РАЗГОВОР С ПОВОДОМ :СИНИША НЕСТОРОВИЋ - „ЖИВА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА“ МОСИ

  07 Juli 2017

 

Један од идејних твораца, такмичар, свестрани спортиста, опрганизатор, функционер, обновитељ Игара, аутор књига о МОСИ, ентузијаста, одликован због МОСИ високим државним орденом – Синиша Несторовић је присутан пола века, од почетка до данас. И сећа се. Врло поносан на „своје“ Игре

Ја сам рођен у Пријепољу 1935.године, ту сам завршио основну школу, био сам друга генерација пријепољских гимназијалаца. У Београду сам уписао ДИФ (Државни институт за фискултуру). То сам одабрао јер сам имао предиспозиције. А те предиспозиције дошле су до изражаја на МОСИ.

Да, ја сам из оне генерације која је учествовала на такмичењима 1954.године када су МОСИ биле фискултурни тромеч. Такмичења су одржана у Шеховића Пољу, делимично у Вакуфу, а одбојку смо играли – на Пијаци! Сећам се како је неко од гледалаца на старту трке Славка Кржавца изненада полио хладном водом да га освежи. То га је толико пореметило да је једва стигао на циљ од шока! Такмичари нису имали шпринтерице, већ смо трчали или у обичним платненим патикама или боси.

А све је почело 1953.године када су Пријепољци дошли на идеју да се одржи спортско такмичење током лета да би се мало разбила монотонија и досада, да се не иде само на Лим и у –крађу шљива. Ја сам био део те групе која се договорила са Прибојцима и Варошанима у Београду да одржимо такмичење. Уређивали смо спортске терене самоиницијативно и 1954.године одржане су прве Игре . Девојака тада није било. Оне су први пут наступиле 1955.године и међу првима је била моја сестра Јелена Несторовић.

Ја нисам ни слутио да ћу студирати ДИФ, чак нисам веровао ни да ћу уопште студирати иако сам желео да то буде географија али добијем стипендију од општине јер није било професора фискултуре, а ја сам се на МОСИ већ доказао као свестрани спортиста. Био сам веома сиромашан и како нисам добио Дом за становање, нашао сам се у великој муци. Била је 1961.година, хладно, и ја нађем неке војне бараке где су се сместили поједини студенти, угледам неки празан кревет за вратима, но ни то није било лако „заузети“ али сам ја као права „санџачка трса“ навалио и изборим се да спавам ту, крај прозора. Ујутру се пробудим са снегом по мени јер на прозорима није било стакла.Смрзавао сам се те прве студентске године, облачио на себе све што имам да би некако дочекао јутро, а од куће стално питање:“Како си, како ти је“. Шта да кажем?! Они мисле да сам ја у Дому, не могу да им кажем како ми је али нисам хтео да одустанем. Био сам свестрани спортиста, један од најбољих студената на факултету, био сам и председник спортских друштава ДИФ-а. Играо сам одбојку, бавио се атлетиком, учествовао на првенствима Србије и Југославије.

Моја највећа инспирација ипак су биле МОСИ. Од 1953.године, од тог првог договора, па до данас, пуних 50 година, био сам на свим Играма. И кад су прекинуте током рата у Босни и Херецеговини, ја се 10 година нисам смирио док нисмо МОСИ обновили и наставили традицију.

Да, могло би се рећи да сам „жива енциклопедија МОСИ“. Био сам учесник, такмичар, организатор, руководилац пријепољских екипа, шеф протокола, функционер Игара. МОСИ су заиста јединствена манифестација.

Чега се сећам? Ма, сећам се много тога.

  1. трчао сам 110 метара с препонама и освојио прво место и то је остао једини резултат до данас јер после више никад није обновљена та дисциплина. И по томе сам јединствен.

Две године касније освојио сам у Прибоју прва места у више дисциплина и екипних спортова и кад сам навече у хотелу примао пехар – пао сам у несвест од исцрпљености. Наступао сам у екипама одбојке, кошарке, рукомета, фудбала, у више атлетиских дисциплина. У одбојци сам био све:оснивач клуба, играч, капитен, тренер.

Захваљујући МОСИ био сам три пута учесник свечане параде у Београду, међу најугледнијим спортистима Југославије, где је био цео државни врх, наступали смо пред Титом. Као члан спортске делегације тадашње земље био сам на Олимпијским играма у Минхену и Риму, у Сарајеву на Зимским олимпијским играма, на Светском фудбалском првенству у Франкфурту.

Мени је спорт много дао. Био сам професор у школи, био сам директор Гимназије, па секретар СИЗ-а за физичку културу, директор више установа и радних организација. Ипак, највеће признање стигло је због МОСИ. Председник Југославије Јосип Броз Тито одликова ме је Орденом братства и јединства са сребрним зрацима , а Орден ми је уручен на МОСИ у Пљевљима. Била је то круна мог спортског рада.

Кад кажем МОСИ, то је за мене дружење младих људи, масовност, спортски резултати. За мене су највећи резултати они које је у скоку и вис постигао Драгослaв Дивац али и Славко Драгашевић који је на 100 метара трчао 10,8 што га је учинило репрезентативцем.

Написао сам три публикације о МОСИ. Написо сам историју Игара, постигнућа појединаца, резултате и забележио портрете легенди Игара. Аутор сам и 4 изложбе о МОСИ. Наравно, писао сам и о другим спортским достигнућима, односно написао сам до сада 10 публикација. Ја се сећам са задовољством бројних спортиста које су својим присуством обогатили и још више нагласили значај МОСИ. Пре свих то је Мирослав Церар, један од највећих гимнастичара свих времена, изванредни Фрањо Михалић, један дивни човек и велики спортиста. Сећам се Бибе Субашић, велике атлетичарке , истинске легенде МОСИ, мршава, ситна, упорна, увек ме Оливера Јефтић подсети на њу. Било је много талентованих људи и ја и сада мислим да је Пријепољац Зоран Јоксимовиоћ био једна од најталентованијих одбојкаша свих времена. Био је велики играч, велики забављач и прави шмекер. Лука Тиркаило је био веома надарен, а посебно се истицао у необичној дисциплини коју смо „пренели“ из предвојничке, а то је било бацање бомбе. Лука је био свестран атлетичар.

Спорт је мој живот. Када бих се поново родио све бих исто урадио кад је реч о спорту. Захваљујући спорту био сам у бројним градовима, стекао много пријатеља и сада сваком од њих могу да се јавим. Па кроз МОСИ је прошло 60.000 спортиста, а ја сам многе од њих лично упознао и многи су ми пријатељи. Ја сам срећан човек. Имам добру породици, вредну децу, дивну унучад. Спорт је одредио мој живот, ја сам много дао спорту, Пријепољу. Не, моје Пријепоље ми се никад није одужило у тој мери. Као спортиста нисам имао никад новчану надокнаду, био сам волонтер, а кад сам био директор никад нисам хтео вишу плату него што је професорска. Никад ништа нисам тражио.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777134
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
807
1167
7056
21374
70371
1777134

Vaš IP: 54.198.134.32
2017-11-18 18:46