МИЛОШЕВИЋИ ИЗ БАБИНА: НА ПАШЊАКУ 20 КРАВА!

  15 jun 2016
У новоизграђеној штали у „приземљу“ је смештено 20 крава а под кровом лагеровано бар 4.000 бала сена за дугу бабинску зиму. Ово је трећа генерација Милошевића која са доста муке развија домаћинство, даће Бог да унук Милан буде „свој човек“ више него што смо ми, каже Роса која ће, наредне године, у пољопривредну пензију после више од 25 година радног стажа на сопственом имању

Мимо обичаја у серијалу „Зелени рудник“ у коме представљамо млађе људе који су у пољопривреди пронашли леп извор прихода, причу из Бабина, из пуно разлога, започињемо упознавањем: На пољопривредном газдинству Росе Милошевић активно ради свих седам чланова ове породице – Роса и супруг јој Мирко, Миркова маћеха Душанка, Мирков и Росин син и снаја Борко и Божана, Боркова и Божанина деца Ана и Милан. Четири генерације!

Роса: Ја од 1986. године уплаћујем пољопривредно осигурање и наредне године одлазим у пензију! Заслужено, него шта. Ваљало је сваког дана два пута ручно помусти 10,12,15 крава!!! Уз то десетак или нешто више оваца, неколико коза. Добро, сад је то лакше, музилице су велика одмена. Али, опет ваља бити сваког дана у цик зоре у штали и тамо, кад се крава тели, остати некад и целу ноћ! Ипак... свих тих година, а надам се да ће тако бити и сутра и прекосутра...лепо брате живимо, не мучимо се и ништа нам не фали. Криза о којој се прича ни нас не заобилази, али опружамо се према јоргану...који је, видите и сами, прилично широк!

(Оно што Роса некако са поносом казује: Негде пре двадесетак година сишла је са супругом Мирком - тадашњи активни милиционер у СУП-у у Пријепољу, доле у град, у новосаграђену кућу у Шеховића Пољу. После петнаестак дана каже супругу Мирку да она не може да се докона излежава кад горе, у Бабинама, свекар и свекрва цркавају од посла. Врати ти мене горе на имање, вели Роса Мирку, а ти како хоћеш... И врати се. Вратио се и Мирко и до пензије путовао из Бабина на посао.)

mmm2 slika 2 IMG 1142

Мирко: Добро, понекад се преноћило, после напорног поподневног или ноћног рада у станици, и доле у граду. Али, моје пребивалиште биле су и остале Бабине. Тада а и данас. Овде се некако најбоље осећам. Кућа је и даље доле, понекад свратимо кад послом сиђемо у Пријепоље...

(Мирко, рекосмо, некако све време себе искључује из ове приче, али код Милошевића, ових наших овде у Бабинама, мушко се у свему уважава, слуша и поштује. Дакле, Мирко је од оца Милована наследио добро сеоско домаћинство и после раног пензионисања наставио да га шири и унапређује. Данас је то 12 хектара земље у власништву и у једном комаду).

Божана: Мада сам рођена у Бору и живела у Пљевљима, ја сам Бабинка чак и пре удаје за Борка јер је мој отац одавде...Туристички сам техничар, можда једног дана то постане додатни посао Милошевићима у Бабинама, ко зна. Иако се потпуно уважава оно што мушки део наше сложне породице одлучи, уз поштовање хијерархијског реда, и ова кућа је, ипак, на женским плећима. Мајке Росе пре свих, свекрове маћехе Душанке...а ту смо и ја и моја Ана. Знате, постоје неки послови који једноставно захтевају нешто што мушкарци немају. Наравно, ни ми се не мешамо у оно што је по природи њихов део посла.

(Божана као да прећуткује некако да су, без обзира на нека ранија искуства Милоишевића, овде у Мирковој и Росиној фамилији, равноправни и у кући и у штали. Посебно у штали и на пољу. Били смо сведоци како је Борко дотерао са паше 12 крава, у шталама су „на поштеди“ остале тек отељене и оне које „чекају принове“. Кад „њихово величанство краве“ долазе са паше, сви су на ногама, тата Мирко „регулише саобраћај!!! Није лако контролисати кретање стада од 20 крава у, за тај број, свакако тесном простору где су начичкане три куће -  стара очева, Миркова и Боркова, три штале, помоћни објекти...Кад их усмере ка штали, сви се трком тамо преселе да их брзо повежу, пусте у рад појилице, припреме музилице...Зазуји бабинском висоравни мешани звук воде и млека. Свака од тих драгоцених течности иде својим „водовима“.) .

