’’Ako je ikome istina na srcu...’’

  02 mart 2016

(NE)ČASNO ĆUTANJE ILI SKRIVANJE ISTINE?

U selu Rutoši kod Nove Varoši 4. oktobra 2014. godine otkrivena su dva spomenika: u slavu i čast 46 junaka dva balkanska i Prvog svetskog rata iz ovog sela i radnicima “Tunelogradnje”, stradalim pre 56 godina u probijanju tunela kojim je Uvac skrenut na turbine HE “Bistrica”. Dva spomenika u jednom danu, oba u znaku po malo izbledelog sećanja na davne dogadjaje.

Nekako u senci ostao je spomenik posvećen radnicima “Tunelogradnje” koji su poginuli 19. jula 1958. godine u tunelu Rutoši. Bilo ih je gotovo iz svih federalnih jedinica tadašnje Jugoslavije, najviše iz sreza mileševskog. Poginuli su mineri i radnici iz Ogulina, Banja Luke, Bosanske Dubice, Trebinja, Sjenice, Prizrena, Čačka, Kuršumlije, Prijepolja, Nove Varoši i Priboja. U nekoliko sela tadašnjeg Mileševskog sreza sutradan je upućeno 17 kovčega, šest u Rutoše, po tri u Hisardžik i Brodarevo, po dva u Kratovo i Jasenovo i jedan u Bistricu.

-Srećan sam što smo uopšte uspeli da na ovaj način sačuvamo sećanje na 32 mlada života izgubljena u samo nekoliko minuta, kaže Milan Bjelić Rob, penzionisani elektroinženjer iz Nove Varoši, koji je na sopstvenu inicijativu i uz mnogo borbe sa birokratijom doveo podizanje spomenika do kraja. Moja bitka za spomenik trajala je nekoliko godina i bio sam zapanjen koliko je, pola veka posle tragedije, ovaj dogadjaj gotovo izbrisan ne samo iz sećanja ljudi koji su u vlasti nego čak i iz sudskih arhiva!

Šta se, zapravo, dogodilo u subotu, popodne, 19. jula 1958. godine, na gradilištu tunela dugog oko osam kilometara namenjenog za skretanje vode Uvca ka hidroelektrani “Bistrica”?

Sudeći po novinskim izveštajima, veoma šturim za današnje pojmove i praksu, do nesreće je došlo „usled paljenja priručnog magacina koji je bio smešten u samom tunelu a nije bio propisno obezbedjen. Do paljenja magacina došlo je zbog nepažnje prilikom uzimanja eksploziva“. (“Polimlje“ broj 213, 1. avgust 1958. godine).

U nesreći su poginula 32 od 35 radnika koliko ih je u momentu paljenja magacina sa 100 kilograma eksploziva marke „vitezit“ bilo u tunelu. Preostalih 39 radnika smene su uspeli da se izvuku pre eksplozije. Od otrovnih gasova stvorenih eksplozijom, 25 minera je izdahnulo u tunelu a sedam je umrlo nešto kasnije, u bolnicama u tadašnjem Titovom Užicu, Novoj Varoši i Beogradu gde su preneti na lečenje. Preživela su trojica. Danas je u životu jedino Milojica Radomirović.

mmm2 1 Milojica Radomirovic

Najviše podataka o ovom dogadjaju je, slučajno ili namerno, nestalo. Traganje za jedinim živim svedokom drame u štolni 3 tunela u Rutošima presudno je usmereno zahvaljujući nesvakidašnjoj „mreži“ nevladinih organizacija koje u svakodnevnoj komunikaciji rešavaju jedne drugima ponekad vrlo komplikovane slučajeve.

-Milojica Radomirović živi u Beogradu, na Voždovcu, šaljemo Vam broj njegovog telefona, napisao je autoru istraživanja, posle otvorenog poziva, Alen Duraković, izvršni direktor Centar za zaštitu ljudskih prava i toleranciju Pоlimlje iz Prijepolja.

Zbilja, umoran starački glas koji se javio na telefonski poziv, potvrdio je da razgovaramo sa Milojicom Radomirovićem, jedinim živim svedokom drame u tunelu Rutoši, pre više od pet i po decenija!

-U momentu eksplozije nаs trojicа smo bili u čelu tunelа, odnosno oko 800 metаrа od ulаzа. Teško se disаlo jer je kod mаgаcinа bilа i mešаlicа zа beton i velike količine cementа su otišle okolo što je dodаtno zаgаdilo ono mаlo vаzduhа u tunelu. Krenuo sаm ka izlazu gotovo puzeći uz šine za vagonete. Izа mene su bili Drаgo Rаnitović i Milovаn Borаnijаšević. Usput su zаostаli i do podvožnog svodа sа dvа metrа dubokom vodom sаm stigаo sаm. Tu sаm prešаo preko mrtvog čovekа. Ne znаm ko je bio, nekа mi oprosti, nisаm u mrаku ništа video. U blizini mаgаcinа sаm pаo. Desnom rukom nаpipаh cev kompresorа. Seo sаm nа cev očekujući dа ću biti nаjbliže vаzduhu ako nаm se približe spаsioci.

Skinuo sаm mаjicu, pokvаsio je dobro i vezаo čvrsto preko ustа. Stаvio sаm glаvu među kolenа i čekаo...Boreći se za vazduh polovinu majice sam progutao, parče po parče.

