БАЛИРКА, КОСАЧИЦА, МУЗИЛИЦА...САМО ФАЛИ - ДОМАЋИЦА!

  02 jun 2016

 Десетак крава, четири бика, јунад, телад...све се то „бије о главу“ тројици Вујичића у Аљиновићима. Било би лепо да се синови ожене, aма да хоће макар један, лакше би нам било, сетно казује седамдесетогодишњи Јеленко док ослушкује хук леденог ветра који са Пештера најављује дуго чекану кишу

Љепота, домаћине, велим Јеленку Вујичићу, док седимо на комадима стиропора и гледамо десетак крава што су се размилеле обронком запуштене ливаде обрасле смрчама и боровима. Овде, брат брату, пасе петнаестак хиљада евра, додајем, „неизлечиво оптерећен“ бројкама...

- Слушај, брале, па нека 'ода и десет 'иљада, мало ли је то? И још толико је у шталама и на јаслима. И како би чо'ек ово сад оставио? Нема 'љеба на асфалту. Асфалт је добар да подереш ципеле или да упалиш ауто па да се возикаш, али шта ћемо за 'љеб, за сир, за млеко, одмахну руком Јеленко. И отпухну, замисли се и, учини ми се, као да кроз зубе зајеча:

- Да се 'оће оженити ови синови па пошто. То би била сасвим друга прича, боља прича. Боља будућност, виша имовина и све од напретка. Али...неће!

Радоман, људина од четрдесетак година, опружио се по ливади, слуша разговор и смејуљи се на очево хуктање. Што се ти Радомане не жениш, питам?

mmm1 1 jelenko i sinovi slika 2 IMG 1427

- Не би ти знао одговорити на то питање. Биће и тога, ваљда. Видим и ја да нема 'љеба без женска уха, али, слушај брале, нема у целим Аљиновићима женска уха за удају. Отишло то све доље у равницу, на асфалт, по мало сетно процеди Радоман.

Вујичићи живе у доброј, пространој кући у центру Аљиновића, одмах уз пут за Караулу, мање од километра од асфалта. Имају шест и по хектара земље и, уз то, под закуп узимају још 25 хектара ливада за косидбу и испашу. Ваља нахранити петнаестак говеди, колико их у просеку, зазиме.

- Тако некако. Колико се роди телади, толико смакнемо јунади или бикова, додаје Јеленко који, упркос годинама, успешно води ову „мушку фирму“ како је заједничко назвасмо. Синови, присутни Радоман и послом одсутан Драгоман, музу краве, кад треба у мљекару су, воде рачуна о сирењу, зрењу, паковању, продаји и наплати квалитетног сира.

- Па видиш, брале, овде се помузе између сто и стопедесет литара млека дневно, зависи од доба године и у каквој су кондицији краве. Знаш, готово увек има по нека која се тек отелила или, пак, треба да се отели па на мужи имамо обично шест до осам крава. До скоро смо предавали млеко у откуп. Мењали смо разне откупљиваче, Сјеничаке, Варошане...Кад ти дође пред врата пуна су му уста приче, ма реко би да 'оће све да позлати тако лепо прича. И обично неколико месеци поштују оно што кажу, а онда почну закашњења. Те нису легле паре, те нису стигле премије, те скочио евро, те треба да скочи динар...углавном, очас посла дођеш у ситуацију да ти се за твој рад, твој уранак у штали, твој починак право од крава...дугује по неколико месеци. Ево имамо једног из Вароши који нам дугује и за прошлу годину. И вели онај млађи син ономад, тата доста је било. До кад ћемо ми да муземо за другога? И отказасмо. Сад сиримо, по једну кацу сира дневно у просеку. Продајемо код дође пред врата и плати колико се креће сир по килограму.

Радоман додаје да се највише њиховог сира продаје по Београду. Имамо, вели, тамо браћу од стричева и другу родбину па им по аутобусу или неком другом превозу пошаљемо десетак канти, они то тамо распродају и врате нам канте и паре. Па опет тако. Иде добро. Немамо на залихама никад више од стотинак кила сира. А то је као да га нема ни грама.

Вујичићи узимају под закуп околне ливаде од неколико породица које су давно напустиле Аљиновиће. Али, земља остала. Види се на први поглед да се сваке године коси све мање и мање, да четинар заузима све више некадашњих ораница, орница и ливада.

- Земља хоће да си стално уз њу. Ево видиш ово трње, ако га коса не откине, већ догодине ту немо'ш ни прићи. За две-три године као да никад није кошено. А опет, нико не да џабе. Ваљда људи виде да нам треба ливада, шта ли, као да не зна одговор Јеленко!? Ипак, нису то велике паре, не правимо питање ни ми а ни они који нам дају ливаде под закуп. Боље и тако него да се запарложи одма' како неко сиђе у град.

А што се тиче силазака, трећи Јеленков син је у Пријепољу, ради на једној од овдашњих пилана. Остала двојица су – остала! Да ли се кају?

- А шта би и да смо сишли. Оставили оца самог, да се бори са снеговима и вуковима, да коси и пласти, музе и сири...За кога? Доље би, можда, радили код неког приватника за ситну пару. А можда и не би!? Овде има много тога чега нема, али нема онога што има доље у граду. Овде нема кризе. Нема беспослице. Нема ленчарења. Нема ни наглабања о политици и политичарима. Сва наша политика је ливада, коса, музилица, теле, јунац, бик...И колико је то новца, брале. Једино богатство у Србији које није никад било спорно су њена пуна села, пуни торови и штале. Кад то испразнимо, а празнимо све више и више, пиши пропало. Не дочекали ми то, мудро збори Радоман.

...Али „неће“ да се жени!

Паде ми на памет да питам Јеленка сећа ли се кад је била задња свадба у Аљиновићима.

- Боже сачувај.

А сахрана?

- Ма ономад, човече. Девет је свежих гробова у сеоском гробљу!

Одустајем од питања колико има година како се није зачуо плач новорођенчета.

- Ето ту ти је одговор ђе ће ово село и ђе ће ова земља ако се хитно не смисли начин да се селу привуче младеж... А нема ту неке науке, треба само људима обезбедити праве услове да раде и да виде корист од тога рада. А на селу има шта да се ради. Овде нема незапослености, само треба добро платити тај рад. Дати људима помоћ, али не свима ко се уписује у власнике земље него онима који нешто доприносе на свом имању. И решити пласман млека, сира, меса, жита, поврћа, воћа...То је сва мудрост, тврди Јеленко.

mmm1 jelenko i sinovi slika 4 IMG 1444

Тада би, нема сумње, у Аљиновићима било све другачије.

Можда би, уместо хладног ветра са Пештера који најављује дуго очекивану кишу, сада Јеленко мирно ослушкивао снајкина звоцања по пуној кући. Можда и плач унучића. Било би му, свакако, много топлије око срца. А из погледа би неповратно отишла сета и замишљеност са којом нас прати према Караули.

Радоман, онако надмоћно, са својих два метра у висину и „метар на ваги“, осмехом обећава да ће наш наредни сусрет бити, најмање у троје!

Можда...

М.М.Мутабџија

(Полимље, септембар 2012.)

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

april 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4681100
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2812
7946
2812
28605
151646
4681100

Vaš IP: 3.230.76.196
2020-04-06 16:58