„ПОЛИМЉЕ“ У ТОЧИЛОВУ: ЈЕДНА КУЋА – ПОЛА СЕЛА

  16 Juni 2018

При помену Точилова најближа „aсоцијација“ је: ни на небу ни на земљи! У стварности је само мало боље: небо је и даље високо, а земља од стена саздана.

Том изазову нисам одолео: државни празник Сретење као поручен за рекреативно пешачење до Точилова. Поетичног имена, засеок смештен на можда најдужој вертикали у односу на Лим, познат, углавном, као „адреса“ за удаљена ретко насељена планиска села, синоним за старачка домаћинства и пример са којим се најчешће објашњава наша стварност и наша судбина са испражњеним селима.

О Точилову се не зна пуно јер готово да нема ко ни да говори о њему. Невероватно, али и проверено: Точилово одавно чини осам кућа а зимус су активна четири домаћинства. Од оне друге половине понеко изађе лети, на неколико дана или неколико седмица...

Једино за задушнице Точилово – оживи! Већина привремених посетилаца обиђе уређено сеоско гробље, запали свећу, поприча са осам староседелаца, премери корацима некадашње имање које је хлебом хранило бројну чељад. И врати се. Многи до наредних посета гробовима.

- Па зимус нас је осморо у селу. У мојој кући троје, ја, жена Анђа и сестра Милица, а данас ми је из Шапца стигао и син Стеван, па би се могло рећи да је сад под мојим кровом пола села, прича са осмехом крепки осамдесетогодишњак Александар Ђаловић, једини саговорник тога дана у целом Точилову. Овде је осим моје породице и по једна породица Вуковића, Лазовића и Милинковића. Све у свему, осморо.

mmm2 slika 1 DSCN7932

                                                Одозго – доле: Све је испод ногу и некако ситно!

Александар је, види се по лаком покрету, задржао немирни дух који га је, све су прилике, навео да својевремено, у младости, често мења фирме и запослења. Радио је у „Елану“, „Плануму“ и у још неким предузећима, али је све послове почињаo, па напуштао. Није, каже, успео ни стаж да прикупи а није плаћао ни допринос за пољопривредно осигурање. Нема пензију и не завиди много ни онима који је имају, посебно не онима који су до ње дошли разним пречицама.

- Могло је бити и боље, али и горе. Мене је то горе, фала Богу, заобишло, а боље ме није запало! Живим од сељачких послова и танких прихода. Да је мање година а више снаге, могло би и боље. Прошле године смо имали шест крава, ове године четири. Догодине, ко зна? Имам у штали и јунце, нешто оваца...Тиме се бавимо, од тога живимо, прича Александар.

Точилово је, прича Александар, добило име захваљујући бројним стадима која су некад пасла планинским пашњацима. Било их је толико да су из Точилова и суседних Милаковића скупљали млеко и дрвеним цевима га слали у долину за потребе манастира Давидовица, Мили и Заступ. Текло млеко, точало, рекло би се у овим крајевима...па и засеок добио име Точилово!?

mmm2 slika 2 DSCN7961

                                            Одозго – горе: Небо је и даље високо, а земља од стена саздана

Смештено на рубу стена, Точилово је испресецано боровом шумом. Видљиви трагови шумских пожара.

- Дође лети неко, па мало запали шуму. Немар или рачун, ко би га знао. Боров луч је врло квалитетан и још има своје купце доље у Бродареву и у Пријепољу, прича Александар.

Шума мало државна, мало приватна. Најбоља комбинација, коментарише Александров син Стеван, сада незапослен, раније радник „Енергомонтаже“. Живи у Шапцу. Друга два сина Александра Ђаловића су у Београду.

У Точилову, смештеном на нешто преко 700 метара надморске висине, доминира вертикална стена. Зову је Баван. Види се са магистрале, тамо око Гостуна, како се окомито спушта ка Лиму.

mmm2 slika 3 DSCN7957

                                                  Баван: Доминантни господар Точилова

Глатко одбијам понуду да се попнем на врх стене. Нисам нешто данас за висине, објасних некако Стевану. Наравно, било му је јасно да је то само мој изговор!

Точилово је део Милаковића, а територијално припада месној заједници Бродарево. Тамо, вели Александар, гласају на изборима. А имају ли какве користи да цепају опанке за изборни дан?

- Политика нас много не дотиче. Нема куда да дође, духовито одговара Александар. Видели сте пут, видели сте и Точилово. И да дође, нема ко овде да је прими. Ово је село стараца. А ко се то у овој земљи бави старцима?

mmm2 slika 5 DSCN7977

                                                     Александар и Анђа Ђаловић

Заиста, пут до Точилова је прострт у двадесетак серпентина и безброј блажих кривина. Креће од моста изнад Рамовића Луке и сваким кораком се пење уз брдо. Џаба његова природна тврдоћа, кад не гине стално пењање. Али, кад се већ попнете до Точилова, не жалите фебруарског зноја.

Неколико куђа скупљено испод косе, преостале распоређене источним делом планинског обода. А доле...доле је све онако баш испод ногу и све је некако ситно. Чак и борови.

- Има овде лепоте и привлачности. Али, ко то данас живи од лепоте. Сурова су времена а са њима се теже борити у суровим условима. Зато људи одлазе. Као и из других планинских села. Ваздух још није на продају, а снега и планина има где год крочиш. Погледај само ове зубате врхове на пушкомет одавде. Тамо је кањон Дубочице, оно даље је црногорски део кањона Лима. Тамо је Бистрица са Ђаловића клисуром. Одатле су наши стари некад дошли, по мало сетно прича Стеван.

Точилово је, како год окренеш, у сенци. Или га закриљује Баван, или Вијенац, или...медијски преприсутно Тичије Поље. А имају и ови људи шта да кажу. Ако погодите дан и час кад је цело село „код куће“.

На Сретење, срели смо само Александра, Стевана, Анђу и Милицу.

Ипак, пола села!

М.М. Мутабџија

(„Полимље“, фебруар 2012.)

 

 

 

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Oktobar 2018
NPUSČPS
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2538064
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2669
3992
20049
59666
87180
2538064

Vaš IP: 54.161.116.225
2018-10-20 17:11