Борко: Ова штала је саграђена да прими 30 музних крава. Све је овде стварано искључиво личним средствима. Сад је ту двадесет крава, плус неколико јуница, телад...Међу њима ичетири „швабице“.Три смо купили (по око 240.000 динара једна) а једну добили из донације. Имамо појилице, музилице и прву фазу „млековода“. Млеко се сада скупља у овој просторији одакле га транспортујемо ручно до просторије где правимо сиреве. У плану је да се овде угради систем који ће млеко аутоматски прослеђивати доле у мамину и Божанину радионицу где се производи неколико врста сирева. Горе, на спрату штале, је лагеровано 4000 бала сена, свака тешка 15-так килограма. То је резерва за дуге бабинске зиме. Знате, свака крава поједе балу сена дневно, све то пута 20 па пута једно 150 снежних дана овде на планини, на 1235 метара надморске висине...

mmm2 slika 1 IMG 1150

(Борко не прича да је ветеринарски техничар, ради у ветеринарској станици Саше Стојадиновића. Стално је у приправности и одавде иде на интервенције. Наравно, у паузама води рачуна о сопственом стаду, кравама, оплодњи, тељењу, лечењу...Стигне, у зависности од професионалних обавеза, да приопомогне родитељима, супрузи, деци. Колико може...А лети, лети је друга прича. Кад је оно у августу на сва звона тражено да се ограничи рад на отвореном јер су температуре прелазиле 40 степени, овде на газдинству Милошевића је било „опсадно стање“. Да се тада није радило од зоре до поноћи, врућине би једноставно уништиле приносе траве. Све је на време покошено, балирано, транспортовано и лагеровано. Е, после смо мало трчкарали у хладовину, по препоруци Министарства за рад, шали се Борко)!

Милан (трећи разред оближње основне школе): Ја ћу кад порастем бити на овом имању. Водићу посао као деда или као тата. Само, нећу да музем краве. Имаћу раднике па ће они то радити !

Ана (седми разред у истој школи): Ведра девојчица, замишљена и послушна. Шкрта на речима, али не и у помоћи одраслим.  

Дакле, пољопривредно газдинство Росе Милошевић и њене породице дневно у просеку произведе 30 килограма висококвалитетног сира. Праве класични пуномасни сир, сир пуњен љутом паприком што је њихов специјалитет који се раширио овим подручјем, сир пуњен орасима, грбаљски сир, качкаваљ...Ипак, најпознатији су по класичним сиревима, мада је летос сир пуњен орасима проглашен за најбољи аутохтони сир на свету (!) на такмичењу у Крушеву у Македонији. Бољи је чак и од чувених швајцарских или француских сирева те категорије који су учествовали на такмичењу.

Овде се, у породици Милошевића, произведе у просеку близу хиљаду колограма сира месечно, односно готово 12 тона годишње. Пласира се, готово у целини, на београдском тржишту.

- Сарађујемо са фирмом „Левант Интернационал“ из Београда. Власник је Горан Дробњак, дете чији су родитељи из ових крајева и који је много урадио на пласману не само нашег сира већ и сирева који се производе у Бабинама и неким другим оближњим селима. Имамо изузетну сарадњу, никад нисмо имали никаквих проблема око пласмана и наплате. Задовољни смо разумевањем а и ценама, што да не, кажу Милошевићи.

Година је, кажу, једна од оних које треба што пре заборавити. Међутим, не жале се. Истичу, простим речима, како ће ове године радити за краве. Само да покрију трошкове. Доста су оне радиле за нас, ове године им враћамо дуг. Јер, цене сточне хране, сена, кукуруза, концентрата...су драстично скочиле. Бала сена се у Бабинама тешко може купити испод 3 евра по комаду, што је три пута више него прошле године!

Али, серијал „Зелени рудник“ је посвећен могућностима које пољопривреда нуди младим људима.

Борко и Божана: - Па није да смо баш све ове дане и године посветили штали и кравама. Има времена и за нас, али га трошимо максимално рационално. Живимо добро, имамо створен капитал који је у објектима, у стаду, у пословним везама, у бренду коме тежимо...Имамо све што је потребно за модерну производњу сира. И знамо то да радимо. Шта нам друго треба?

Мирко и Роса: Треба им јака воља да истрају, да се не поколебају. Видите око себе како се брзо постане сиромах у граду! Нама се чини да смо успели у нашим животима и нашем браку. Уз Борка имамо и две срећно удате ћерке које воде своје послове. А, Борко и Божана, њихова деца и, ако Бог да, деца њихове деце, имају овде чиме да се баве. А ако једног дана пожеле да промене делатност, ако их на то натера тржиште или нешто друго, створили смо им, објекте, улили самопоуздање. Остало је њихово знање и њихова њихова срећа!

Каква би тек била срећа да само у Бабинама има једно десетак оваквих фарми и оваквих произвођача!!!

М.М.Мутабџија

(„Полимље“, август 2013.)

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

april 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4701696
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
4092
5026
23408
49201
151646
4701696

Vaš IP: 3.230.76.196
2020-04-10 20:07