To jeste najočekivaniji sportski događaj na planeti. U Kataru je 22.novembra počelo 22.Svetsko prvenstvo u fudbalu. Prvi put u ovo doba godine ali za one koji teško podnose novembarske kiše i decembarske suhomrazice, eto prave zabave koja ubija čamotinju. Postaješ deo sveta.

Fudbal je više od igre, već odavno sport oko koga se vrti najviše novca, reklamno najprivlačniji. Sve to nije važno za našu priču, kao ni za sve one koji navijaju, koji se nerviraju, koji uživaju, koji žive svoj mali svet iluzija, malih zabluda, velikih zadovoljstava i sve manje očekivanja. Ća je život vengo fantažija, zar ne?

Prvenstva pamtim od Nemačke 1974. Bila sam opčinjena reprezentacijom Holandije i kroz nezaboravne suze sam ispratila finale. Bio je to tim fantastičnih čupavaca :Krola, Repa, Neskensa, koji su pretili da pomute slavu liverpulskih “buba”. Krojf je već bio nedodirljiv.  Tada je počelo i to sa skupljanjem sličica fudbalera. Bila sam neumorna, pedantna, uporna i istrajna u nameri da popunim album. Nisam prezala da se “menjam”. Davala sam onako “galantno” tuce za jednu koja mi je “falila”. Cela naša ulica i širi komšiluk klinaca(čitaj Šećer sokak iliti ulica na čijem je početku Velika džamija a na kraju Crkva i “Valterova”) sa zanosom su se bavili razmenama ali se do sličica dolazili pre svega “ćarom”. To će reći da se igralo “pola-celo”, “šareno-belo” i “poklape”. Pamtim stepenište od Parkića i još čujem navijanje i nerviranje, hilanje i ruke prljave od prašine…Bila sam jedina devojčica koja se “umešala” u neprikosnovene majstore kakvi su bili Goran, Mišče, Mikica… Španija je već bila deo moje gimnazijske priče. I bio je to poslednji “Panini” album koji sam strastveno popunjavala. Zavolela sam Italiju i Rosija. Ko nije?! A Tardeli, Kabrini? U uši je zauvek ušla italijanska himna, najpopularnije na svetu. Sećam se te 1990. i reprezentacije moje zemlje koju je predvodio Ivica Osim. I najpotresnijih suza koje sam ikada videla. Bile su to suze mog ljubimca Faruka Hadžibegića kada je promašio penal. Pamtim bravura Piksija, sećam se Sušića, Jarnija, Bokšića, Kataneca…Verovali smo tada u taj tim…Mi, Jugosloveni.