Spoljа su se čulа dozivаnjа spаsilаcа i nаših kolegа koji su uspeli dа izаđu pre eksplozije. Iznutrа je bilo sve mаnje odgovorа. Bilo mi je jаsno dа nаjveći broj mojih drugovа umire u strаšnim mukаmа.

...Kаd su me posle 16 sаti izneli iz tunelа jа sаm nešto promrmljаo i ... zаnemeo. Izgubio sаm svest. Puno vremenа posle togа probudio sаm se u užičkoj bolnici. Lekаri i sestre su me ozаreno grlili. Nisаm mogаo dа govorim, tek posle nekoliko dаnа sаm došаo do reči... Posle Užicа, devet meseci sam bio nа lečenju u Beogrаd. U štаmpi sаm čitаo štа se dogodilo. Čitаo sаm i dа je pаlilаc minа koji je ostavio upaljenu lampu u magacinu bio medju mrtvim minerimа u tunelu. Dа je preživeo, prvi bih mu jа sudio!

Traganje za zvaničnom verifikacijom ove priče, ispostavilo se, bio je više nego rudarski posao. I ostao je delimično neobavljen, uprkos višednevnim pokušajima, izlistavаnju spisa, podnošenju zahteva i svih drugih formalnosti.

„Spisi predmeta nekadašnjeg Okružnog suda u Užicu ne nalaze se u arhivi Višeg suda obzirom da je istekao rok za njihovo čuvanje predvidjen odredbama Sudskog poslovnika“, obavešteni smo od strane predsednice Suda Radmile Rajić.

Iako je Nada Tošić, predsednica NVO Užicemedia iz Užica, uporno nastojala da dodje do spisa predmeta, šturom frazom smo ostali uskraćeni za odgovore kako se desilo da sudjenje okrivljenima prodje bez prisustva javnosti a da šef gradilišta, glavni poslovodja i poslovodja prve smene budu osudjeni uslovnim kaznama uprkos pogibiji 32 čoveka u najboljim godinama - uzrast većine poginulih izmedju 21 i 25 godina života.

U retkim novinskim tekstovima koji nisu samo prenosili izjave saučešća lokalnih funkcionera zapisano je da na tako velikom i ozbiljnom gradilištu nije bilo ni jedne jedine „gas maske“, da je prvih šest doneo sekretar Komiteta iz Nove Varoši nekoliko sati posle eksplozije i da je zaštitna oprema stigla iz Užica desetak sati kasnije. Na gradilištu nije sprovedena gotovo ni jedna mera zaštite na radu („Polimlje“ br. 214, 15. avgust 1958).

Bez rezultata su ostala i nastojanja da se sudski predmet K.br. 88/59 pronadje u Istorijskom arhivu.

-Ni danas u Istorijskom arhivu nisam uspela da dodjem do nekog od sudskih spisa. Pregledala sam neke stare knjige sto su mi tamo dali u kojima ima dosta o gradnji hidrolektrana u nasem kraju. Tamo ima sve do detalja o broju utrosenih tona betona, broju armiraca, minera, naselja koja su uradjena za smestaj radnika, svecano pustanje u rad i niz drugih detalja,  ali se ama bas nigde ne pominje nesreca u tunelu. Nema nista ni u predgovorima ni u pogovorima tih knjiga koje sam gledala. A tolika nesreca!To je bilo to neko vreme cudno, napisala je Nada Tošić, predsednica NVO Užicemedia u jednom od brojnih “dnevnih izveštaja” o pokušajima da dodjemo do zapisnika sa sudjenja okrivljenim rukovodiocima u tunelu Rutoši.

Konačno, sa sudjenja nije zabeležena ni jedna jedina reč u nama dostupnoj štampi iz tog vremena. U sreskom listu “Polimlje” čak ni presuda. Valjda je uredništvo osećalo grižu savesti koju nisu imali oni koji su procesuirali ceo slučaj.

-Uslovne kazne za direktno odgovorne, pa to zvuči krajnje uvredljivo, kaže jedini živi akter Milojica Radomirović. Bio sam tamo svedok, ispitivali su me neke beznačajne stvari, zanimalo ih je kako sam ostao živ i tako to. Proces je trajao dugo a mnogo duže sam osećao povredjenost presudom. Taj osećaj i danas imam, kaže on.

Iza poginulih minera ostalo je 45 dece, mnoga od njih se i ne sećaju svojih očeva.

- Rodjena sam te godine, nešto malo kasnije od tragedije u kojoj mi je poginuo otac Tomislav Vlasonjić. Ime mi je jedina uspomena na oca. Po njemu mi je majka dala i ime, rekla nam je Tomislavka Stojić iz Nove Varoši.

Kad ih je Milan Bjelić pozvao na otvaranje, retki do kojih je stigao poziv čudom su se čudili zašto je spomenik potpisan samo sa “MZ Rutoši”! A država? Elektroprivreda? Kao da je kameni beleg krišom podignut?!

Nije, valjda, da je jedino ovo novovaroško selo prepoznalo žrtvu njihovih očeva za neki “visoki cilj” jedne od posleratnih “petoletki”!

Muharem M. Mutabdžija

ANTRFILE

Za tekst “(Ne)časno ćutanje ili skrivanje istine” Muharem Mutabdžija je dobio nagradu “Pavle Ćirović” za istraživačko novinarstvo Poslovnog udruženja lokalnih medija LOKAL PRESS.

 

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

jul 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

5090829
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2800
4829
30633
49118
134040
5090829

Vaš IP: 3.228.21.204
2020-07-11 16:40