић, који су најближе комшије, горе с брда, изнад Рахимине кућице и код којих Центар за социјални рад оставља помоћ у намирницима за Рахиму јер она о томе више не брине. Иако јој нису род, као комшије ту су да јој се нађу, обезбеде јој барем дрва, а снаха јој сваки дан донесе понешто да поједе. Али слабо једе Рахима, и супу три дана једе, заборави на њу, неће нигде, неће да се окупа, ни да јој се дира ишта у кући.

-Тако је од како је јој је син умро. Ништа да се не дира. Нема шанси да је ставимо у ауто. Могла би до Бродарева али само хоће на коња, а како на коња овако стару да је ставиш?

-Ништа мени не треба. Ништа. Ја свега имама. Нисам болесна, каже Рахима и загледа се у мене. Ја се сагнем и гледам јој у очи на које се навукла тешка мрене и сваки дан прети да Рахиму завије у потпуни мрак.

-А што не једеш Рахима, питам и милујем јој малену руку. Она ме гледа дуго и једва видљиви смешак прође тим лицем које је некада било мило.

-Једем, душо, једем ја. Ујутро касно устанем, никад нисам јела ујутро. У подне ручам и доста, прича ми Рахима и пита ме одакле сам. Кажем да сам из Пријепоља.

-Баш из Пријепоља? А познајем ли моје? Знаш ли моје Балићевце и Даутовиће, како живе, пита ме Рахима.

-Знам неке, добро су, добро живе, одговарам.

-Фала Богу, баш ми је драго. Нека теби Бог да све најбоље кад ти мени тако то лијепо каза о мојима, пожеле ми Рахима и натера ми сузе.

Горе, магла се већ дигла и по који зрак сунца би да загреје планинске врхове. Овде у доли, само тежак мирис трулог лишћа. Подне је. Спремамо се да пођемо.

-Немојте ићи, ђећете, завапи Рахима. Та људска, болна реченица, маленог, ситног, погрбљеног бића, које самује и пребира по последњим траговима сећања које свакодневно гута поодмакла старачка деменција, тера на запитаност над свиме што људски живот јесте.

-Доћи ћемо опет, велимо тек да нама буде лакше. Пењемо се ужасно напорном стрмином. Ја се стално окрећем. Доле, крај избе, окружене са свим страна брдима, стоји Рахима и гледа негде у правцу нас који смо већ давно нестали из њеног маленог видокруга. Око ње, њене три дивне, сјајне, ухрањене црне мачке.

Индира Хаџагић

(„Полимље“, 2015.)

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777165
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
838
1167
7087
21405
70371
1777165

Vaš IP: 54.198.134.32
2017-11-18 18:49