MOJ NAJLUĐI (OSTVAREN)I SAN

Bila sam 1998.na Svetskom prvenstvu u fudbalu koje je p(r)otreslo Pariz. Fudbal je moja ljubav od detinjstva. Strastveni navijač, sakupljač sličica, čuvar albume, navijač  Liverpula još od Kigena, gledalac oproštajne utakmice najboljeg svih vremena Pelea. I želela da jednom prisustvujem najvećem sportskom događaju na planeti. I tako mi se san ostvario 1998. Otvaranje je bilo spektakularno jer je bilo duž ulica Pariza, potpuno otvoreno za sve, tako da se milionaska masa kretala poput turista koje predvode vodiči-ogromne lutke. Mislila sam da se može  i umreti od toliko uzbuđenja i ushićenja. Ulice Pariza, navijači i nas dvoje. Mesec dana ili dani koji su potresali svet. Boje, muzika koju sviraju navijači iz svih krajeva sveta...Svet je još bio otvoreno, slobodno, druželjubivo mesto. Imale su te dve reprezetacije za koje sam uvek navijala:Brazil i Italija. Ali, Pariz je bio u znaku Francuza koji su sve iznenadili. I Hrvata, koje je predvodio neverovatni Ćiro Blaževć. Najatraktivniji zbog svojih “kiltova” bili su navijači iz Škotske. Najveseliji, koji su dolazili vozom na utakmice svoje reprezentacije odeveni u narandžasto i sa obaveznim klompama, bili su Holanđani. Bila sam i videla ponos Pariza, novootvoreni stadion u Sen Deniju. Ali bila sam i u reprezentativnom delu Pariza gde je Park Prinčeva. Ono što je te godine bilo novo su video bimovi, postavljeni na svim trgovima, gde se masa tiskala da gleda utakmice besplatno, uz po koju konzervu piva. To su bili nezaboravni trenuci. Ja među stotinama agresivnih nemačkih navijača glasno i strasno bodrim Piksija...Bio je veliki igrač. Brazilci predvođeni Zuba Ronaldom. Hrvatska sa Bilićem, Šukerom...Englezi sa fantastično mladim Bekamom i izvrsnim Širerom i Ovenom. A tek “najlepši”tim prvenstva sa fudbalskim velemajstorima: Bufon, Maldini, Kanavaro, Nesta, Del Pjero, Bađo…Genijalna Francuska sa Anrijem,Vijerom, Lizarazuom, Djorkaefom, Dešanom, Desaim, ludim Bartezom, Tiramom, Trezegeom, Dugarijem. I on. Zinedin Zidan. Čovek koji je postao simbol Pariza tog leta, kada je posle onih tako nepravednih neuspeha sa Nemačkom (Tigana, Žires...) konačno trijumfovala Francuska u finalu. Šta bih ja da prepričavam? Moje navijačke rekvizite? Kapu „Futiksa“ , maskote prvenstva koju još čuvam? Prvo upoznavanje sa „Amsterdam“ pivom?! Ajfelova kula koja broji dane do novog veka?! Bila sam tamo sa čovekom koga volim, gledala događaj o kome sam sanjala, bili smo deo sveta, koji je još izgledao kao svet koji se raduje što ga ispunjava toliko boja i toliko ritmova. Jelisejska polja i Konkord koje su ispunili milioni ljudi, a Francuzi u zanosu uzvikivali da hoće ZI-ZUA za predsednika! Još smo bili navijači i još su bili igrači. Još je sve ličilo na igru. Na strast. Na album sa sličicama.

Da li se zaista toliko toga promenilo u našim percepcijama, u strastima, u malim stvarima koje su ispunjavale jednostavne živote, u snovima koji su svi odreda bili podsticajni?  Da li se može razumeti radost  kad je podigao pehar “tim snova” Španije koga su predvodili genijalni Ćavi, Inijesta, Pujol, pa takvi golgeteri kao što su Tores i Vilja? Komentari prestižu komentare kako “današnja deca “ i “generacije onlajn” više ne znaju da se igraju, da gube socijalne kontakte sa vršnjacima, da socijalizacija dolazi u pitanje, da ih zanimaju samo video igrice.Pa, ipak, još se ponekad mogu videti klinci kraj sve malobrojnijih trafika koji se zanimaju za sličice. Nekima od njih  tu “pasiju” su preneli očevi ili dede. Sa znatiželjom slušaju kako su se nekad razmenjivale sličice, za koliko su se sličica dobijale one najboljih(Kempes, Bekenbauer, Gerd Miler, Sokrates, Romario).

Pred nama je mesec dana fudbala. Oni koji su se razočarali, gledaće sa menje strasti, ali će i dalje navijati, polemisati, možda s manje žuči i s manje društva koje se još okuplja zbog fudbala. Oni koji prate trend, pokušaće da se “ubace” u “priču”. Držaće ih to dok njihove reprezentacija ne izgube i kada euforija splasne. Oni koji “pamte” kako je sve to bilo, oni će tražiti sagovornike ili slušaoce za svoja sećanja, ne odustajući da tragaju za onima koji fudbal još uvek čine majstorijom, poput  Mesija, Mbapea, Salaha ili Manea.

Pa, ipak, da cela ta pomalo romantična priča nestaje sa novim vremenom govori najbolje to što je kompanija „Panini“ najavila je da će albumi sa sličicama fudbalera biti ukinuti pred Evropsko prvenstvo u Nemačkoj 2024. godine. A prvi album pojavio se pred Svetsko prvenstvo u Meksiku 1970. godine.

Možda jesu neka nova vremena. Možda je fudbal  danas nešto sasvim drugo od albuma sa sličicama. Nešto drugo od bezazlene zaljubljenosti u igru. Možda. Ako pristanete da gledate očima “kladioničara”.

Indira Hadžagić

Twitter